25. годишњи помен Стојадину Мирковићу Цолету - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 810
Јуче: 1474
Недељно: 6123
Месечно: 24641
Годишње: 194538
Укупно: 519704

Највише посета
25.8.2018 2808
























































30. септембар 2016.


25. годишњи помен Стојадину Мирковићу Цолету


У Ваљеву сам био неколико пута, а у Горњим Лесковицама ево већ трећи пут... сваки пут из истог разлога: да посетим роадну кућу, рођаке и гроб Стојадина Мирковића Цолета (1972-1991) јунака новог доба, који је дао заклетву да ће бранити земљу, домовину у којој је рођен. И није одступио, ни милиметар. Шта више његове последње речи су биле: "Морамо се бранити... Слобода нема цену!".

Данас је то (по)мало тешко објаснити. Многи мисле да су Цоле и његов комадант мајор Милан Тепић узалуд давали животе због заклетве држави и армији које су тада, у том моменту већ биле озбиљно нагрижене сепаратизмом, односно у фази распада.

Теоретски јесте тако... али ако се зна да хрватски паравојници нису успели да се докопају драгоценог материјала - велике количине муниције у складишту Беденик, надомак Бјеловара, чиме би могли да искористе против Срба, односно да убију велики број наших сународника, онда се даје лако закључити да је су мајор Тепић и војник Мирковић својом жртвом спасили велики број Срба.

Штавише, деценијама слушамо лажи и подметачине из комшилука, како су Срби рушили СФРЈ и кривци за ратове на тлу исте... а управо дешавања у Бјеловару поткрај септембра 1991. раскринкавају те лажи. Јер док су Хрвати и Словенци масовно дезертирали још од јуна месеца те кобне и несрећне 1991. године и стварали себи паравојне формације, многи Срби су били у чуду како нема више "Братства и јединства", идеологије на којима је почивала Југославија и њена оружана сила - ЈНА.

Но, да не дрвимо много са том тематиком, већ је то испричано, а ко је хтео да схвати, тај је схватио то одавно.

У уторак 27. септембра 2016. били смо на промоцији књиге у Дому војске у Београду, где смо срели између осталих и породице Тепић и Мирковић. Тета Анка, Цолетова мајка се силно обрадовала, те сам је упитао за тачну сатницу парастоса и помена у четвртак 29. септембра. Како је био у питању радни дан, то нас је само тројица могло да иде у Горње Лесковице.

Нажалост на парастос у 11 сати нисмо могли стићи, због техничких проблема, нашег другара, али зато јесмо стигли на помен и сећање на Цолета у основној школи, коју је Цоле као дечак похађао. Тамо нас је дочекала директорка, заједно са својим колегама и Цолетовом родбином.

Главни део програма показала су деца чији су родитељи ишли скупа са Стојадином у школу. Било је доста певања националних песама, између осталих: "Тамо далеко", "Марш на Дрину", "Зови, само зови". Било је и нарације, где су деца причала причу о мучним дешавањима у бјеловарској касарни и око ње 29. септембра 1991. године. То ме мало и изненадило, из простог разлога колико се у срцу Шумадије зна о трагичним дешавањима Срба са западне стране Дрине.

Након тога, чули смо и гусле, рецитацију, као и кратку промоцију Новице Пешића, који је говорио о својој новој књизи "Хероји отаџбине". Да би после њега, Видоје Голубовић, председник удружења србских добовољаца, у име издавача, уручивао захвалнице свима који су помогли Новици да напише споменуту књигу.

Директорка школе је позвала потом све присутне на ручак у школској кантини, а ми смо са Цолетовим братанцем Милошем отишли до Цолетове вечне куће, да се поклонимо сени јунака који је својом жртвом показао да "још мајке рађају Обилиће".

Вратисмо се до школе, да се поздравимо за Мирковићима и домаћинима, па настависмо за Београд. Мене је чекао важан састанак, а Зокија пословне обавезе. Назад нисмо журили, те је било времена мало и за диван. Међутим, драго нам је да смо упознали и Цолетове рођаке.

Можда ово некоме делује парадокс да остављамо своје обавезе , те запуцамо у Ваљево због непознатог човека који је "залуд" гинуо... али нама је срце било пуно, када видимо бар мали осмех на лицу жене која је изгубила сина у нашем завичају.

Оно што најбоље може да одговори каква је уствари породица Мирковић - честита и поштена, јесте кишобран. Наиме, наш другар Каја је прошли пут у марту месецу оставио тамо у њиховој кући кишобран, чија је вредност не више од 250 динара... а Цолетова мајка је то месецима чувала. Видевиши нас, одмах је отишла до куће, која није на два корака и донела нам тај кишбран.

И камен би проплакао, мајке ми рођене.

 

 

Милан Чучковић
30.9.2016.




Посећено је: 1572  пута
Број гласова: 40
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:









ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај из Ваљева 6.3.2016

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Почаст Милану Тепићу и Стојадину Мирковићу 29.09.2018

28. годишњица погибије мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића
























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!