Имали смо ми и прије Косовског боја 1389. јунака да им се поклонимо, јер су нас од вајкада нападали разне авети и завојевачи који су хтјели да будемо њихови робови. Посљедњих вијекова јунаци нам требају више него икада јер нас и даље желе уништити.
Раних двадесетих година 20. стољећа, када је почела да живи прва јужнославенска држава у црногорским брдима гдје обитавају Срби у насељу Косић у Бијелопавловићима роди мајка Радуша Јововић мало посље Јовањдана мушко дијете кога назваше Благоје. Дјечарац је био напредан и враголаст.
Док је Европа пливала у крви због Хитлерових и Мусолинијевих работа, младић Благоје доби позив да одслужи редовни војни рок с јесени 1940. године. Већ тада се наслућивало да ће Силе Осовине своје војске усмјерити ка нашој домовини јер су жељели да изађу на Босфор.
Априла 1941. њемачке, италијанске, мађарске, албанске и бугарске армије су напале Краљевину Југославију, док су из Румуније нагрнуле нацистичке СС дивизије ка Београду. Благоје је у том моменту био у долини Вардара, уз границу са Грчком. Јуначки се понио и храбро је пуцао на агресоре Трећег Рајха, чак је и одликован медаљом ради тога. Успио је избјећи заробљавање те се враћа у завичај. Прикључује се народном устанку и постаје командант Косићког одреда.
Мало касније сарађује са ПОЈ, али то није дуго трајало јер је Благоје схватио лажне идеале Јосипа Броза Тита и његовог Врховног штаба. Пришао је код Југославенске Војске у Отаџбини гдје му је командант био пуковник Бајо Станишић. Сем у Црној Гори, Благоје је ратовао и у Херцеговини и против усташа и комунистичких првака који су често били суровији од ових првих.
У јесен 1944. Благоје се обрео у Италији. Заправо послат је тамо као члан делегације која је ишла на некакве преговоре са Енглезима, али им је саопштено да је дошло до промјене политике у Лондону и да Черчилова Влада сада подржава комунисте. Био је то шок јер је и сам Јововић био свједок њихових злодјела према србском живљу који им није пружао подршку. Није се Благоје више враћао на Балкан.
Остао је на Апенинима и тамо боравио по избјегличким камповима. Ту је дочекао и крај рата. Заправо, Благоје је као бистар младић постао сарадник Британске обавештајне службе МИ6. Тако је упознао неколицину Јевреја који су успјели да преживе холокауст. Од њих је чуо круцијалну информацију, да је Анте Павелић уз помоћ Римокатоличке цркве пребјегао у Јужну Америку са лажним документима, током операције "Пацовски канали", која се одвијала у највећој тајности. Није му било друге, већ се 1947. укрцао у прекоокеански брод из Ђенове који је ишао за Аргентину.
У земљи Хуана Перона је наставио нови живот радећи многе послове и стекао позамашан иметак. Помагао је СПЦ и основао је Удружење "Дража Михаиловић".
Посље десетогодишње потраге успјева да лоцира хрватског поглавника и ратног злочинца Анта Павелића у Буенос Ајиресу 1957. који је несметано дјеловао у емиграцији. Благоје је са својом двојицом сарадника кује план за атентат. Био је то 10. април, дан када је у Загребу проглашена клеро-фашистичка НДХ... Павелић је иначе живио у сталном страху и није никад мирно спавао јер је знао какав ужасан геноцид је починио над Србима, Јеврејима и Ромима.
Око 21 сат увече Јововић прилази близу Павелићу, али овај у страху псује и пуца на Јововића и маши га. Јововић пуца у Павелића два пута и рањава га док он пада на земљу. Успјева да побјегне, док су Павелића смјестили у болницу. Врло брзо се расчуло о коме је ријеч - фашистичком зликовцу, па су му власти Арамбуруа ускратиле гостопримство и одлази у Франкову Шпанију. Тамо је посље две и по године скончао 28. децембра 1959. у Мадриду гдје је и сахрањен.
Давор Шукер: "У Мадриду сија гробница од злата"
Деценије су тако прошле у мистерији, ко је особа која је пуцала на Павелића. Вјероватно да су агенти УДБЕ знали о коме је се ради, али су по налогу Ј. Б. Тита мудро ћутале, јер се ради о четнику, а не њиховом пулену. Тиме би морали да хвале своје идеолошке непријатеље, а то свакако није долазило у обзир.
