Почетак XIX века

Био је то крај зиме 1804. године који је најављивао врло бурно пролеће. Турске дахије у београдској тврђави су читавим Пашалуком ведриле и облачиле те газиле Србе православце као мраве, јер су заправо осетили немоћ и пропадање Османске царевине. Чак и Порта (власт) у Стамболу их се одрекла, а они још жешће ударили по нејачи: женама, старчади и деци.

Ни србски младићи нису боље пролазили, јер је турски специјалитет био набијање на колац. Заправо, хтели су да несрећник умире у најгорим мукама.

Након што је пресретнутно једно писмо које је говорило о могућем устанку дахије наређују да се стотинак кнезова и сеоских првака посече како би то зауставили и застрашили народ. Међутим, "дара је превршила меру"... уместо да чекају пролеће, Срби су се већ у зиму окупили у Орашцу и изабрали себи Вожда - Ђорђа Петровића, горостасног хајдука који већ имао искуства у борбама, а он је до тог момента имао већ са супругом Јеленом петоро деце.

Било како било, покренут је један "вулкан" који је трајао десетак година.

Карађорђе је из борбе у борбу, из битке у битку добијао све више на значају и бројност устаничке војске је заправо расла из месеца у месец. У народу се толико беса накупило да су хтели одмах ослобођење од зулума који је трајао скоро 400 година. Терор се огледао у отимању деце (Данак у крви), жена (Прва брачна ноћ), приноса (трећина је ишла агама)... окупљања су забрањена, црквена звона су уништавана.

Ђорђе Петровић је на бојном пољу са Турцима вешто маневрисао са војницима јер никада није имао против Османлија вишак људства, коњаника, топова, баш напротив. Градио је шанчеве који су турским пашама и агама биле ноћна мора. До ногу су потучени турски одреди на Мишарском пољу, код Лознице, Иванковца, Делиграда, Штубика и Малајнице...итд.

Сем што је Јањичаре редовно ојадио, то је и султанова гарда више пута понижена бежала са мегдана. Нема паше или аге који није дрхтао на помен његова имена.. зато су га прозвали - Црни Ђорђе. Палио им је ханове и растурао хареме. Ослобађао је поробљене и даривао сиромашне. Данас би рекли да је био балкански Робин Худ.

Србима је тада у помоћ притекла Дунавска армија Руске империје која је у три битке показала шта се може кад се православна браћа сложе. И сам Карађорђе је волео Русе и они њега. Штавише и француски војсковођа Наполеон се дивио нашем Ђорђу јер је схватио његове одличне стратешке способности.

Међутим, када је Наполеон Бонапарта навалио на Русију, они су брзо склопили у Букирешту мир са Турцима 1812. чиме је окончан шестогодишњи рат. Цариград је ликовао од среће јер су знали да могу добар део војске послати на Србију, што су и учинили. Јесен 1813. била је једна од најтужнијих и најстрашнијих у нашој историји. Турске освете су биле више него морбидне, а убијено је око 100.000 Срба за неколико месеци.

Након пораза на Равњу, Карађорђе је са неколико војвода пребегао преко Саве и дошао у Срем, психички сав сломљен.

Иако Први србски устанак није доживео успех у коначном рачуну, Карађорђе је са својим див-јунацима постао прави светионик слободе свим хрићанским народима на Балкану. 

Тек када је Милош Обреновић, војвода Карђорђа на Цвети 1815. повео Други устанак дошло је не само до ослобађања већ и извесне самосталности тј. Србија је постала наследна кнежевина 1830-их. Током 19. века Срби су успешно војевали и ослобађали своје земље. Истовремено, Турска царевина је пропадала из године у годину.

*   *   *

Почетак XXI века

Срби у неким чудним визијама и размишљањима. Заправо све оно што су преци вредно скупљали, то је у 20. веку је прокоцкано да не кажем бачено у амбис или продато у југославенским авантурама: краљевине, републике... Градили смо заједнице са оним народима који су тада у доба Карађорђевог војевања били ништа друго до слуге Бечког двора. Ватикан их је обликовао и национално и духовно. Циљ је био да они нас сатру и истребе јер смо православци.

