Крајем 1995. године у америчкој савезној држави Охајо је потписан Дејтонски мировни уговор, чиме су оконачни оружани сукоби за западном простору некадашње југославенске државе. Многи људи су помислили да је ту крај нашим мукама, али је заправо тек почињало, јер НАТО пакт је већ наредне године увећавао помоћ албанским терористима на Косову и Метохији.
У Албанској Републици су се оснивали кампови за диверзантске обуке које су вршили немачки италијански учитељи, а надгледали Американци и Енглези.
Циљ западних центара моћи није био никакав мир на Балкану, јер они живе од рата и војне индустрије. Зато су читаву деценију лагали своју јавност и представљали Албанце као невине жртве које угрожавају "зли Срби". Истина је била радикално другачија. Албанска национална заједница у Србији и Црној Гори, као и Вардарској Македонији и Грчкој Републици је дуги низ деценија злоупотребавала своја права где је суштина била да они желе "своје границе", односно државу према начелима Призренске лиге из 1878. године.
Већ 1996-1997 криминалци попут: Адема Јашарија, Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија своје банде уједињују у Окупаторску Војску Косова. Бројност ОВК је расла из месеца у месец, а они су нападали не само Србе цивиле на КиМ већ и Полицију, заправо нису презали од ничега и ниодкога. За свој вишевековни циљ су били спремни да жртвују све.
У пролеће 1998. почињу жестоке офанзиве ОВК у свим деловима наше Свете земље... до јесени сви су били неутралисани. Подвала Запада је била споразум "Милошевић-Холбрук" када је стотине шпијуна у оквиру мисије ОЕБС послато на Космет чији је задатак био осматрање наших војно-полицијских снага, као и бацање локатора да би касније ракете била лакше навођене до циља.
Вилијам Вокер, малициозни агент ЦИА налази у јануару 1999. некакав доказ у селу Рачак код Штимља о сукобима ОВК и МУП Србије... међутим, извештај Хелене Рант је лажиран и представљено је као убиство цивила. Управо је то био окидач да Хавијер Солана и Медлин Олбрај 24. марта покрену своје "хумане бомбе" на Србију и Црну Гору... НАТО је започео агресију са геноцидним намерама. Учествовало је 19 земаља, док су наше комшијске земље све дале свој ваздушни простор Северно-атланском савезу.
Како варварско бомбардовање није давало жељене резултате, покренута је копнена инвазија из Албаније под шифрованим именом "Стрела" и то 9. априла 1999. на Велики петак. Хиљаде до зуба наоружаних Албанаца уз помоћ норвешких, америчких и британских специјалаца у таласима је јуришало преко Јуничких планина. Тај први удар су примили војници 53. граничног батаљона... при чему је важно рећи да је однос био 4:1 на копну, док су у ваздуху агресори били готово без отпора.
Команда Приштинског копруса је овако нешто могла и да очекује, па је одмах послала делове 125. моторизоване бригаде у ђаковачку општину где се развија антологијска битка, никад виђена на овим просторима у другој половини 20. века. Командант 125. мтбр тада пуковник Драган Живановић је добио задатке да формира непробојни бедем и заустави нападаче. Он је постепено уводио и друге јединице што је НАТО и Албанцима правило ноћну мору.
"С овог боја мајко повратка ми нема..."
Више од два месеца трајала је Битка на Кошарама, све до 14. јуна 1999. Борбе су биле крваве и даноноћне... погунулих на обе стране. Највећи терет су изнели млади војници чувена мартовска класа 1998. која је била суштински добро увежбана и спремна да потуче непријатеља. Јунаци у нашим редовима су се показивали сваког дана... заправо свака борба је изнедрила неког хероја: Предраг Леовац, Иван Васојевић, Крунослав Иванковић, Драган Комарица...итд.
Видевши да неће моћи проћи лако преко Кошара, НАТО генерали своје јединице премештају у долину Белог Дрима, подно Паштрика где су још више понижени... пошто их је пуковник (касније генерал) Божидар Делић, командант призренске 549. бригаде још више ојадио.
Ипак 10. јуна 1999. на снагу је ступио Војно-технички споразум из Куманова, потписан ноћ раније. У складу са тиме повлаче се све војно-полицијске јединице са КиМ, као и државна управа Републике Србије. Јужну покрајину преузима мисија УН. Са њима се враћају албански терористи који су били десетковани и разбијени.
Већ наредне јесени 2000. године у Србији долази до великог политичког обрта 5. октобра када је дошло до победе странака демократске оријентације. Они су направили радикални заокрет у спољној политици јер су отпочели евро-атланске интеграције: придруживању ЕУ, испорука Хашком суду наших официра и генерала, амнестија НАТО зликоваца... док су на унутрашњем плану уништавали привреду и економију на најужаснији начин.
Почетком 21. столећа свако помињање наших жртава или јунака из деведесетих година било је непожељно и срамотно.
