Друга јужнославенска држава била је комунистичког уређења саграђена на братству и јединству. Била је то једна добра идеја замишљена на социјалној једнакости и равноправности свих народа и народности који су живели у њој. Невоља је била у томе што је царевао атеизам, односно неверство у Бога.
Национални проблеми који су постојали и пре њеног стварања нису никада решени, напротив. Хрвати као геноцидан народ из Другог светског рата никада нису прошли процес деусташизације, као нпр. Немци.
Одлуке које су доносили југославенска Народна скупштина, Влада и највиши државни руководиоци биле су уствари наставак уништавања србског националног корпуса. Све оно што је било донето као закључак конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године, постепено се почело спроводити у дело још на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу - увођењем македонске и црногорске нације.
Један од добрих примера антисрбских потеза Брозове Југославије јесте гурање динамита у њене темеље. Устав СФРЈ је донет 21. фебруара 1974. године којим је направљена федерација шест југославенских република, с тим да је СР Србија додатно распарчана тако што је њена територија била подељена на три дела: Централна Србија са две аутономне покрајине. С друге стране СР Хрватска је добила хиљаду километара источне јадранске обале, али и највећим делом у њезин састав је ушао етнички простор Срба (Барања, Славонија, Кордун, Банија, Лика, Далмација...), или пак Италијана (Истра). Поред тога и Срби исламске вероисповести су добили нацију - муслиманска, јединствен пример у историји човечанства.
Иако су јужнославенски народи тих година живели релативно добрим животним стандардом зебња је настала након Брозове смрти 1980. године, јер су се сви питали: "Докле ће ово трајати?". Знали су заправо да је тај привидан мир одржаван уз гвоздену песницу, а да то неће трајати довека.
Тако је заправо и било. Увођењем вишепартијског система почетком 1990. године распао се Савез Комуниста Југославије, где су словеначки и хрватски делегати показали апсурд идеологије у коју су званично веровали и на основу чега су уживали повластице 45 година. Једноставно, отпочео је распад односно разбијање Југославије, највише под утицајем страних фактора са добрим помагачима изнутра.
* * *
У србској слободарској традицији још од Косовског боја 1389. године, преко хајдучких и ускочких времена, србске националне револуције с' почетка 19. века, па до Балканских ратова и Првог светског рата, одувек је понос и част сваке породице било да има војника.
Србски војник је значило бити заштитник куће, села, завичаја од разних завојевача који су на Балкан долазили да наш народ покоре или преведу у свој национални или верски корпус. Србски војник је био тај који живот даје, односно полаже на олтар отаџбине и то се просто у нас хришћана сматра највишом љубави.
Управо та слободарска традиција је и навела младог Милана Тепића да средином седамдесетих година 20. столећа одабере армију за животни позив. Јер крај одакле он потиче, а то је Поткозарије, вековима је крварило због Православља и Србства уопште.
Његова каријера након завршетка Војне академије у Загребу, почела је 1980. године у Славонској Пожеги, а наставила се 1986. године у Вараждину, да би у мају 1991. године прекомандован у Бјеловар, где се налазило велико складиште муниције за потребе Пете армијске области ЈНА.
Младић Стојадин Мирковић је растао у срцу Шумадије где се тешко живело у брдима јер је земља била лошијег квалитета, али је то правило људе доброг кова и карактера. Он се определио да остане на очевој земљи и да је унапреди, да купи трактор да лакше обрађује земљу, све оно што су преци генерацијама сакупљали.
Средином 1990. године стигао му је позив за одслужење редовног војног рока. Иако су тад мутни облаци почели да се надвијају над Балканом носећи разне буре и олује, Стојадина је његова породица 28. децембра 1990. године испратила са најлепшим жељама у Бањалуку где је он прошао обуку за тенкисту са најбољим оценама. Прекоманда је у лето 1991. године гласила да иде у Бјеловар, касарна "Божидар Аџија".
* * *
Управо тог кобног септембра 1991. године стицајем историјских неприлика нашли су се у бјеловарској касарни Милан Тепић и Стојадин Мирковић, први са чином мајора, а други са чином војника. Обојица су имали велико поштовање један према другом.
Несрећа је била у томе што су политичке прилике тада биле као у хорор филмовима у исчекивању зла јер су свуда на територији авнојевске Хрватске доминирали припадници хрватских паравојних формација: Због Народне Гарде и припадници МУП-а Хрватске који су били наоружани до зуба. Хиљаде Срба у страху од новог геноцида је напуштало своје домове, егзодус који је већи чак и од августовске "Олује 95".
Хрватска власт и Фрањо Туђман су већ тада септембра 1991. године дали знак да се нападају касарне ЈНА и да се официри савезне војске убијају. Иначе, многе касарне ЈНА су била тих дана десетковане, јер су Словенци, Албанци, Хрвати масовно дезертирали и одлазили својима.
Напад на бјеловарску касарну отпочео је 29. септембра 1991. у раним јутарњим часовима, одмах жестоко. Нису "зенговци" желели да случајно стигне "србоћетницима" неко појачање. Додуше вапаје из бјеловарске касарне које је пуковник ЈНА Рајко Ковачевић упућивао команди Пете војне области у Загребу, али и Генералштабу у Београду није нико чуо, тачније није желео да чује.
Они су се понашали као да се ради о неким ванземаљцима који из галаксије шаљу некакве неразумне сигнале, а не припадницима своје армије, о деци која су тамо на редовном одслужењу војног рока. Из Загреба је послата мисија од три члана Европске заједнице која је имала задатак да посматра да ли ће се поштовати Женевска конвенција о рату.
