Кајмакчалану у походе - трећи пут 16.09.2018

Акције

18. септембар 2018.

КАЈМАКЧАЛАНУ У ПОХОДЕ - ТРЕЋИ ПУТ 16.09.2018

СТОГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Велики рат (1914-1918) је један од највећих оружаних сукоба на планети који је за собом однео милионе жртава и направио оргомну материјалну штету. Многе царевине су нестале и настале нове државе. Једноставно свет више није био исти.

Србија и Срби су дакако поднели највеће жртве, бројчано посматрајући трећина становништва је изгубљена, а више од половине радног и војно способног становништва је убијено или оболело од болести. Ипак и поред тога Србија се нашла на постољу победника поред Савезника који уистину нису баш веровали у њене могућности као војне силе, поготово Енглези.

Заправо, завршетак Првог светског рата крајем 1918. године је дошао као последица пробијања Солунског фронта на Балкану, али је и пре тога било значајних догађаја па ћу само укратко споменути.

Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године који су извршили припадници револуционарне организације Млада Босна је злоупотребљен против Краљевине Србије, па је Бечки двор послао улиматум Влади Србије, који је она одбила из разлога што је то била непристојна понуда и значила би окупацију.

Незадовољна одговором Аустроугарска шаље војску на Краљевину Србију са циљем да је нападне и окупира. Први удар је уследио средином августа 1914. године у Мачви, Поцерини односно Подрињу. Био је силовит напад са 250.000 аустроугарских војника и добром ратном техником, док је србска војска имала дупло мање војника за одбрану и слабију технику... али је морал био код Срба огроман и под командом генерала, касније војводе Степе Степановића србски војници побеђују 22. августа после пар дана крвавих борби, а вест о победи одјекнула је широм света.

Одмах по отпочињању рата Бечки двор је почео да прави концентрационе логоре (Арад, Нежидер, Велики Међер, Јиндриховице, Добој и др.) где је утамничено око 200.000 Срба из Босне, Црне Горе, Шумадије, Херцеговине, Рашке... од чега једна трећина није дочекала слободу.

Савезници су тражили да Срби изврше Сремску офанзиву, што је неуспешно изведено 6. септембра 1914. године на Легет пољу, где су војници из Тимочке дивизије настрадали. Тих дана је и на Дрини вођена крвава битка на Гучеву, а мало касније и на Мачковом камену на планини Јагодња, што се сматра најкрвавијом битком Великог рата, где су војници из ужичког пука "Књаз Михаило" под командом легендарног пуковника Душана Пурића дали огроман допринос.

Све је то био увод у велику Колубарску битку, која је започела 16. новембра 1914. године на падинама Рајца и Сувобора, касније у долини реке Колубаре. Срби су тада били немоћни у расулу, док је Аустроугарска заузела Београд и силовито нападала. Генерал, а касније војвода Живојин Мишић који је из тога краја бива послат од Врховне команде да заустави офанзиву, што он успешно чини, а за кратко време организује жесток контранапад, који је променио ситуацију у нашу корист, па се аустроугарска војска нашла у паничном бегу средином децембра 1914. године.

Уследили су месеци без оружаних дејстава на Балкану, али не значи да није било смрти, напротив, већ је тифус харао Србијом пошто су то донели аустроугарски војници.

Октобра 1915. године на Србију креће милион војника... односно удружиле су се Аустроугарска и Немачка са севера и запада, а помаже им и Бугарска са истока. Врховна команда одбија капитулацију, па наређује повлачење ка југу. План је био да Савезници помогну Србима, што су они радили безвољно, једино ко је ту заиста помагао јесте руски цар Николај II Романов, који је и у Велики рат ушао да спаси Србију, па је жртвовао главу, државу, породицу и народ. Убијен је после издаје и абдикације 18. јула 1918. године у Јекатаринбургу од бољшевика (руских комуниста).

Србска војска и народ у до тада незабележеном повлачењу у историји цивилизације прелазе пешке преко Албаније и истока Црне Горе, дошавши до обала Јонског мора.