* * *
Петра Мишића познајем већ неколико година. Прво смо се видели у Гајдобри на отварању мурала Аци Кисину, а онда је он дошао на Топчидер када смо обележавали 100. годишњицу упокојења Живојина Мишића. Врло брзо је пристао и да дође код мене у емисију Разбуђивање која је наишла на добар одјек. Од тада смо често у контакту и волим са њиме продиванити.
Рече ми пре три месеца да ће у Каћу поново да прави трибину на тему Битке на Кошарама... али да не зна кога би ставио за вокални део. Ко из топа предложих Милицу Досковић јер прво жена има вансеријски глас, а друго, већ и ради у Новом Саду... али, рекох му да ако она не буде могла, ту су и Балкански дијаманти. Рече Петар нека дођу сви. Бонус би био наши транспаренти. Задовољно је Петар трљао руке, само да се оствари наша замисао.
Наша невоља је била у томе што Јелка није могла радним даном доћи, али верујем да је у мислима била са нама. Сташа је пристала и уредила тако да може доћи прво у Београд, а онда скупа одосмо у равну Бачку.
Тек што смо дошли до паркинга школе, ето га из аутића Срки из Шида. За њим срећем Мирослава Маљаха (чувени Пезос из Милкићеве трилогије)... он се мене готово и не сећа, али сам му са пар реченица уствари објаснио ко сам и како се уствари знамо. Већ долазе и момци из чувене 52. арт-рак бригаде који су 1998-1999 имали сијасет жестоких окршаја са "штрумфовима". Њих знам од раније из Новог Пазара.
Зове Бојана да јој сачувам два места... Ухх, па нема више места Боко, одговорих, јер ја био напољу на дивану. Сташа се дотле пресвукла у народну ношњу из околине Димитровграда.
Улазимо у халу ОШ "Ђура Јакшић" која је већ била пуна: ђаци, наставници, свештеници, ветерани... гости са разних страна дођоше у Каћ, место чувено по рукомету. На улазу двоје деце са сољу и погачом.
Хор ОШ "Ђура Јакшић" почиње химну "Боже правде", сви устајемо и слушамо свечану песму наше земље.
Водитељ најављује прво директорку школе, касније градоначелника Новог Сада да се обрате присутнима.
Затим се путем видео линка обраћа генерал-пуковник Небојша Павковић командант Треће армије ВЈ, сада хашки сужањ, који казну служи у Финској. Он је одржао добар говор, поздравио присутне и говорнике, а истовремено ми се свиђа што је неке ствари назвао правим именом и прозвао све лажне "команданте одбране" који се тако представљају деценијама.
Петар Мишић се први обратио од говорника за главним столом. Оно што се мени свидело јесте што је он поменуо реч "Србска Крајина", заправо борце РСК. Термин који је деценијама неправедно заборављен и игнорисан у јавним медијима.
Након тога излази Милица Досковић која је на суво отпевала "Вила са Кошара". Да би се након тога обратио генерал Драган Живановић, причао је своја сећања на тешке дане када се бранила отаџбина.
Онда је наша Сташа Митић запевала "Јунаци са Кошара", што је био увод у обраћање пуковника Душка Шљиванчанина команданта 53. батаљона. Пуковник је дао врло јасне информације и поменуо неколико хероја. Заправо еволуцирао је Леовчеву "пушкетину"... итд.
Најава потпуковника Милета Карановића начелника безбедности специјалне 63. бригаде је била са песмом "Суза Косова" у извођење школског хора. Карановић је дао неке историјске смернице о јединици као и ратни пут на ратиштима бивше СФРЈ. Наравно и учешће у борбама око Кошара.
Милица Досковић изводи моћну песму "Васкетов јуриш", снимљена у студију ове године, а светску премијеру је имала у Шведској прошли месец. Ово је била премијера у Србији... и верујем да није Биља била једина коју су ови стихови дотакли. Знам бар још неколико особа.
Потпуковник Драгутин Димчевски је један од заиста ретких подофицира који је све време Битке на Кошарама био са својим војницима у рову на првој борбеној линији. Написао је и књигу "Крвава граница". Обратио се скупу и побрао велик аплауз.
Сташа је више него добро отпевала "Србкињица једна мала", песма која њој баш лежи и коју генерал М. Симовић воли. Била је то најава за командира карауле Кошаре 1999. заставника Сашу Радојевића. Он је дошао у свечаној униформи Војске Србије, баш као што и треба јер је активно војно лице. Њему је ово била посебна емоција јер су му се враћале слике погинулих другова.
Наша Сташа поново на сцени, када је извела "Хиљаду Видовдана" са школским хором, они су јој били пратња и неописиво добро је то изгледало. Онај осећај када ти срце и душа певају.
Мирослав Вишњић, припадник 5. батаљона војне полиције из 1. армијске области је убедљиво најмлађи борац Битке на Кошарама. Поменуо је своје погунуле саборце, причао о извлачењу из обруча и мажњавању митраљеза ДШК. Како и сам рече, сам Бог их је спасио. Уједно рече да су деца наша будућност.
