Територије Билогоре и Западне Славоније су од памтивијека натопљене србском крвљу и похрањене костима наших предака.
Још док је постојала Војна Крајина од XVI до XIX стољећа Ђурђевачка, Градишчанска и Крижевачка пуковија су биле њени дијелови. Касније у Првом свјетском рату одатле су Хрвати попуњавајући аустроугарске жандармеријске јединице Шуцкори су хапсили и прогонили србско становништво. У Другом свјетском рату хрватски геноцид против Срба, Јевреја и Рома је баш ту, у тим крајевима достизао амплитуду. Јасеновачка индустрија смрти је радила у непосредној близини Новске.
Иронијом судбине, у доба суверене власти Јосипа Броза Тита, хрватско друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације у Југославији након ДСР. Једноставно Титови сљедбеници су градили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали.
Туђман и Рачан: савез против Срба
Већ почетком 1990. године појавом Фрање Туђмана и партије Хрватске Демократске Заједнице, почело је са оживљавањем авети наци-фашистичке НДХ. Хрвати су осјетили моћ и шансу да остваре Тисућљетни сан, док су Срби страховали од понављања геноцида. Сада су Хрватима поред Њемаца и Талијана помагали и све земље НАТО пакта.
СФРЈ је разбијена у крви грађанско-вјерским ратом, гдје су Срби представљани као бастарди које треба збрисати са лица земље.
Тако су крајем 1991. и почетком 1992. хрватске оружане снаге под командом генерала Антуна Туса (дезертера из ЈНА) спровеле у Западној Славонији и Билогори двије злочиначко-тероритичке акције: "Откос" и "Оркан". За само неколико мјесеци убијено је преко 1.500 Срба, док је 70.000 Срба протјерано са својих огњишта, око 200 насеља се нашло у пламену или је тешко оштећено. Ово подручје је стављено под заштиту мировних снага УН.
Са ријечи на дјела: Хрватска без Срба!
Добар дио САО Западне Славоније је ушао у састав РС Крајине, најзападније србске државе. Тако је било све до прољећа 1995. године.
У зору 1. маја око 30.000 припадника хрватских оружаних снага под заповједништвом генерала Јанка Бобетка врши агресију тј. напада сјеверо-западне дијелове РСК, уз помоћ артиљерије и авијације. За само два дана начињено је етничко чишћење над Србима у Окучанима, Новској, Пакрацу... односно скоро 20.000 Срба се нашло у колонама ка Босанској Градишки јер је ту био Мост спаса.
Хрватски "елитни" одреди су пресјецали колоне цивила и вршили покоље са ножевима. Такође и ратни авиони и хеликоптери су рекетирали по цивилним циљевима, што је довело до великог броја убијених. Званично је записано 283 жртве, али се сумња да је та бројка два до три пута већа. Треба рећи да је било стотине несталих у хаосу који је завладао. Припадници УНПРОФОРа су били њеми посматрачи и свједоци катастрофе која се одвијала пред њиховим очима.
Стравични масакри су начињени у Пакленици и Медарима. Срби су буквално на кућном прагу убијани на најстрашније начине и то пред члановима њихових породица. Такође, било је и силовања недужних жена. Заправо, Хрвати су на тај начин ријешавали "Србско питање у Хрватској".
Ко прави разлику међу жртвама?
Занимљиво у овој причи је то што се годинама ћути или шапатом проговара: издаја. Ради се о томе да ВРС (армија босанских Срба) и Војска Југославије у овом случају нису реаговале. Да зло буде веће на ТВ Београд се тих дана емитовао забавно-музички програм.
Завршни ударац Загреб је уз помоћ НАТО учинио августа 1995. када је спровео погром у Сјеверној Далмацији, Лици, Банији и Кордуну... познато као "Олуја".
На крају да сумирамо... са подручја Западне Славоније и Билогоре током 1991-1995 је прогнано 100.000 Срба, док је током посљедње деценије у 20. вијеку, под Туђмановим режимом принудно напустило своје домове 650.000 Срба са подручја авнојевске Хрватске. Управо је та генерација Хрвата досањала снове својих (пра)дједова.
* * *
Први мај је датум када мноштво Срба жели да иде у природу и да се бави гастрономско-друштвеним акцијама. Повешће пријатеље, родбину, окретати прасе и пак пећи роштиљ, одврти омиљене пјесме "до даске" и замишљати да су срећни. Већ посље два дана ће схватити сурову реалност, али никако да докучи и чињеницу да се срећа не гради на туђој несрећи.
Мени већ годинама или боље речено деценијама је тај Први мај разлог да одем у Цркву и упалим свијеће. Наравно, први разлог су западнославонски мученици, али исто тако ваља воштаницу запалити за: Ђорђа Мартиновића из Гњилана (1985.), Васу Пећера са Полаче (1991.), Стевана Инића из Бршадина (1991.), жртве НАТО агресије у Лужанима (1999.).
Тако и ове године дођох на Ташмајдан испред Цркве Св. Марка. Сретох низ познатих лица, а међу њима и пајтоса Мићу Прелџију. Иако није из нашкије крајева, он долази на оваква дешавања и одаје поштовање жртвама из пуког србског идеала. Након кратког дивана, велим ја њему да развучемо два транспарента:
- Статистику Бљеска, западнославонски погром у бројкама
- Траже да из заборавимо, остала србска стратишта из 1990-их.
Зазвонише црквена звона па ми лагано уђосмо у кућу Божју, док црквени оци започеше молитвено сјећање које је кратко трајало, на моје велико изненађење и чуђење остатка присутних. Чак и протина бесједа је трајала мање од двије минуте. Шта се то десило не знам, али ми би јако непријатно.
Изађосмо ван цркве и упалисмо свијеће. На платоу испред је већ била формирана колона присутних која је походила до "споменика". Нажалост ово деценијама се сматра за некакав меморијал који су градске власти направиле за све србске жртве у ратовима на бившем југославенском простору 1991-2000.
Нисмо се након тога превише задржавали. Разочарење цијелом ситуацијом и чињеницом колико Срба мари за културу памћња, ствара основани страх од понављања геноцида.