На том путу спасења биле су две велике битке које су сачувале Србство. Једна је битка на Чемерну 7. новембра 1915. код Краљева, а касније код Мојковца на Бојној њиви на Божић 1916. када црногорска рашка војска са 6.500 јунака под командом сердара Јанка Вукотића, легенде васколиког Србства зауставља скоро 20.000 аустроугарских војника. Ова битка је златним словима уписана у нашу историју.

Бродовима су Срби пребачени до Крфа, Вида, Африке и Корзике. Опоравак је трајао неколико месеци, али смрт није чекала. Хиљаде Срба је умирало на Виду и бацано у море - Плава гробница.

После кратког опоравка Срби су пребачени на Солунски фронт, па су у једној од највећих битака 20. века освојили Кајмакчалан на граници између Грчке и Краљевине Србије крајем септембра 1916. године, а највећи допринос дали су војници Дринске дивизије.

Бугари су били у чуду одакле србске ратне заставе, јер су мислили да србска војска више не постоји. Одмах после тога је ослобођен и Битољ, први ослобођени градић у Краљевини Србији 19.11.1916. године.

У Топличком крају фебруара 1917. године букнуо је устанак, као одговор на бугарски терор који је трајао месецима, а кулминација је била мобилизација србске омладине. Трајао је месец дана под вођством Косте Војновића и Косте Пећанца. Крваво је угушен крајем марта те године, а однео је преко 20.000 србских глава.

Затишије је трајало две године... Војвода Живојин Мишић је средином септембра 1918. одржао ватрени говор својим јединицама, који су знали да са Жућом нема шале - офанзива је била пред вратима.

Рано ујутро 13. септембра 1918. године у рејону Доброг поља креће страховита артиљеријска паљба која није престала два дана, да би 15. септембра 1918. године србски војници почели да излазе из ровова и силовито јуришају на Бугаре и Немце, који су после краћих борби видели да не могу издржати, па су почели да беже пред налетом Шумадијске дивизије. И остале србске и француске формације су наставиле са јуришом, тако да је Солунски фронт практично пробијен после два дана... а већ крајем септембра 1918. године Бугарска потписује капитулацију.

Србска војска незадрживо јуриша и ослобађа читаву Краљевину Србију, и одмах и србске земље под Аустроугарском и јужнославенске народе. Подно Алпа србски војници стижу крајем новембра 1918. године.

Уследило је и стварање прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године као остварење сна предака започето још 1804. године у Орашцу, у смислу да се Срби ослободе од турских и аустријских завојевача.

*** * ***

Век касније од тих значајних историјских догађаја ситуација код нас Срба је поражавајућа. Добар део Срба прихвата холивудску пропаганду како је Гаврило Принцип - Младобосанац био терориста, како смо ми сами криви за рат и жртве итд.

У времену када је започето обележавање стогодишњице Великог рата створено је удружење Србски Светионик, са циљем да оживи те дивјунаке и створи културу сећања на жртве из свих ратова. Заправо шири националну свест.

Пошто смо већ били на Кајмакчалану два пута, решили смо да идемо и трећи, јер смо желели да достојно обележимо велики јубилеј - Стогодишњица пробоја Солунског фронта. Плакат и најава догађаја су објављени још у мају месецу, одмах после путовања у Чешку Републику.

Видели смо да постоји велико интересовање, па смо узели два велика аутобуса... почели су да се јављају потомци Солунаца, Србљи са свих страна: Шумадинци, Војвођани, Славонци, Крајишници, Херцеговци, Црногорци, Старосрби, Босанци, Рашчани, Нишлије итд.

Поред нас пут Грчке је кренуо један бус из Новог Сада, Пожеге, Котора, Скопља, а свима нам је био заказан скуп на Кајмакчалану у недељу преподне 16. септембра 2018. године.

Ми смо пре Грчке дошли у место Удово на самом југу Вардарске Македоније, где су на Васкрс 1915. године Бугари извршили стравичан покољ србских 281 војника код Валданова.

Ту нас је дочекао Зоран Стаменковић, који нам је показао спомен капелу, крипту и испричао историјски час. Мени је занимљиво и то што је човек обукао нашу мајицу Кајмакчалана од прошле године, веровали или не.

