Нису се цеви од Балканских ратова (1912-1913) ни охладиле, а већ се нова опасност над Србијом надвила крајем јула 1914. године када је Аустроугарска објавила рат јер је злоупотребила Видовдански атентат у Сарајеву, месец дана раније. Била је то уствари кулминација политичких тензија између Београда и Беча које су трајале бар 35-40 година (Окупација Босне и Херцеговине, Анексиона криза...итд).

Бечки двор је послао стотине хиљада војника сврстани у две армије (Пета и Шеста) против Краљевине Србије којој су одмах пружили телеграме подршке руски цар Николај II Романов и црногорски краљ Никола I Петровић. На челу балканске Војске Аустроугарске био је генерал-пуковник Оскар Поћорек, иначе и војни управник (гувернер) БиХ.

У тој првој инвазији на Србију 1914. године било је три велика удара, односно три велике битке: Церска, Дринска и Колубарска.

На Церу и у Мачви Срби су извојевали успешну победу после само 12 дана жестоких окршаја, што је био велики шамар Хабзбуршкој монархији пред светом. Током Боја на Дрини (Гучево и Мачков камен) Аустроугари су осетили сласт пирове победе,а онда је уследио ПАКАО КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ.

Зашто пакао?

Колубарска битка је најдуже вођена битка у србској историји (месец дана), а услови и терен где се одвијала били су крајње сурови и тешки које ни холивудски режисери не би смислили. Србски војник је уствари био сељак, пољопривредник, сточар, земљорадник...

У првој фази битке од 16. до 30. новембра Аустроугарска војска је имала значајног успеха у Мачви, на ваљевским планинама, Посавини... док је Војска Краљевине Србије имала дефанзиву и тешку ситуацију из више разлога: недостатак хране и муниције, лоши временски услови (хладне кише са блатом), елан у рапидном опадању и сл. Хиљаде живота је дато како би се сачувале коте на Враче брду и Човки код Лазаревца, кланица као на Косову Пољу.

Врховна команда Србске војске нашла се у пат позицији, једноставно није знала шта да се ради. Једино ко тада није очајавао био је генерал Живојин Мишић... али њега нико није хтео да слуша од претпостављених, а понајмање регент Александар I Карађорђевић. Међутим, како је ситуација после двонедељних огорчених борби била више него застрашујућа пустили су школоване официре да покажу своје умеће.

Прво што је Мишић урадио јесте то што је одвојио своје изморене војнике из ровова који су у почетку имали бежанију у расулу, па се претворило у стратешко одступање све до Рудника, а Београд је препустио Аустроугарима при чему су они 2. децембра чак правили некакву параду и весеље пославши телеграм у Беч са констатацијом да ће Србија брзо капитулирати. Два дана и две ноћи борци Прве армије су одмарали уз дупле порције хране, угрејали се уз ватру, пили топао чај и ракију, а добише и нове опанке. Сем тога, муниција коју послаше Французи преко Грчке била је преправљена у Крагујевцу (била је иначе 2.5 мм дужа)...

Зора 3. децембра 1914. почела да свиће... а коло среће се окреће!

Крећу сада Мишићеви пукови у силовитом јуришу на аустроугарске дивизије које у чуду не знају шта их је снашло, јер је фактор изненађења чинио своје, а помаже и наша артиљерија, морал су свакако подигли дечаци 14-16 година са Војне школе у Скопљу... пршти на све стране, пуца фронт, а аустроугарски војници беже главом без обзира. Поготово овим окупаторима у Београду није било ништа јасно након пијане ноћи.

На лазаревчаком брду Кременица налазио се топлички Гвоздени пук... они су имали три неуспела јуриша, али када је на чело пука стао легендарни Миливоје Стојановић "Брка" иако болестан у грозници и под температуром, није било више шале. Осокољени тиме Топличани су још жешће јурнули на непријатеља. Иако је Брка свој живот положио 4. децембра 1914. то није демотивисало Други пешадијски пук "Књаз Михаило". Кременица је ослобођена 7. децембра и борбе су даље настављене.

На Космају и Варовници су наредни дан трећепозивци успели да заштите бок Првој армији и натерају Шесту армију у бег према Београду. Почело је тако гоњење Поћорекових јединица ка Дрини и Сави...

Већ 15. децембра на коњу је Краљ Петар I Карађорђевић поносно умарширао у своју престоницу. Србија је била слободна, а генерал Мишић овенчан славом добија титулу војводе.

Наравно тиме није завршен Велики рат, али је Србија имала "мира" десетак месеци и епидемију Пегавог тифуса. Касније је уследила Тројна инвазија, па голгота преко Албаније, лечење на Крфу, Тунису, Корзици... и најпосле пробој Солунског фронта септембра 1918. године, када је за два и по месеца историјског јуриша србски војник ослободио отаџбину и друге јужнославенске народе под Аустроугарском.

Јунаке Великог рата у првој јужнославенској држави прекрила је магла, а у другој тотални мрак.

*     *    *

О свему томе ретко ко да је из моје генерације могао да зна нешто више. Образовни системи Југославије и касније Србије нису сматрали да за Колубарску битку треба најмање једна лекција, већ читав Први светски рат је обрађен на две стране. Међутим, ни код куће многи вршњаци нису могли да добију нешто више информација.