Милица са саставом Родинов изводи песму "Не дам"... стихови набијени са емоцијама до сржи и који дају елана за борбу за нашу домовину.
На крају се обратио Дуле Станковић из Крагујевца. Он је причао о борбама али и ситуацији када је у родном граду отваран мурал Саши Васиљевићу. Тада је повео и сина. То ме одушевило.
Деца из школског хора певају "Ово је Србија", док дечаци износе наш транспарент СЛАВА ПАЛИМ ХЕРОЈИМА у коме у пописана имена наших дивјунака са Кошара.
И то није био крај, јер је Отац Александар изашао за говорницу и одржао беседу.
Када се завршила трибина подијум је био испуњен. Пљуште честитке, севају блицеви, загрљаји драгих људи.
Ја већ замолих ове наше жене за слику испред транспарента ЛЕГЕНДА ЖИВИ... онда поскидали остале и дадох то Влади Кисину, нека залепршају у Гајдобри у суботу.
Петар позове на закуску што смо прихватили и отишли да се мало окрепимо. Била је то прилика да се продивани мало са драгим људима.
Удружење ветерана 53. батаљона је поделило десетине захвалница, а међу њима и нашој Сташи која се и расплакала... унука два војна официра.
Међутим нисмо се превише задржавали јер су обавезе звале даље. Тако се и поздрависмо и правац кућама.
Било је ово лепо вече! Захвалност људима који су се одважили 1999. стати на црту тада најмоћнијој војној сили на планети.
Утисци ће се још данима слегати... и ако Бог да среће, поновићемо ми наредног јуна нашу академију "Црвена линија".
Хвала свима: организаторима, учесницима, домаћинима, публици... јер ово је:
ДОБАР ПРИМЕР ШТА СЕ МОЖЕ
КАД СЕ ЉУТИ СРБИ СЛОЖЕ!
Написа: Чуле
21.04.2023.
Преко удружења "Србски Светионик" имала сам ту част да учествујем у јавном часу "Кошаре битка која траје" у Каћу код Новог Сада.
Осим што сам упознала дивјунаке, дивне Каћане и породице наших дивјунака, имала сам прилику и лично да упознам Милицу Досковић коју пратим и радо слушам.
Том приликом на моје велико изненађење сам за учествовање добила захвалницу лично од пуковника Душка Шљиванчанина ратног команданта 53. граничног батаљона и његовог удружења. Осећај је неописив пуна сам незаборавних утисака такође сам први пут наступила у ношњи у којој је било врућина али сам ту врућину лако носила у овом посебном окружењу.
Живи били нека Вас Бог чува, оствариће се жеље у једном трену да Бог да певали овако у Призрену!
Након завршеног часа прилазили су ми људи да ми кажу да су се јежили док сам певала зато ме је посебно драго јер сам поред великог узбуђења успела да пренесем емоцију коју носим.
Сташа Митић
21.04.2023.
Пeсму "Васкетов јуриш" je Милицa вeчeрaс отпeвaлa, свaкa чaст.
Чуjeмо сe, aко Бог дa и видимо, дрaго ми je дa сaм тe упознaо.
Пуно поздрaвa.
Мирослaв Мaљaх
21.04.2023.
Бaш je било дивно и ствaрно свaкa чaст нaстaвницимa, бaш су сe потрудили.
Песма "Хиљaду Видовдaнa" сa хором je супeр осмишљeно.
Трибина је јeднa од бољих нa коjим сaм билa.
Боjaнa Jокић
21.04.2023.
Предивно је да је организовано, одавно је то требало, али...сви све знамо.
Каћ, моје родно место (порекло преко Дрине), моја школа, моја спортска хала раде емоције, али то није тема. Моја слаба тачка је Косово и Метохија од детињства, а и све СРПСКО, тако сам васпитана и учена. Трибина је емотивна, свечана, поучна.
Одушевила ме пуна спортска хала, која се у посебним приликама тако пунила. Она дечица, песме. Драго ми је што нам се Генерал Небојша Павковић уживо обратио.
Водитељ Вишеслав је пун погодак, мислим да би то ретко ко тако одрадио. Девојке које су певале су биле предивне, подједнако добре, али мени је посебна она Милицина "Не дам", много је јака, неке и отплаках песме. Лако је уз музику певати, али овако, стварно свака част.
Сви гости су на свој начин имали занимљиве беседе, додуше обожавам да слушам на тему Кошара. Много сам читала и пратила о томе, па чак и директно када је то било са Кошара на Државној ТВ-ији, а извештавао господин Милован Дрецун.
Мени су синоћ били посебни господин Душко Шљиванчанин, мало речи, али много речено. Годподин Мирослав Вишњић је јасно, гласно све рекао.
Отац Александар ме је посебно одушевио, колико емоција, колико моћна беседа. Мој наклон до пода. Све у свему, мени се све свидело, нисам пристрасна.
Мала и једина примедба, не због мене, могла сам до поноћи слушати толико је величанствено, већ због дечице да је временски њима и њиховој пажњи усклађено.
Рада Јокић
21.04.2023.