Обележавање 20 година од НАТО агресије - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 132
Јуче: 862
Недељно: 2406
Месечно: 14119
Годишње: 50385
Укупно: 375551

Највише посета
25.8.2018 2808
























































25. март 2019.


Обележавање 20 година од НАТО агресије


Након јануарског "Случаја Рачак", где су западни медији европску и светску јавност обманули по налогу Вилијама Вокера да су србски полицајци у једном малом селу у општини Штимље на КиМ 1999. године, наводно поубијали албанске цивиле, а уствари то су све били албански терористи припадници тзв. ОВК, што је годинама касније и доказано у Хашком трибуналу (и сама форезничарка Хелен Рант из Финске признала је да је била под страшним притиском Вокера да лажира извештај), НАТО алијанса и западне земље су могле да започну са бомбардовањем Савезне Републике Југославије, без одобрења ОУН, а након тога и окупацијом њене територије.

Последња шанса су били некакви преговори Београда и албанских представника у Француској, током фебруара 1999. године у Рамбујеу... Међународни званичници су то развлачили и стално нешто мењали, све оно што је србска страна признала, а Албанци се измотавали јер је и био циљ да се кривица свали на Београд, односно руководство Републике Србије.

 

Субота, 20. март 1999. године...

Мисија ОЕБС-а је добила налог да се повуче са Косова и Метохије, јер је оцењено да нема више шта да снимају, углавном су све забележили где су нам војне и полицијске снаге, где техника, а где цивили. Све су то добро уписали и сликали.

Док смо се ми Србљи наивно надали да ће та мисија европских посматрача помоћи да не дође до бомбардовања, они су били послати са обавештајним задацима да им помогне у лоцирању како би нас уништили.

На читавом простору Косова и Метохије ситуација је постала усијана, јер су албански терористи, скупа са својим цивилима отпочели нападе на Србе, полицију, војску... чекало се само на помоћ из ваздуха.

 

Уторак, 23. март 1999. године...

Влада Савезне Републике Југославије проглашава стање непосредне ратне опасности, пошто су генерали НАТО пакта окривили Србе, односно Србију и СР Југославију за терор над албанским становништвом у јужној србској покрајини. Један од кључних доказа био је тај "Случај Рачак"...

Више није било назад, био је то пут у пакао! Знало се и то да неће силовит удар бити одједном, већ да ће постепено да се појачава.

 

 

Среда, 24. март 1999. године...

У касним вечерњим сатима, нешто после 20 сати први НАТО бомбардери кренули су из својих база у Европи. Брзо су стигли до неба изнад Србије. Почели су да сипају смртоносни товар. Биле су то бомбе које су доносиле смрт. Добар део тих бомби био је напуњен осиромашеним уранијумом.

Тако је уствари отпочела злочиначка акција НАТО пакта под шифрованим именом "Милосрдни Анђео"... односно бомбардовање наше домовине тог пролећа 1999. године које нам је заувек променило животе. Многа деца су остајала без родитеља, многи родитељи су остали без деце, многи људи су остали без својих рођака, кумова, комшија... 78-оро деце је убијено од НАТО бомби.

Белосветски олош се окомио на Србију!

 

Рушили су нам мостове, зграде, школе, болнице, комуникације... све оно што су рекли да неће да бомбардују, то су заправо урадили. Иронија је била у томе што су њииховим пилотима у том злоделу пожелели "срећу", да нас што више униште.

Јадна је таква демократија када се бомбама утерује.

Не може се све ни побројати шта су нам учинили зла... Набројићемо само неке.

У Новом Саду су срушена сва три моста: Жежељев, Варадински и Каменички (Слободе)... Затим рафинерија је гађана у Новом Саду, баш као и у Панчеву. Хтели су злотвори да нас затрују још више.

У Алексинцу су бомбе нон-стоп падале у пролеће 1999. године, градић који је буквално сравњен за земљом. Сваки Нишлија ће да памти кобни 7. мај 1999. када је центар Ниша засут бомбама у по бела дана и тако начињен стравичан масакр. Људи су доживљавали прави хорор уживо.

Варварин такође, како да заборави гранатирање моста 30. маја 1999. када му је 10 цивила убијено и још десетине рањено од НАТО бомбардера. Тада је поред осталих цивила убијена и Сања Миленковић, ученица београдске Математичке гимназије, права генијалка која је била најбоља у последњих 30 година те школе.

Крагујевац су често гађали због фабрике "Застава", баш као и Ваљево због фабрике "Крушик". Заправо, они су бомбардовали наше фабрике јер су хтели и без хлеба да нас оставе.

Београд је бомбардован више пута. Бомбе су падале свуда. На зграду бившег Централног комитета КПЈ... на новобеоградску топлану, брдо Страживица у Раковици, зграду Генералштаба и савезног МУП-а у строгом центру града, па чак и Кинеску амбасаду.