Људи су улазили у капелу, палили свеће, уписивали се у књигу утисака, улазили у крипту у групама, јер је тешко ту ући, незгодно је, а после је Отац Јован, који је пошао са нама из Београда одслужио помен за наше сународнике. Начинили смо и групну фотографију да имамо за успомену.

Морали смо даље, јер нас је чекао прелазак преко границе и одмах након тога смо стигли у Евзони, мало село у општини Поликастро. То је био један од главних циљева нашег путешесвија. Јер се ту налази споменик србским и савезничким војницима који су пробили Солунски фронт пре сто година.

Изашли смо мало пре спомен комплекса и формирали колону са србским тробојкама... и тако кренули са песмом да одамо пошту. Људи су нас поздрављали из аутомобила и свирали, већина вероватно није ни схватала зашто смо баш ту тог дана, али нема везе. Битно је да смо ми знали зашто смо ту.

За десетак минута пешачења дођосмо до врата и степеницама се попели до платоа где је постављен споменик. Дошло је доста људи, тако да је поред наших било скоро 200 људи укупно... па је и програм одмах могао да почне. Развијене су заставе, транспаренти, тробојке се завиориле око споменика.

А почело је са химном "Боже правде", и то не да је пуштамо преко разгласа, већ смо ми сами то отпевали из срца. Потом је Отац Јован одслужио помен дивјунацима, затим је Александар Алемпијевић, резервни официр Војске Србије одржао надахнуто историјску причу о Солунском фронту, наводећи потанко историјске чињенице тог времена.

Милутин Попадић, вероучитељ и песник са Косова и Метохије рецитовао је песму из своје збирке, а Сташа Митић својим гласом је просто многе људе задивила. Певане су песме из тога времена: "Тамо далеко", "Знаш ли одакле си сине" и др.

Начињена је и групна фотографија да покажемо целом свету да нисмо заборавили претке и на кога смо ми поносни. После тога су се људи овако појединачно сликали.

Наредно место је било светилиште, а то је војничко гробље Зејтинлик у Солуну. Тамо нажалост нисмо имали прилике да обиђемо све, јер су у току грађевински радови... али смо видели деда Ђорђа Михаиловића, старца од 90 година.

Са њиме смо попричали, донели му поклоне, у виду цигарета, ракије, ситнице неке и сл. Он нам је причао приче о Солунском фронту, како је настало гробље и своју личну историју.

Већ по договору Сташа је почела да пева песму "Тамо далеко", што прихватају и остали, а емоције су почеле код многих да пуцају... Загрљени Срби певају и плачу, са њима и деда Ђорђе. Ситуација коју ће многи да памте цео живот. Венце смо морали положити кратко, колико нам је чувар Пеђа дозволио. Само делегације.

И овде је Отац Јован одслужио парастос, на чему смо му стварно захвални. Ово свакако није највеће србско гробље ван Србије, постоји оно у Јиндриховицама на западу Чешке Републике, али свакако представља место које сваки Србин мора да обиђе макар једном у животу.

После Зејтинлика смо имали разгледање града, које није могло дуго да потраје јер смо морали стићи на конак подно Кајмакчалана у Агиос Атанасиос, место које живи у зимским месецима.

Тамо смо после доста сати путовања сви дошли уморни два аутобуса људи, свак жељан да се отушира и наспава. Успели смо да се некако сместимо, како тако и да дођемо себи... пар људи је имало снаге и за дружење у једној кафаници, али многи су полегали.

Ујутро је доручак био заказан за седам сати, а полазак у 07:30 сати, али смо опет мало окаснили... Међутим, Кајмакчалан је одатле близу па није много утицало.

Углавном после 9 сати стижемо код ски-центра Ворас, одакле је и почео наш марш односно Кајмакчалану у походе... трећи пут за редом. Организатори су имали мало изненађење. Успут сретосмо Петровиће, наше другаре из Врања. Њих троје: Зоки, Василија и Вук се одлучише да пођу са нама узбрдо.

Неки наши који нису могли да толико пешаче, а то су углавном ветерани СВК са Кордуна одлучили су се за џип.

Ми остали сви у колону са заставама и председник дође на чело, јер једини је он знао прави пут... Нуђено нам је да имамо водича, за повећу суму новца, али нисмо пристали. Тако да смо кренули стазама славних предака.