Поседњих деценија код Срба је девалвирао патриотизам, јер уистину код Срба се три болести распространише: југославенство, хедонизам и синдикализам. Ова трећа нам је вишевековна бољка због које су многи ради родољубивим активностима изгубили не само вољу за те акције, већ и живот. Није то случајно, али ајде...

Освануо је тај 16. фебруар 2023... леп дан да боље бити не може. По договору се налазимо у Орашцу: румска, нишка и београдска екипа. Отац Миливој нам рече да можемо доћи на парастос већ у 09:00 сати што смо ми и учинили. Не знам зашто, али сваки улазак у орашачку цркву Вазнесења Господњег мени представља празник, специфичан осећај топлине и милине.

Улазим, а тамо већ братија пристигла и свештеник код иконе. Целивам руку и затражих благослов.

Сташа је по договору принела жито у наше име јер смо желели да пред Господом поменемо не само Карађорђа већ и остале устанике и војводе: Васа Чарапић, Стеван Синђелић, Вељко Петровић, Алекса Ненадовић, Хаџи Мелентије, Јаков Ненадовић, браћа Недић,  Младен Миловановић, прота Матеја Ненадовић, Јован Курсула...итд.

Након тога смо остали испред цркве неких десетак минута да се упале свеће за душе наших чукун-чукундедова, што војеваше за крст часни и слободу златну.

Одлазимо лагано у Марићевића јаругу. Наши малишани су код споменика положили венац, јер ово сматрам јако важним. Они су наша будућност и они ће наставити где смо ми стали. Учиће и своје потомке. Док је трајало полагање, то је Сташа отпевала Доситејеву "Востани Сербије", посвећену управо Карађорђевим ратницима.

Мало касније запоји Сташа "Седам сати удара", стихови за ослободиоце Београда 1806. и најпосле изведе "Ој Космају висока планино", песма која је дуга и врло захтевна за вокалну изведбу. Али, како се Сташа наоштрила за певање, онда је то прштало на све стране.

Конкретан историјски час нисмо имали, већ сам ја само навео једну занимљивост око обележавања овог догађаја у Брозова времена коју сам чуо од самих Аранђеловчана пре десетак година.

Враћамо се до музеја где нас дочекује кустос Иван, висок црни момак који је укратко испричао о 1. устанку и показао поставку. Ми смо разгледали и помало сликали шта нам је било занимљиво.

Последње предвиђена активност у Орашцу је била сликање код Вождовог споменика, који се налази испред цркве. Бели од мермера сија се на данашњем сунцу као једрењак на мору.

Одлазимо у суседну Тополу, јер нам је близу

Тамо је црква Рођења Пресвете Богородице коју је сам Карађорђе подигао 1811. године у својим зидинама. Црквењак нам је испричао низ занимљивих детаља, како о самој цркви, тако и околини Тополе. Оно што је мени запарало уши јесте то што ту цркву нису палили само Турци већ и поданици Кнеза Милоша Обреновића, како се народ не би окупљао туда. Тако је бачена клетва на Обреновиће која се осетила највише у Мајском преврату 1903. године.

Споменик Карађорђу испред цркве никада није отворен тј. освештан. Завршен је тек у марту 1940. али из неког разлога је остављено за наредно пролеће. До тога никада није дошло јер се Други светски рат проширио на Балкан односно Силе Осовине су напале Краљевину Југославију. Комунистичке власти након 1945. никада нису мариле за Карађорђа, родоначелника династије Карађорђевић, већ су га сматрале за идеолошког непријатеља.

Како су се наше обавезе завршиле око 12:30 сати то је било природно да седнемо у неку кафаницу те чалабрцнемо нешто и дружимо се.

Ово је једна од оних акција СРБС-а где максимално уживам јер није било мноштво људи, обавезе минималне, а све је текло лагано и ми смо обавили једно богоугодно дело. Догодине, видећемо како ће бити. Ја би волео са марширањем, али нема везе, како Господ да.

Милан Чучковић
16.02.2023.

Слава Богу и хвала!

Вечно нам живео наш Вожд и остали ратници...

Марјан Томић
16.02.2023.