И у Црној Гори су бомбе НАТО бомбардера сејале смрт. Убијено је неколико деце само у месту Мурино, општина Плав, подно Проклетија. Све су то била деца млађа од 12 година. Нико није ни загазио у живот.

Затим село Мердари, код Куршумлије убијена је Бојана Тошовић, стара свега 9 месеци, скупа са својим оцем Божином. Та беба је уствари најмлађа жртва НАТО бомбардовања 1999. године. Док је симбол настрадале деце те 1999. године постала девојчица Милица Ракић из Батајнице, која је била на ноши у моменту док су бомбе падале на њену кућу.

Наша авијација је имала технолошки заостатак најмање 30 година. Једноставно није се улагало у то, а када су НАТО авиони почели да нас бомбардују, онда су се сви сетили наших пилота и авиона. Било је сулудо да ико и полети против моћне НАТО авијације... али међу нашим пилотима је било хероја, да не кажем камиказа као што су: мајор Зоран Радосављевић, потпуковник Живота Ђурић, пуковник Миленко Павловић и др. Они су своје животе уградили у темељ наше слободе.

На читавом Космету, а поготово на граници према Албанији одвијале су се жестоке борбе. Ради се о томе да су злотвори хтели да војно заузму нашу колевку. Копнена инвазија је требала да иде из два правца. Албанским терористима из тзв. ОВК су се прикључила Војска Републике Албаније, амерички и британски специјалци, Легија странаца и разни други белосветски плаћеници. Караула Кошаре постале су србски Термопил, баш као и друге карауле Горжуп, Морина... Преко Паштрика је ишла једна копнена инвазија која се неуспешно завршила. Наши војници из 549. мтбр из Призрена и 125. бригада из Крушевца су зауставили непријатеље и ни метра нису одступили. Одликовани су после рата орденом Народог хероја.

 

Читав тај ужас се завршио 10. јуна 1999. године, када је на снагу ступио Војно-Технички споразум из Куманова. Према том споразуму наша војска, полиција, државна управа се повлачи из јужне србске покрајине према резолуцији Савета Безбедности УН 1244, а долазе снаге КФОР-а, УНМИК-а и албански терористи из тзв. ОВК. После 15. јуна 1999. године настаје невиђени терор и безакоње над србским живљем...

 

*   *   *

 

Двадесет година касније, после тих ужаса данас међу добрим делом Срба живи култура заборава. Важније је имати добар телефон, леп аутомобил, скупоцену одећу, летовати на Малти, Малдивима, Турској и сл. Заправо, годину дана после бомбардовања у Србији је дошло до промене власти, где су нове вође кренуле у евроатланске интеграције, па је свако помињање НАТО агресије и жртава било обесхрабривано, да не кажем забрањивано.

Потпуни парадокс је то што су нама већ од 2003. године почеле да долазе војне мисије из тих агресорских земаља и да нам држе лекције како је то бомбардовање било оправдано (?!), и да ми то што пре заборавимо како би наставили наше добре односе.

Код нас у Србском Светионику нема заборава, јер ко смо ми и шта смо, ако заборавимо 3.500 убијених Срба 1999. године?! Просто, немамо право на то!

Био је договор да то достојно обележимо. И београдски и нишки део.

У Београду је то обележавање 20. годишњице НАТО агресије почело увече 23. марта 2019. године у парохијском дому Храма Св. Архангела Гаврила, на Топчидеру, када смо присуствовали једној трибини посвећену "Милосрдном Анђелу". Поред Оца Јована, кратко је говорила и моја маленкост, а главну реч је држао мр Бранко Николић, мајор Војске Републике Србије. Трибина је била корисна јер смо могли доста тога да чујемо, што се иначе скрива од јавности. А поред тога су и људи из публике могли да питају и кажу нека своја сећања на те ужасне дане.

Наредно јутро, 24. марта 2019. године опет исто место, Гавриловски храм на Топчидеру, где се скупило преко 300 душа који су дошли да запале свеће и да се скупа после литургије у молитвеном сећању сетимо наших страдалника... јер бомбе НАТО пакта нису бирале ни пол, ни имовинско стање, ни године, ни образовни ниво. Сви смо ми били мете.

Након литургије Отац Јован је по обичају беседио о томе шта је опрост, шта заборав и када треба чинити једно, а када друго. Послужено је жито и ми смо већ изашли напоље на степениште.

По договору транспарент смо раширили Марко, Миле, Свето и ја... али се после тога врло брзо придружују и млади питомци Војне академије. На самом транспаренту биле су слике жртава, највише деце из тог несрећног пролећа 1999. године, затим хероја који су животима плаћали нашу слободу, али и неке грађевине тј. цивилне објекте које су злотвори уништили... уз поруку "ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 24. МАРТ - 10. ЈУН 1999".

