Србија, ове 2017. године, слави 800 година своје државности, обележавајући осам векова од крунисања првог Краља из лозе Немањића - Стефана Првовенчаног. У ту част, 28.10.2017. у 19 часова у Коларчевој задужбини уприличено је гусларско вече под покровитељством Удружења Гуслара 'Вук Караџић' из Београда. Сценарио и режију програма је писао господин Милутин Шарац.
Шта рећи а не заплакати?
Осам векова касније, стање у србској држави и друштву је тужно, најблаже речено, али о томе може да се напише подужи чланак...
Тек понека интернет страница и оскудни текст у једном дневном листу је била цела најава овако значајног догађаја. Само неколицина стидљиво полепљених плаката по граду је најављивала ову свечаност. Нажалост, Срби су после толико векова, стицајем историјских околности, мањина у сопственој држави и то је чињеница коју је тешко прихватити.
Малобројни родољуби, већином седих власи, родбина и пријатељи гуслара и неколико ентузијаста, било је недовољно да испуни салу Коларчеве задужбине.
Програм су сачињавали дивно осмишљени говори драмских уметника - Саве Радовића и Лепомира Ивковића, праћени песмом етно групе 'Вез' и рецитацијом песника Божидара Глоговца, а у центру пажње су биле, наравно, гусле наше од јавора сува у којима се историја чува и мајстори гуслања.
Сваки владар из славне србске династије Немањића је добио себи посвећен део програма - па је тако публика могла да се подсети државничког дара и визије Стефана Немање, складно укомпоноване у његово Завештање државе.
Препустивши престо средњем сину - Стефану, а не старијем Вукану, велики жупан Стефан Немања је усадио у своју јаку државу и клицу њене пропасти, тако видљиву и 8 векова касније - србску неслогу. Уз звуке гусала сећали смо се редом синова Стефана Немањића- краљева Радослава, Владислава и Уроша I.
Урош I је поставио темеље економије и богатства немањићке државе, доводећи чувене немачке рударе Сасе, почео је да кује златни и сребрни новац највећег квалитета, што је био главни предуслов каснијег ширења и просперитета државе за време његових наследника. Урошева невеста и краљица Јелена Анжујска је била једна од најпознатијих и највољенијих србских средњевековних краљица.
Урошев син Драгутин наслеђује свога оца насилним путем, влада неколико година, али после једне несреће тешко повређује ногу, што је протумачено као лоше знамење и својеврсна божија казна Драгутину због збацивања оца са престола.
Струне од коњске длаке тужно брује, док кроз се кроз програм подсећамо страшног грађанског рата мећу браћом.
Из тог рата као победник излази велики Краљ Милутин, а приповедачи нам беседе занимљивости из живота овог великаша међу европским владарима. Милутин Немањић је стигао и до самог дна пакла у Дантеовој 'Божанственој Комедији', направио или обновио је 42 цркве - по једну за сваку годину своје владавине, пет пута се женио, централизовао државу, побеђивао редом и Угаре и Бугаре и Ромеје, а као победник је изашао и из рата против непобедивих монголских хорди легендарног Џингис Кана.
Смрћу Милутиновом необично је био развесељен и римски папа који је прокоментарисао - 'оде Милутин, ни Богу са њим ласно бити неће...'.
Десетерац се даље осврће на најтрагичнију личност међу Немањићима, краља Стефана Дечанског, који је као ретко који владар у повести доживео такву трагедију да отац нареди његово ослепљивање, а син Душан - његово погубљење. Тужни краљ Стефан, видећи да му се смрт спрема од руке најрођенијег, проклиње Душана и његов пород и наговештава неславан крај лозе Немањића.
Млади краљ Душан, немилосрдан и моћан, крунисан је са непуне 23 године, жарио је и палио Балканом, освајајући редом ослабљене и опустеле византијске територије, а у његово време краљевина Србија се простирала од Саве и Дунава до Пелопонеза и излазила на три мора: Јадранско, Јонско и Егејско. Тамо где данас поносно покрај друма стоји кип спартанског краља Леониде окренут ка Термопилима, била је јужна граница србске државе.
На врхунцу моћи, Душан подиже србску архиепископију у ранг патријаршије и бива крунисан за Цара Срба и Грка на Васкрс 1346. у Скопљу. Схватајући потребу за писаним устројством своје велике државе Цар Душан Силни проглашава свој Законик 1349. године, што постаје један од најзначајнијих србских средњевековних писаних споменика.
Цар Душан изненада умире 1355. године у својој 46 години и са њим умире и сан о освајању Цариграда, наслеђивању Ромејског царства и коначног обрачуна са османлијском олујом која прети да прогута цео Балкан и Европу.
Наслеђује га син Урош Нејаки, са свега 19. година и не успева да одржи огромну државу на окупу, богати великаши су се осилили и раздробили Царство, одвојивши сваки по део за себе, као да ће их у гроб понети.
1371. године догађа се несрећна Маричка битка, односно трагедија јужног србског царства, када Турци, предвођени лукавим Лала-Шахин пашом, у ноћном препаду на србски табор уништавају моћну војску браће Мрњавчевића, 80.000 љутих оклопника. У томе боју главу губе и браћа Мрњавчевићи, најјачи обласни господари, тешко оклопљени војници се у паници масовно даве у набујалој реци, а у србско предање улази узречица- 'однела их мутна Марица'.
Неколико месеци касније умире Цар Урош и гаси се лоза Немањина.
Посебан део програма заслужено добија и вероватно најславнији Немањић, Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, први србски архиепископ, оснивач школа, законодавац, задужбинар, који србској души даје облик и димензију правде и побожности.
Свете гусле у спретним рукама великих србских гуслара Драшка Малиџана, Војислава Станишића, Ђорђа Тановића, Мијата Куча, Благоја Бодироге и других уметника, поносно су нас водиле кроз одломке народних јуначких песама- Стеван Немања, Зидање Скадра, Женидба краља Вукашина, Бој на Косову, Урош и Мрњавчевићи....
Етно група 'Вез' водила нас је преко Метохије, пењала уз зелени бор у расту - све до Свете Горе.
Песник Божидар Глоговац рецитовао је своју песму о Немањићима и земљама србским, правећи везу и паралелу са данашњим тужним временом, у чему је подоста пута био прекидан громким аплаузима.
Цео програм су сјајним беседама уобличавали драмски уметници Ивковић и Радовић, тако да су се многима у публици зацаклиле очи.
Сви присутни су са ове вечери отишли и више него задовољни, весело размењујући мишљења и утиске кроз посивелу престоницу. На жалост, Чуле није могао да присуствује овом догађају.
'И наше су утирали сузе, вјешти звуци дивнијех гусалах...'
Александар Алемпијевић
29.10.2017.