Пре два дана ми Пане рече како би он ишао у Младеновац у суботу 5. децембра 2015. године, јер је чуо да тамо у парохијском дому православног храма Успења Пресвете Богородице има неки програм везано за Колубарску битку и Први светски рат. Панета иначе све везано за Велики рат занима. Да не иде сам, прихватио сам позив.

Свак од нас двојице је ујутро морао да обави послове, те смо се након 11 сати нашли у центру града и аутом кренули за Младеновац, аутопутем. После краће вожње стигосмо до одредишта.

Улазимо у парохијски дом, а тамо нас домаћин Дејан поздравља, обучен у свечану униформу војске Краљевине Србије из раних 1910-их година. Парохијски дом иако велик и може доста посетилаца да прими, зачудило ме што је било релативно мало људи, једва 100. А онда се сетих да је тематика Великог рата данас у Србији нажалост неинтересанта тематика, поготово медијски, те да се људи одлучују остати код куће и тамо згубиданити пред ТВ или на интернету.

Програм је већ почео неки минут после 12 часова, а седам девојака обучене у лепе беле хаљине са својом диригентицом су устале и отпевале "Оче наш". То је оно што је код нас већ деценијама заборављено да нам сваки посао почиње са Светим оцем и молитвом.

Редали су се на сцени редом уметници: Драгутин Димитријевић, Љуба Манасијевић појац, Љиља, Александра... зачула се хармоника, па и труба. Певали су људи из срца и душе: "Востани Сербије", "Тамо далеко", "Играле се делије", "Пукни зоро", "Ово је Србија", "Марширала краља Петра гарда" и др. Просто да човек не поверује како овакви уметници немају медијски простор. Коме ово може да смета?

Уместо планираних 1.5 сати програм се одужио на 2.5 сата. Нама то није ни најмање сметало, баш напротив, уживали смо. Доста смо снимили камером, али више слика можете погледати код нас у галерији.

Желели смо да пружимо подршку оваквим стварима, догађајима и наравно људима. Да је среће, да се чешће организују оваква дешавања и да се тражи место више... где би нам био крај?

5.12.2015.