Свети краљ Стефан Урош III Дечански из светородне династије Немањића, која је од Србије направила највећу силу југоисточног дела Европе био је уз Светог Саву и Кнеза Лазара један од најблагороднијих србских вођа икада. За живота је подигао велики број православних манастира и помагао цркву колико год је могао. Тачније за своју задужбину изабрао је манастир Високи Дечани на Метохији што се у хришћанском свету сматра за један од најлепших икада осликаних и уређених. Зато је и добио надимак Дечански.
Нажалост, његов син Стефан Душан IV Немањић је наредио да се он ослепи у борби за превласт. Сам краљ Стефан је тако ослепљен проклео потомке, државу и народ. Клетва је заобишла његова сина, па је пала на унука који је изгубио царство. Управо су косовски јунаци се сетили клетве на Косову Пољу на Видовдан 1389. године, када је дошло до велике битке са Турцима Османлијама. Србљи иако су били малобројнији нису поражени тада, међутим, Турци су наредних година ојачали и наставили своје покоравање хришћана на Балкану. Освит слободе и наду донео је Карађорђе са својим хајдуцима и харамбашама почетком 19. века када је подигнут Први србски устанак.
Баш зато што је Стефан Дечански био један од најблагороднијих србских владара на оснивачкој скупштини Србског Светионика у Батајници 3. октобра 2015. године један од предлога за нашу крсну славу изабрали смо Стефана Дечанског, који је мало касније и усвојен.
До сада смо нашег свеца и заштитника прославили три односно четири пута. Неки дан смо се на љубазан позив Оца Јована одлучили да нашу крсну славу прославимо баш у Храму Светог Архангела Гаврила на Топчидеру.
Председник са Првом дамом се прихватио те обавезе да припреми све што је било потребно: вино, славски колач, свећа, жито, пиће и храна. Уз то Отац Јован је тражио и да му се достави списак чланова, како би се на освештању колача, жита и вина прочитала имена за благослов.
По договору, дођосмо ми и раније, а у Парохијском дому је Отац Јован завршавао своје административне послове. Била је ту и попадија Нена. Док смо ми изнели ствари из аута то смо дошли на завршетак бденија. Поред наших чланова, било је ту и парохијана. Тако да смо сви учествовали у освештању и резању колача. Ми као домаћини, остали као гости. Сва три свештеника су обавили овај верски обред.
Након тога смо се преселили у Парохијски дом и тамо имали молитву, диванили, док је Мина поставила оно што смо донели. Председник је послужио пићенце, Пеђа покачио заставе, Горан довео своју супругу, а на славу нам је дошао и прекаљени борац из последњег рата - Свето. Наравно били су ту и дечаци, односно питомци Војне академије који су се распитивали за наш пети Колубарски марш...
Један од њих Славко се занимао и за то како је настало удружење Србски Светионик. Па је председник мало диванио о тој блиској историји и наравно неким акцијама које смо у протеклом периоду реализовали. Отац Александар је имао лепу беседу, а он нам је такође прошле године беседио у Србском културном центру у Скерлићевој улици.
Како и бива, имали смо једно лепо вече и дружење све у дому наше цркве. Мало смо и еволуцирали нека ранија путовања. Терезин и Кајмакчалан на пример. Заиста путешесвија која се упамте и годинама препричавају.
Мина је све после поспремала и имала помоћ. Драго ми је што смо на овај начин обележили нашу крсну славу, али опет и жао што сви они са списка чланова нису могли доћи. Даће Бог догодине јер пада у недељу.
НА МНОГАЈА ЉЕТА!
Милан Чучковић
26.11.2018.