И поред застрашујуће ситуације тог дана у касарни "Божидар Аџија" није било панике и пометње. Стојадин Мирковић није излазио из свог транспортера већ је рафалом из пушкомитраљеза косио "зенговце" тј. нападаче жељне србске крви.
Када су "зенговци" увидели колико им Мирковићев транспортер наноси губитака ангажовали су специјалца из својих редова, који га је погодио ручним бацачем ракета М-80. Његове последње речи биле су:
"СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ!"
Видевши шта се дешава и да неће више издржати пуковник Ковачевић подиже белу заставу и наређује својим војницима да се предају. Мајор Милан Тепић се искрао до складишта у шуми Беденик и тамо све спремио за велико изненађење. По заузећу касарне Јуре Шимић председник тзв. Кризног Штаба је хладнокрвно убио неколико заробљених официра ЈНА.
Милан Тепић када се растајао од својих војника рекао им је једну мисао коју су сви запамтили:
- "Једном људи дају ријеч,
она остаје или се погази.
Ја сам дао ријеч да ћу ову земљу
бранити када јој буде тешко".
Хрватски паравојници су по заузећу касарне отишли до складишта муниције јер су хтели и то да присвоје себи. Мајор Тепић је видео да их је ушло у складиште велики број, он је активирао прекидач од 200 тона експлозива, што је довело до страшне експлозије. Када су видели велики облак у облику печурке мађарски цариници су мислили да је пала атомска бомба.
Хрватске власти никада нису обелоданиле колико је тачно паравојника погинуло у складишту, иако су незваничне процене да је најмање 200 "зенговаца" одлетело у ваздух, а Милан Тепић у легенду.
На последњој седници Председништва СФРЈ 19. новембра 1991. године мајор Милан Тепић је одликован орденом Народног хероја Југославије. Док је Стојадин Мирковић одликован од града Ваљева орденом за заслуге у области одбране и безбедности I степена.
Тело Стојадина Мирковића је уз много муке допремљено у Републику Србију тек јула 1995. године.
* * *
У Београду 28 година касније, повећи број родољуба је дошао на Дедиње, раскрсница улице Мајора Милана Тепића и Љутице Богдана. Припадници Војске Србије заједно са свештенством били су носиоци програма обележавања Тепићеве јуначке погибије. Одржан је помен и полагање венаца на споменик. Мени је чудно било то што је породица Милана Тепића тек на трећем месту полагала венац (?!), уместо на првом.
За њима и остали родољуби, како они прави тако и лажни, којима је ово добра реклама. Мало смо се ту задржали и попричали како са старим знанцима, тако и са новим људима који су дошли из далека да одају почаст мајору Тепићу. Одушевило ме што је Милорад довео своју децу на ово обележавање. То и јесте циљ, да они уче.
Тепићева деца нису баш вољна за сликање, њима вероватно то доноси више штете него користи, поготово када имају око себе холивудски тип Срба.
Ми смо начинили пар слика са нашим заставама, јер наша водиља је слична као и Тепићева мисао'да туђе нећемо, а своје не дамо.
Разишла се маса, а ми кратко одосмо до Гавриловског храма па после аутима до Ваљева, тачније села Горње Лесковице, које се налази у брдима. Јер док је већина Србаља чула за Тепића и његово дело, мало ко је чуо за Стојадина Мирковића, још мање људи поклањају пажњу и дају захвалност његовој породици. А нама је то био циљ тог дана.
Дошли смо око 15 сати на сеоско гробље где су нас Стојадинови рођаци већ чекали: мајка, брат, братанац, ујак, тетка, и њихова деца.. Отац Јован је прво укратко појаснио како је он чуо за Стојадина Мирковића и какве они заправо имају везе. Затим су он и његов помоћник Стефан почели са служењем помена покојном Стојадину.
Оно што ћу памтити дуго времена јесте врло потресан и емотивни говор који је Отац Јован упутио породици, а пре свега мајци Анки са циљем да је утеши. Свако ко је слушао његове речи имао је очи пуне суза, онај осећај када вам срце и плаче и радује се, плаче што Стојадина више нико не може вратити...
Радује се што је и он својим делом заслужио Царско Небеско, што стоји тамо поред Живојина Мишића, Владике Николаја, Јустина Ћелијског и осталих србских великана.
Одосмо и до куће Мирковића, тамо нас они угостише као да смо им најрођенији. Моји сапутници су погледали спомен-собу коју је његова мајка протеклих година радила. Мишо се претворио у конобара и био свима на услузи. Данијела је причала са нама мало о Цолетовом детињству, пошто се он радо играо са својим млађим сестрама, за разлику од Добровоја који је био постарији од њих. Тако смо кроз неке лепе приче оживљавали Цолета што и јесте био мој циљ.
Након тога, отишли смо наравно и у сеоску школу где смо обишли споменик који је град Ваљево подигао 2016. године. За кратко сликање и онда поздрав, па у аутомобиле.
Пошто нам је било близу обишли смо и манастире: Лелић и Ћелије. Чисто да се душа окрепи и помолимо.
АКО БОГ ДА И НЕДЕЉА СВЕТА
ДОГОДИНЕ ЋЕ ТУДА ЈЕДНА
КОЛОНА СЕЋАЊА ДА ШЕТА!
Милан Чучковић
30.09.2019.