Нетрпељивости између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије су трајале деценијама. Још од Берлинског конгреса када је Бечки двор окупирао Босну и Херцеговину па до Анексионе кризе 1908. када је Србија изашла као победник. Тих година се оснива револуционарна организација "Млада Босна", коју су попуњавали Срби, углавном православне вероисповести и нешто мање муслиманске. Разлог њиховог настанка је супростављање терору који је се сатојао у покрштавању и угњетавању слободе србског живља који је тада у БиХ имао преко 75% становништва.
Видевши да је Србија изморена у Балканским ратовима 1912-1913, али и да је проширила ствоју територију скоро дупло царска Влада у Бечу доноси одлуку да нападне Србију и да настави свој "Продор на Исток", односно излазак на Босфор. Скројени су планови и чекала се варница. У Сарајеву на Видовдан 1914. млади Гаврило Принцип са колегама испаљује у аустријског надвојовду и престолонаследника историјске хице. Ово је био добар изговор за објаву рата Београду.
Влада Николе Пашића се сели у Ниш који постаје ратна престоница Србије, док се Врховна команда измешта у Крагујевац. Подршку Србима дају Краљевина Црна Гора и Руска империја. Централне силе желе прекрајање Европе и нову поделу света.
Аустроугарска почетком августа 1914. шаље против Срба преко 250.000 војника само у Подриње, који су сврстани у две армије имали задатак да се пробију преко Мачве, Поцерине, јадарско-колубарског рејона све до Београда, Ваљева, Ужица и да тако натерају Србе на капитулацију. Већ тада док још први метак није опалио, аутроугарски жандарми хапсе све виђеније Србе, пљачка и уништава њихову имовину, како у Херцеговини, тако и у Славонији, Војводству, Босни, Банији, Далмацији...
Бог силу не воли: Степа против Поћорека
Аустроугарске трупе су већ 12. августа прешле преко Дрине на територију Лознице, Љубовије, Бајине Баште... Биле су то јединице загребачког XIII корупса састављене претежно од Хрвата и нешто мање крајишких Срба. Међу њима и злогласна домобранска 42. дивизија која је одмах почела са монструозним покољима цивилног становништва. Србске снаге су у том моменут каскале, али је команда издала наређење да се што пре мора доћи у Подриње. Уследио је усиљени марш, без предаха под пуном ратном опремом.
У ноћи између 15. и 16. августа долази до првог жестоког судара у коме су Срби извојевали малу победу на Церу. Наредних дана сукоби не јењавају, већ се само појачавају једни преко других... митраљези, топови, пушке, бомбе... јуриши се смењују на сваки сат. Хиљаде је мртвих. Читаве аустроугарске дивизије које надиру у хордама заустављају три одреда, а међу њима и легендарни четнички одред Војводе Вука.
Легендарни војвода Вук: Војин Поповић
Генерал Степа Степановић не дозвољава одступање, већ шаље делове Моравске дивизије на испомоћ већ измореним војницима Комбиноване дивизије. Стиже Гвоздени пук и нова жестока борба која траје сатима, а најпосле се непријатељ повлачи у паници и нереду.
Већ 19. августа су завршене жестоке борбе на Церу, али није све било готово, после два дана предаха уследили су јуриши ка Сави, односно ослобађање Шабца и околине... да би 24. августа извештај стигао у Врховну команду да је Церска битка завршена победом, а да су Аустроугари побегли у Босну. Степа Степановић добија чин војводе. Биланс мртвих Срба је био 20.000, од чега петина цивила.
Био је то сам почетак Првог светског рата, до тада највећег оружаног сукоба на планети. Вест о србској победи је одјекнула широм света. Западни Савезници су почели да озбиљно схватају Србе и њихову моћ.
* * *
У школи су нас пре 30 и више година учили да је Церска битка била прва савезничка победа, што није истина, јер нису је Срби извојевали заједно са Савезницима који су у том моменту редали поразе на Западном фронту. Носећи заоставштину југославенског наслеђа о Церској бици смо учили врло мало. Недовољно да схватимо јунаштво и жртву наших предака.
Тек када је Југославија престала да постоји почело је мало више да се јавно пише на ту тему, а разлог томе је што су униформе непријатељске војске тада облачили: Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, Мирослав Крлежа, Славко Кватерник...итд. Све су то били потоњи високи функционери клеро-фашистичке НДХ и социјалистичке Југославије.
Деценијама је државно обележавање и одавање захвалности јунацима Церске битке била пука формалност. Полагање цвећа, говор пар званичника и то је све. Међутим, добар део родољуба је почео да схвата да то није довољно, па је кренуо у реализацију нечега што је изашло из локалних оквира. Њих је предводио чика Љубиша Ивановић.
Последње две године, како је кренила фрка око ковид пандемије посећујемо Цер планину и споменик које организује удружење Снага Српских Оцила. Наши другари које знамо већ годинама. Позиве нам послаше Богоје, Жељко, Марија... Нажалост нисмо сви били у прилици да дођемо како ваља (обавезе учинише своје), али је ипак моја маленкост дошла.
