Триста педесет година у Новом вијеку постојала је Војна Крајина, односно била је то посебна област у склопу Аустроугарске монархије под управом Бечког двора. Ради се о томе што је династија Хабзбурговаца увидјела да је број придошлих Срба са простора Поморавља, Повардарја, Подриња на њезиној територији прилично велик, а да они немају одговарајући одбрамбени бедем против Османлија који су стољећима вршили упаде: пљачкали, силовали, рушили, убијали... па је нађено срећно ријешење да се Срби ставе на сам крај царства, на крајиште и тако чувају царевину.

Управо су крајишки Срби чували Европу стољећима од најезде исламских фанатика. Живили су ту на граници, орали, копали, чували стоку, садили винограде, рађали дјецу, сахрањивали старчад, женили синове, удавали кћери, крстили унучад, вјеровали у Господа Бога... а кад год је требало да се иде у рат прво су били наши преци на удару и мобилизацији. Крвљу је плаћена земља на којој су битисали вијековима.

Када је опасност од Турака престала, укинута је и Војна Крајина и настале су нове покрајине, али су Срби остали ту да живе и опстају упркос свему.

Читав вијек касније, тачније 1991. године у ратом захваћеној Југославији Срби у Книну проглашавају најзападнију државу, односно Устав РС Крајине и то баш у децембру мјесецу. Био је то заправо одговор на све неправде током XX стољећа које су претрпили од: Њемаца, Талијана, Хрвата, муслимана, Мађара... свих оних завојевача који су жељели да нам скроје не само тјесну капу, већ и луђачку кошују да би били њихови робови.

Хтјели су и да нас покрсте, превјере... да се одрекнемо Православља и постанемо Римокатолици, да нам Папа буде поглавар да не кажем "главни". Али не иде, никако и зато пострадасмо стотине пута. Више имамо гробова и мученика него било чега другог.

*    *   *

Оно што се не помиње - нестаће! Е баш зато, морамо да причамо, да спомињемо, да опјевамо и да се сјећамо.

Годишњица коју смо обиљежили у Бусијама, насеље на рубу Београда, јучер била је веома значајна - 30 година од проглашења Никољданског Устава РСК. Договорили смо се са мјесним парохом Мићом и рекосмо да ћемо ми доћи 17.12.2021... јер викенд је свакако незгодан због тога што многи спремају крсну славу или пак иду негдје на славу у госте. Петак је некако био оптимално ријешење.

Отац Мићо рече да принесемо жито и погачу, а да свијеће купимо код њих у храму Св. Ћирила и Методија. Тако је и било.

Дошли смо увечер око 18 сати, већ је и мрак пао... а рано се смрачи, зима је и још дува хладан Сјеверац. Не мари, било је и горе... Уђосмо у цркву, те целивасмо иконе. Једна жена нам прилази и смјешка се, тама да је поздравим и речем: "Здраво Дано". Кад она окрете главу, и ја видим да то није наша Дана из Дрвара, али баш личе 'ко јаје јајету'. Почеше долазити и други парохијани, па ја купих двадесет свијећа.

У бусијском храму служе се вечерње службе колико ми је објашњено, тако да су црквени оци и почели са богослужењем, а појци пјевали у славу Господа. Храм се мало и напунио јер Ниџо доведе своје момке из Плитвица. Посље службе одржан је и парастос за све наше крајишке жртве, али борце што су прије 25-30 година своје животе уградили у темеље наше отаџбине. Позвао сам и присутне да се послуже и са крувом и са житом, јер ваља се... за душе наших сународника чије душе лете изнад Балкана већ три деценије.

Најпосље изађосмо ван... кратко се договорих са Ниџом да прије што они отпјевају химну РСК  и свих србских земаља "Боже правде", да ми положимо вјенац. Јест мален, али је од срца...

Не знајући да се Плитвичани баш наоштрили на розгање, речем Николи да прво нешто одгусла, што он и учини... Кад је већ извадио гусле, видим ја да се Димитрију, нашем пајтосу из Сурчина смјешкају бркови. Пита он Ниџу да ли би и он могао, што овај радо прихвати... А како да правимо сјело, ако нема гусала... све је џаба онда.

Након овог да кажем званичног пјевања крајишких стихова, онда се сви испред споменика измјешасмо и поведе се пјесма. Како ови млађи, тако и стари Боро Зорић из Мазина је помагао клапцима на оној вјетрометини. У једном моменту Димитриј извади и флашицу 'ватрене воде' и још се правда да није смио више, јер Предсједник брани на окупљањима.

Ја се смјешкам и велим, да то јесте тако... али да су једино крајишким дешавања изузета од тог правила: "Крајина живи" и "Крајинада". Чим су подмазали грла, кренула је и јача и љепша пјесма да се ори кроза сремску равницу. Само сам чекао кола плаво-бијеле боје да дођу...

Неће људи да иду кући, већ само розгају. Иако је био план да останемо посље цркве десетак минута, то се претворило у сат времена на хладном времену. Вјетрина дува, а Прва дама зове... ја пустих момке да их чује преко телефона, кад већ није могла доћи из оправданих разлога.

Заиста, ако ме ишта одушевило те децембарске вечери јесте то што су момци били сложни и у пјесми и у одлуци да неће да иду кућама. Тешко је скупити народ из хиљаду обавеза, што породичних, пословних, и сваких других... али зато када се скупимо мајкане мој то се чује до завичаја!

Ове године овако, догодине ћемо другачије направити јер ће свакако бити у викенд, па да нам дођу гости из далека.

18.12.2021.