Тек у љето 1998. године Јововић долази у отаџбину са породицом гдје обилази манастир Острог и сусреће се са Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем коме је зборио детаље о атентату. Те приче је забиљежио Тихомир Бурзановић. Вратио се Благоје убрзо у Аргентину и уснуо вјечни сан 2. јуна 1999. године у Росарију. Било је то током НАТО агресије. Њега је заправо сломило варварско бомбардовање Србије и Црне Горе.
Иза њега осташе супруга и троје дјеце.
* * *
Погледах на друштвеним мрежама симпатичан плакат који је најављивао промоцију књиге "Благоје Јововић - српски јунак у вучијој јазбини" у Београду, аутор је Благојева кћер Марија Јововић. Заголицала ми је машту и књига и мисао да би упознао Јововића кћи.
Тако да сам одлучио да одем у Општину Нови Београд те фебруарске вечери 2023. године.
Дођох неких петнаест минута раније, а испред главног улаза стоји бар 50-60 људи. Кратко помислих, да ли ће бити мјеста за мене. Ипак уђох, а у великој сали су сва сједишта већ била заузета. Како се примицало вријеме почетка промоције у сали није могла игла да падне.
Сједило је близу 300 посјетилаца, а још толико је стајало, не само у сали већ и испред врата.
У другом реду видјех драго лице - Оца Лука из манастира Карно, код Сребренице. Познат је на далеко по весељима и србовању, међутим нико неће да види када Отац Лука запиње и ради. Сарајевски медији често пишу о њему јер им то подиже посјећеност која је ионако биједна. Касније дођоше Милош и Марко, моји пајтоси са Кајмакчалана, па смо мало продиванили на стојећки. Сем њих видјех и бившу сарадницу Жану.
За говорницу прво стаде Драгиша Симић, чувар наше (не)материјалне баштине и здравичар већ пола вијека из дичне нам Шумадије. Он је одрецитовао праву домаћинску здравицу која је свима дала елана.
Након тога присутнима се обратио историчар Петар Ђурђев, директор Архива Новог Сада. Човјек је у двадесетак минута испричао један дио анатомије хрватско-усташког покрета који је основао управо Анте Павелић, при чему је Ђурђев на врло јасан и концизан начин повезао хрватски трилинг "Анте Старчевић - Анте Павелић - Фрањо Туђман" у коме се огледа не само национална мисао и клерикализам, већ и сва геноцидност према Србима у НДХ.
Ђурђев је толико био одличан у свом излагању да сам помислио прво да ли сањам да овако неко из мултиетничке средине говори јавно у србској престоници, а друго што се о овим темама буквално ћутало посљедњих 80 година, јер је то нарушавало лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали и наше добросусједске односе са онима који ове ствари оправдавају.
Већ тада сам знао да морам упознати директно тог човјека и позвати га да гостује у емисији Разбуђивање. Громогласни аплауз ме вратио у салу.
За говорницу стаје Марија Јововић, Благојева средња кћер. Она је одрасла далеко од очеве домовине, али добро се држала и говорила о свом оцу у суперлативу. Причала је то да њен отац није никакав терориста већ ОСВЕТНИК рода свога. Атентат је био освета за све крашке јаме у динарском горју у којима су бацани и живи и мртви Срби, за јасеновачке и јадовничке новомученике, пребиловачку и дракулићку дјецу, за глинску, драксенићу и садиловачку цркву, покољ у Старом Броду на Дрини, Дивосело, Калати, Гаравице, Шушњар, Катновац, Гудовац, Дудик, Шид, Паланчиште, Билећу, Ливањско Поље... за стотине хиљада огњишта која су заувјек угашена јер су сва чељад побијена на најмонструозније начине.
И она је добила дуготрајан аплауз.
Када је промоција књиге завршена усљдила је опсада Марије Јововић и жеља да се купи и потпише књига. Не имадох толико времена, већ кренух кући презадовољан. Зашто?
Зато што истина увјек нађе свој пут. Ова вечер није била само пука промоција већ жеља да се ода признање једном јунаку. Свако онај ко угњетава и истребљује нас Србе мора знати, да ће се наћи неко ко ће рећи "Доста, не може више!". Звао се он Благоје Јововић, Гаврило Принцип или Ђорђе Петровић... потпуно је свеједно.
Књигу ћу купити у СКЦ "Ћирилица" наредне недјеље.
Ако Бог да и Марија да гостује код мене у емисији па да више чујемо о Јововићима.
Написа: Милан Чучковић
11.02.2023.