Недеља 21. августа је осванула тмурна и беше кишовито. Иако сам имао добар изговор да не дођем, јер је Боже мој киша лила као из кабла... па би се цели дан излежавао у тазбини. Ипак, седам у аутић и преко Љубовије и Крупња дођох на Цер. Прво у цркву Св. Илије. Мало сам окаснио на почетак литургије, али не мари. У наставку је био помен јунацима Церске битке.
Потом смо изашли у црквену порту и испод шатора се послужили и дружили.
Око 11:00 сати одосмо до споменика, оног нашег велелепног испред кога је Отац Радован служио парастос. Дарко Гајић је имао посла јер је сликао са својим фотоапаратом.
Код споменика је Марија делила и захвалнице. Прво прочита: "Србски Светионик", на моје велико изненађење. Нисам то ни очекивао, али она тако рече. Ја сам присутнима рекао пар речи, везано за коментаре да нас је било мало: "Није поента у броју, већ у соју". Онда се и Жељко надовезао, те објаснио зашто баш нама првима (кум није дугме). Добијали су и остали, у своје лично име или у име организација које представљају.
Отиђосмо до видиковца Дејановац где је тог поподнева магла почела да се лагано подиже. Овлашћени туристички водич за Цер планину Ана Павловић нам је ту одржала први део историјског часа. Чланови Оцила су јој ту дали једно признање, не обична захвалница, већ урамљена грамата у којој су стихови, што је она врло емотивно прихватила. Искрено, заслужила је. Прича приче туристима и уводи их у причу о лепотама наше земље, али и размиче мрак историјских лекција које су скоро читаво столеће били у мраку.
Како је киша појачавала свој темпо, отиђосмо до планинарског дома. Тамо је Ана испричала други део своје приче, а ми смо добили ручак у виду војничког пасуља и наравно лук за салату. Пријао је пасуљ јер је прављен по рецептури старих мајстора.
У једном моменту два момка Иван и Марко, један хармоникаш, други гуслар и певач почели су да подижу расположење. Заиста, из минута у минут како су се редале песме као на траци тако је свакоме од нас срце заиграло, те смо сви у глас певали родољубиве песме: "Тамо далеко", "Ово је Србија, говоре гробови ратника", "Са Косова зора свиће", "Марш на Дрину", "Певај Србијо", "Весели се србски роде", "Болна љуба", "Сини јарко сунце са Косова"...итд.
Мени су се баш смешили бркови, па казах овима у нашем ћошку, да ће доћи кола плаво-беле боје. Заиста, у том моменту ми зафали Сташа, јер да је она била, сигуран сам да би још јаче појачали децибеле нашег расположења. Иако је Жељко покушавао да поћера покрет, али слабо је ишло, јер се људима свидело, па је и на бис отпевано две песме.
Најпосле, кренусмо даље. Мене Богоје одбаци до аутића, пошто су већ стизали позиви од куће када ћу кренути назад, кад ћу стићи, а они још продужише даље до гробља у Криваји.
И данас као и синоћ мислим (после проспаване ноћи) да је ово јуче било врло добро одрађено, да не кажем одлично. Лепо би било да смо имали могућност да пешачимо и да целу акцију употпунимо са физичком активности, али авај... биће догодине и тога верујем. Сада је битно да смо ми имали овај историјско-духовни део што јесте основа пута којим треба ићи.
Зли језици би рекли да је било мање људи него ранијих година. Да, слажем се... али то је већ питање за њих.
Са чим ће пред Степу, Живојина и остале србске војводе?
Написа: Милан Чучковић
22.08.2022.
Дaнaс je Удружeњe "Снaгa српских оцилa" обeлeжило 108. годишњицу Цeрскe биткe посeтом Спомeн-комплeксу Цeрскa биткa гдe je одржaн пaрaстос цeрским jунaцимa и гдe су сви присутни одaли пошту.
Послe Тeкeришa нa Цeру су посeтили топогрaфски битнe тaчкe нa коjимa су сe водилe одлучуjућe борбe и кроз причу сe подсeтили бeсмртних дeлa и поклонили сe сeнимa слaвних прeдaкa. Након обилaзaкa пaузу зa ручaк и освeжeњe нaпрaвили су Плaнинaрском дому и дaљe нaстaвили у Кривajу, одaклe je свe и крeнуло.
Имaлa сaм зaдовољство и чaст дa им нa Цeру причaм о Цeрскоj бици.
Кишa, мaглa и лошe врeмe нису могли дa их спрeчe дa одajу пошту цeрским jунaцимa.
Кaдa смо стигли нa Дejaновaц, послe моje причe о почeтку Цeрскe биткe, зa мeнe je услeдило вeлико изнaнeђeњe и изузeтнa чaст.
Додeљeнa ми je Блaгодaрницa од стрaнe Удружeњa Снaгa српских оцилa. Био je то зa мeнe изузeтно eмотивaн момeнaт, jeр знaм дa je онa вeлико признaњe. ❤️
Хвaлa Вaм, дрaги приjaтeљи, укaзaли стe ми вeлику чaст. ❤️
Ана Павловић
21.08.2022.