Обележавање 15. годишњице Мартовског поргома у Београду - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 110
Јуче: 840
Недељно: 2384
Месечно: 14097
Годишње: 50363
Укупно: 375529

Највише посета
25.8.2018 2808
























































18. март 2019.


Обележавање 15. годишњице Мартовског поргома у Београду


Живиш као мета, живиш у страху, живиш са осећањем да не знаш да ли ћеш дочекати мрак, а камоли сутра. Живиш, а у ствари животариш! Где? На Косову и Метохији...

Од средине 1999. године када су србске снаге безбедности напустиле нашу јужну покрајину, у складу са Кумановским (не)споразумом, читаву свету земљу Срба преузеле су снаге КФОР-а, УНМИК-а и наравно албански терористи који су почетком јуна те кобне 1999. године били поражени.

Заправо, 24. марта 1999. године покренуто је варварско бомбардовање и агресија на Србију и Црну Гору које је трајало 78 дана са несагледивим последицама. Циљ је био Србима отети њихову колевку и културно-историјску баштину, односно пресећи им корене.

Пуних пет година албански зликовци су бескрупулозно уништавали све што има знак крста, православља, све што има везе са Србијом.

Мада, ако ћемо искрено они су то радили годинама, деценијама раније. Још од када је србска војска ослободила Стару Србију у јесен 1912. године и изашла на Јонско море, Албанци су покушавали себи да створе несразмерно велкику државу. Имали су наравно увек помоћ некога са стране. Прво Аустроугарске пред Први светски рат, касније Италије у Другом светском рату, а након тога Британаца и Американаца. Уз све то када се дода инфериорност и незаинтересованост Београда, онда и резултат не може бити другачији.

Они су имали стално одобрења да чине зло, имали менторе, логистичку и финансијску подршку, а обећано им је да неће бити кажњавани.

Тако се и десило. Средином марта 2004. године дављење два албанска дечака 16. марта 2004. године у реци Ибар, код села Чабра злоупотребљено је на најгори могући начин, па су окривљени Срби да су то злодело "скривили". Покренуто је преко 50.000 бесних Албанаца наоружаних палицама, шипкама, камењем, циглама, молотовљевим коктелима, па чак и оружјем и кренуло се у етничко чишћење, где је био циљ да што брже почисте све Србе које нису успели да прогнају 1999. године.

Од ране зоре тог 17. марта 2004. године србске куће на Космету у пламену, злотвори насрћу на цркве које руше, ломе крсна знамења, маљевима се удара о зидове цркве... и оне се пале. Насрћу бездушници на жене са децом, на голобраде младиће и дечаке, премлаћују их. Све то на очиглед војника КФОР-а, који је послат да заштити албанске терористе од ненаоружаних Срба.

У призренску Богородицу Љевишку донесена су бурад са катраном и запаљена у сред цркве. Организовано лудило је трајало три дана, а познато је под именом "Ноћ када су горели векови", што је алузија на уништавање наше духовне баштине.

Биланс тог мартовског погрома је био више него застрашујући, десетине Срба је убијено, хиљаде их је прогнано, готово сви они који су живели јужно од Ибра: Чаглавица, Свињаре, Лапље Село, Приштина, Обилић, Грачаница, Призрен, Подујево, Пећ, Девич, Урошевац, Гњилане... Стотине кућа и цркава уништено, срушено, спаљено и опљачкано.

Косовско-метохијске Србе тада није заштитио нико. Ни Европска унија, ни међународна заједница, односно њени војници, ни војска ни полиција Србије, нико! Издавана су некаква саопштења која су била буквално ругање несрећи жртава, а похвале за све злотворе.

 

*    *   *

 

Мартовски погром из 2004. године није једини масовни злочин над Србима, нажалост има их много... толико да је читав један портал посвећен само томе, тим злочинима и страдањима. Јер хтео то неко да каже на глас или не, али код нас Срба не постоји култура сећања, као на пример код Јермена, Руса, Јевреја... зато нам се историја стално и понавља.

Један од начина деловања нашег удружења Србски Светионик јесте обележавање страдања и посећивање стратишта нашег народа. Тако и ове године, у недељу преподне 17. марта отишли смо у београдски храм Св. Архангела Гаврила у Хумској улици на позив Оца Јована. Била је у 9 сати литургија и литија у част победе Православља, али одмах након тога и парастос са молитвеним сећањем на жртве Мартовског погрома.

Црква је била пуна, то је оно што ме радовало. Упалили смо свеће и слушали молитве. Након тога је Отац Јован говорио краћу беседу на тему страдања косвоско-метохијских Срба од пре 15 година.

Једна жена пореклом са свете србске земље - Космета је принела жито у облику православног крста. Сретосмо и низ познатих људи. И они непознати нас поздрављају, јер знају ко су Светионици.

По завршетку парастоса позвани смо у Парохијски дом, те поздрависмо старешину храма Оца Илију. А онда за столом продиванисмо пар реченица и са попадијом Неном, Пећанкама Милицом и Миљаном... а упознадосмо и млади пар Диклиће. Радује ме када видим тако младе и свесне србске родољубе. Тако да и сарадње неће мањкати у будућности.

 

*    *   *

 

У Србском Народном Позоришту сам био и прошле године на овај дан, односно на обележавање комеморативним сећањем на 17. март 2004. године. Тако да сам решио да идем и ове. Додуше сада ми је друштво правила прва дама, и плус сретох испред неколико познатих људи.

Поред обраћања државних званичника културно-уметнички део је осмислила Ивана Жигон, првакиња Народног Позоришта, са Косовским Божурима и својим колегама, глумцима и певачима.

Ове године управо тај културно-уметнички програм на Великој сцени је погађао у срце, дирао је емоције и нема тога ко је био у сали да се није најежио, а многи су и заплакали. У првом делу су приказане страхоте Мартовског погрома кроз једног дечака и доктора... Касније у другом делу је интерпретирано наше чувено дело "Смрт Мајке Југовића", на коју је надовезана Милутинова песма "Јунаци са Кошара" са циљем повезивања страдања Срба кроз векове који треба да укаже на духовни континуитет губитака наших најбољих синова. Позадина сцене је била слика призренске Богородице Љевишке.

 

Заиста нешто неочекивано, али свакако је било на месту. И све похвале учесницима. А нама остаје да се поздрављамо са нашим традиционалним поздравом:

 

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

 

 

Милан Чучковић
18.03.2019.

 




Посећено је: 136  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!