Људи су почели да нас сликају... врло брзо је изашао и Отац Јован са парохијанима и придружио нам се, а онда смо скупа запевали песму: "Суза Косова", "Пећка кандила" и на крају "Са Косова зора свиће"... Први глас је наравно предводио косметски Србин Вито из Гњилана. Иако му певање није професија, мене је по ко зна који пут истопио.

Парохијани су могли да се разиђу, а ми смо кратко остали на дивану са Оцем Јованом и друштвом око њега.

 

 

 

Милан Чучковић
25.03.2019.

 

 


 

24. март 1999. године сваки пут иста слика.

Нишке улице пуне деце... играли смо се жмурке. Аеродром нам је био близу и гвоздени железнички мост. Брат и ја смо питали тату и маму да останемо још мало са другарима. Одједном се чуо језиви звук сирене. Утрчали смо кући да питамо родитеље шта се дешава. Мама је уплакана узела торбу обукла нам јакне и ужурбано нас одвела до аутомобила. Питали смо тату где идемо, одгворио нам је да идемо у атомско склоноште које се налази у Дому здравља. Мама је све време говорила тати:

- "Јао гушим се, шта ћемо сад?"

Сирене нису престајале, колона људи је ишла према најближим склоништима. Када смо стигли доле било је загушљиво, стари људи су већ лежали на устајалим душецима. Целу ноћ нисмо спавали...

Када је дошло јутро било је лакше на кратко. Били смо срећни што смо живи. И онда смо решили да променимо положај... Била сам само дете од 12 година.

Сада после толико година кад и сама имам породицу и кад видим да се сваког дана број оболелих и умрлих од рака повећава. Схватам шта нам се десило...

Десио нам се још један геноцид!

 

24. марта 2019. године...

Као и сви савесни родољуби окупљамо да присуствујемо парастосу посвећеном свим страдалима за време НАТОагресије. Тако смо и ове године чекали да добијемо информацију када ће бити обележавање у Нишу. Овом приликом се захваљујемо Велимиру Стојановићу председнику удружења РВИ из Ниша,  што нас је обавестио на време. Рада и Илијана су дошле по мене и тако смо заједно стигле до споменика који је посвећен цивилним жртвама, где је већ било окупљених људи, што породице страдалих, што чланови разних удружења.

Наравно ту су били представници Војске, свештеници и челници града Ниша. С обзиром да је била округла годишњица што поједини наглашавају, очекивала сам да нас има бар дупло више али било нас је исто као и прошле године. Свештеник је почео са молитвом, сви смо ћутке учествовали.

Помислих добро је, све док има ко да помиње и опомиње нисмо изгубљени. Туга на лицима породица страдалих се и даље види... Нема ту утехе али знам да је много лакше када се подели и свака топла реч и разумевање значи. Молитва се завршила, свештеник је говорио гласно и јасно са замерком зашто нас је толико мало, где су ђаци, наставници?

Мислим да то треба решити тако што ће званичо добити позив свака школа...

Ту је био и градоначелник Ниша Дарко Булатовић надам се да ће у будуће предузети конкретне мере поводом тога... Након свештеника се и он обратио. Поздравио је све присутне, потврдио да је НАТО извршио злочин. Поменуо је страдале. Само мислим да је можда фалила нека топла реч за породице страдалих.

Верујем да је хтео да нас утеши речима наде да се ми као народ будимо и да ћемо све поново иградити. Али када се сећамо дана страдања можада требамо више говорити о херојству наших људи.

Прошле године смо били збуњени зашто постоје два споменика, сада смо се договорили да и на другом споменику положимо венац што смо и учинили. У међувремену смо се поздравили са нашим познаницима и пријатељима.

Након полагања венаца замолили смо генерала Милосава Симовића да нам учини ту част и да се слика са нама, он је на нашу радост то прихватио. Приметили смо да су присутни били браћа Руси и Грци, наша истина се шири и хвала Богу да нисмо сами бар у томе...

Чекали смо да се расчисти гужва, јер је Илијана предложила да отпевамо Милутинову песму "Јунаци са Кошара", што сам радо прихватила,  то је песма уз коју би и камен проплакао. За све тужне, за све страдале војнике, за њихове ближње који су остали без својих вољених и за све хероје који су свим срцем били уз свој народ!

 

 

Сташа Митић
25.03.2019.


 

Дaнс је дан сjeћaњa на НАТО агресију...

Jутрос смо у Нишу пaлили свjeћe и положили цвjeћe на споменик кaко и доликуje, сjeћaли сe дaнa од приje 20 годинa.

A вeчeрaс нa рaчун сjeћaњa нaпрaвишe стрaнaчки скуп, добaр дио (дa нe кaжeм сви) нa овaj или онaj нaчин условљeни дa присуствуjу (овом циркусу)... a Ратни војни инвалиди и њиховe породицe глaдуjу...

Вjeчнa слaвa изгинулимa, aл ово je тугa.

Пробуди сe Србиjо!

 

Н.Л.
25.03.2019.




Посећено је: 257  пута
Број гласова: 25
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!