На самом крају прошлог миленијума у манастиру Раковица, крстих се по православном хришћанском обичају на Мратиндан. Да ми је неко тада рекао да ће ми управо тај дан, односно тај светац бити веома значајан и због неких других ствари, као што је крсна слава удружења, не бих му веровао. Не бих, јер ко је тада могао предвидети толико година раније једно удружење и борбу за србски национални идентитет.

Када смо прошле године у удружењу бирали свог заштитника, није случајно било то што смо изабрали србског краља Стефана Уроша III Немањића. Не због мог крштења на тај дан, јер у том моменту мени то није ни пало на ум, већ зато што је светац србски, а не само хришћански. Када смо већ код тога, вреди споменути и то да је Стефан Урош III Немањић владао Србијом 1322-1331, када је средњовековна србска држава била у успону и једна од навећих сила тога времена у југоисточном делу Европе. За живота је краљ Стефан Немањић помагао православну цркву и саградио манастир Високи Дечани, у Метохији, који се сматра један од најлепших православних светиња.

Поучен искуством од прошле године, када нам је била поприличка збрка у организацији крсне славе и гостију, сада сам морао да узмем слободан дан на послу, јер су моји саборци били заузети другим обавезама. Како нисам вешт у кулинарским специјалитетима, то сам замолио Верицу, нашу снајку да нам направи славски колач, што је она и учинила. Велика похвала за њу. Бранко нам је купио жито, а ја вино и славску свећу.

Већ око пет сати поподне док је падао мрак изађох испред СКЦ на Врачару да сачекам госте. Станко и Коле, далматинци нешто су малкице каснили. Тако да први дођоше Драган и Наташа. Мало смо ту испред диванили, јер како они рекоше доста им је затвореног простора, па би мало вани да буду.

Нису ни свештеник и ђакон били тачни, па таман, док смо ми повадили ствари из Станковог аута, дођоше нам и Љижани: Гоца, Каћа и Владо. Били су послом у престолници, и није требало да се пуно размишља да ли доћи.

Дође нам парох са ђаконом, па нам освешташе славски колач, вино, жито, свећу воштаницу... и замирише тамјан у србској кући. Тако окренусмо ми домаћини са нашим гостима славски колач, који прота зали са вином домаћим, по зеленградској рецептури.

Испратисмо свештенике, а ми кренусмо да послужујемо госте, иће и пиће. Иако је Коле донео неку комовицу, сви гости се залепише за шљивку. Ајме мени... нема је пуно, а и није наша. Мало је захладнело, па вероватно људи узимаше да их греје.

Стиже нам и Боки, са роштиљем, две велике кутије, па смо слагали на овале те послуживали госте на шведском столу. Било је и руске салате и пројице, србска кисела салата, да разреже онај роштиљ...

У посету нам дође брат Иван Веселиновић, из манастира Сланци. Донесе нам неке књижице, да читамо, ширимо видике. Хвала од срца.

Прича је кренула од шале на мој рачун, а чији ће други... прозивке за неке мандате, за свашта што радује ове клапце, вероватно по систему "напад је најбоља одбрана"... Каћа и Гоца, нису баш најбоље укапирале како иде ова крајишка регионална "свађа", и какве везе има јел неко рођен у Далматинској загори, Лици, Банији, Кордуну или пак Славонији.

У то дођоше и два Драгана из Шабца, тачније чланови удружења Церски марш. И то са туђим аутом, неће ваљда са својим... Не лези враже, стиже и Први човек СРБС-а, када је у питању галама и шеф резиденције. И он и онај његов брат Боги имали су неко руковање ко Реган и Горбачов 1988. године у Москви. Зоки доведе свог кумашина, који је на одмору у отаџбини тренутно.

Донео нам заставу СРБС-а, са наше четири светиње, па смо окачили на зид.

Дошла је прво једна Личанка - Милена, која се распитивала за своју секу... да ли је дошла и ђе је. Она седе тамо на чело стола. Раздиванили смо се о неким акцијама које ћемо радити нагодину. Док једна Личанка оде, то друга - Ђурђа, дође и донесе књиге, за акцију коју смо повели "И књигом се космет брани, буди хуман па подари", односно која је још у току. Захваљујемо од срца. Није она била дуго, јер су је обавезе чекале.

Људе који су нам дошли, занимало је највише трећи Колубарски марш, који ће за две недеље. И то нам је драго.

У неко доба дође нам и пуковник Ђошић, после својих силних обавеза. Послужисмо га као најрођенијег, а како није био у форми да иде кући то смо се понудили да га превеземо. Станко је остао до краја, те ми је помогао да раскрчимо све.

Свеца смо достојно обележили, окупили драге људе и спремно дочекујемо 11. децембар, када сви идемо у Љиг, односно Рајац.

Више слика можете погледати код нашој галерији.

Милан Чучковић
26.11.2016.