Требало је да прође 100 година, односно читав век да би се неко у Србији сетио да имамо дивјунаке и да им треба одати поштовање, пажњу, подићи нове споменике, дати имена улица, спевати и нове песме итд.

У том времену средине прошле деценије настала је прича прво о Колубарском маршу, а касније смо формирали и удружење Србски Светионик. Док је ситуација била нормална, то смо и ми ишли на места где се сама битка водила, позивали људе и заједно учили оне лекције које су нам биле (намерно) замагљене и замрачене. Обишли смо: Љиг, Лазаревац, Младеновац, Мионицу, Кадину Луку, Враче брдо, Човку, Ћелије, Кременицу...итд.

Међутим, како је вирус Ковида направио хаоса, не само у код нас на Балкану, већ и у свету, тако смо и ми морали да прилагодимо ситуацији.
 

Субота 4. децембар 2021.

Беше то леп сунчан дан, а ми се запутисмо у Лазаревац... прво у цркву Св. Димитрија, где се налазе кости јунака Колубарске битке. Ту смо присуствовали прелепој литургији, а после се и причестили.

Након тога, одсмо у село Бистрица, односно Кременицу јер нас је позвао Миле Лазаревић из Удружења "Гвоздени пук". Тамо је већ било доста народа из Лазаревца, али први пут дођоше момци из Лознице. Ми их упознадосмо на Гучевском маршу 12. септембра. Поред њих дође и Ваљевац Дуле Мијатовић... препознадосмо и чика Милосава Недића, чика Воју Николића и др. Недостајао је само Радомир Ракић.

Првобитно су положени венци, а онда су домаћини се обратили са пар речи, док је пуковник Бранислав Аночић испричао историјски час. Испред општине су се обратио г. Стевић.

Након тога прилику да се обрате скупу су добили и гости... тачније моја маленкост је подравила присутне, али и навела неке ствари које би требале да се ураде у будућности са циљем развијана културе памћења, ширења здраве националне свести...итд.

Након свега уследило је дружење и послужење, посно наравно, јер је Божићни пост почео прошле недеље. Упозадносмо тада и нову другарицу Мирјану Деспотовић. Она рече да је дошла са фамилијом па смо таман тако и развили наше транспаренте.

Како су обавезе звале, тако се полако и разиђосмо кућама.

Недеља 5. децембар 2021.

На позив Душана из Светогавриловске Омладинске Заједнице (СОЗ) из Београда прикључили смо се и овог дана у обележавању Колубарске битке. Првобитно смо дошли на Топчидер у Гавриловски храм на литургију и принели смо жито. Било је ту нових лица који су желели да пођу са нама путевима славних предака: Новосађани и један Сурчинац.

Укупно, пет аутомобила се запутило ка Рајцу, јер је план био такав да се одатле почне. Код споменика "1300 каплара" нађосмо се сви. Управо тај споменк је симбол једне бесмртне Србије, њене прошлости, али и будућности која деценијама осветљава попут правог СРБСКОГ СВЕТИОНИКА...

Првобитно је Отац Јован са помоћницима служио помен на ветрометини, а око нас свуда снег. Након тога је Александар Алемпијевић испричао историјски час (1. део) везано за Колубарску битку и славне капларе. Онда су Душан и моја маленкост добили прилику да се кратко обратимо присутнима.

Следећа тачка обиласка била је Кременица. Ту смо обишли споменик команданту Брки, где се служио помен, певала се песма "Војвода Степа на коњу јаше", прикладна за ово место и време. Александар поново држи историјски час (2. део)... а било је и сликања.

На крају, иако већ мрак почиње да пада одосмо у лазаревачку цркву Св. Димитрија. Тамо смо имали разгледање спомен-костурнице, слушали беседу Оца Јована и Александрово излагање Колубарске битке (3. део). Поново смо Душан и ја били позвани да кажемо пар речи. Зачуло се и на крају певање "Ми смо деца неба", не из главе, већ из срца.

*     *    *

За дивјунаке са Сувобора, Рајца и долине Колубаре и два дана је мало. Ми који их се радо сећамо и поносимо наставићемо и у будуће да ове ствари радимо, ради предака и потомака, због живих и због мртвих...

Нагодину, ако Бог да у Обреновац да марширамо до Конатица... јер Швабе знају зашто!

Милан Чучковић
06.12.2021.

Хтео сам да ти се захвалим на позиву. Било је величанствено!

Драго ми је да још има правих момака, родољуба. Радујем се наредним обиласцима.

Угљеша Аврамовић
06.12.2021.

Колики терет су изнели јунаци које смо јуче помињали, толики терет су изнеле и њихове жене, сестре, мајке које су остајале кући чувајући нејач.

Фино било, лепо проведен дан. Још мало да ми порасте син па идемо заједно ако Бог да.

На Рајцу и у цркви у Лазаревцу сам већ био, а на Кременици нисам имао прилике до сад, ето до јуче.

Димитрије Анђелић
06.12.2021.