На челу колоне били су Чаки, Наташа, Милан Путица и са председником држали добар темпо. Митке у средини са Станком и Ратком... позади Алимпије као искусан планинар, ако запне некоме од учесника. Ма колико се чинило мало 5 км узбрдо, тај пут је посут камењем. Таман помислиш да је следећи врх бити циљ, оно се покаже нови врх још вишљи.

Док смо ишли виориле су се заставе: наше тробојке, Гвозденог пука било их је десетине... што је за толику колону била добра ствар односно оријентир људима да не залутају.

Оно што је мене искрено радовало јесте што је са нама у колони било деветеро деце узраста 7 до 12 година. Нисам приметио да је ико од њих одустао, али ни од ових старијих.

Било је и оних који су носили на ово ходочашће слике својих предака - солунаца.

Већ после сат и петнаест минута дође први део колоне до спомен-капеле Петра и Павла, што је по мени одличан резултат. Мада нисмо радили то због рекорда, већ што је код људи постојала велика жеља да виде то свето место. Полако су пристизали и остали па смо окупирали то малено парче наше отаџбине.

Почела су сликања, људи су улазили у спомен капелу, палили свеће, уписивали се у књигу утисака, лупали печат у пасош са знаком Кајмакчалана... Већ око подне почео је и наш програм обележавања велике битке односно Боја за Кајмакчалана, који су наши преци започели пре 102 године.

Почело је са певањем наше химне, али у оној оргиналној варијанти као пре једног века када смо били краљевина. Започео је Отац Јован, а прихватили и остали.

Након тога Отац Јован са помоћницима Урошем и Михаилом је служио прави парастос за наше претке наше дивјунаке и после тога одржао једну јако лепу беседу нама својој духовној деци о историји о разлици између државе и отаџбине. О томе како треба да волимо нашу отаџбину ма где живели и чиме се бавили. Велико хвала за његов труд.

Онда је уследило нешто што нико није очекивао, тачније пар људи из Србског Светионика је знало какво изненађење се спрема. Сви који су испешачили били су похваљени, али они најхрабрији, којима је ово марширање био подвиг добили су златне медаље са ликом Драгутина Матића, чувени војник србске војске пре једног века познатији као Око соколово.

Почели смо да прозивамо њихова имена: Василија, Вук, Александар, Марко, Милан, Анастазија, Ангелина... Већ по договору Сташа опет својим гласом започиње "Знаш ли одакле си сине, погледај планине сиве...". Сви у трансу певају и радују се што смо ово све изгурали, а неко од деце и плаче јер су емоције јаче од овога. Родитељи деце су невероватно срећни и верујем да су били и најпоноснији на свету. Тим пре што ово нису очекивали.

Настављамо са песмом "Тамо далеко, далеко од мора"... опет људи певају стару песму и емоције нико не суздржава, јер тешко је то, али на крај крајева и какав је то Србин ако у овим моментима га овакве ствари не дотакну... Дотакну странце, а не наше људе.

Није била по програму, али јест по благослову "Да ли чујеш мила мога коња кас, да ли чујеш са планина зове те мој глас...", Отац Јован је то започео остали прихватају док се Кајмакчалан пролама од наших гласова, наше песме.

Време је већ било и да се положе венци... тако да су три делегације положиле венац: Србски Светионик, Удружење бораца Кордуна и Друштво Србских Домаћина.

Након тога имали смо још мало званичног програма а то је читање песама Милутина Попадића, а потом и игроказ Ане Читлучанин, која је одглумила Милутнку Савић, чувеног наредника из топличког Гвозденог пука... Браћа Херцеговци су заорили песме о јунацима са Кајмакчалана.

Тиме је наш званични део био завршен а уследила су сликања. Пожежани са својом новом заставом, затим Бококоторци из удружења Карађорђе, ми смо узели наш нови транспарент Косово Метохија, па смо поред крипте развили и сликали се.

Неколицина је кренула доле ка аутобусу али добар део је остао горе код капеле и певали су родољубиве песме... И код крипте је Отац Јован служио помен дивјунацима.

Прикупљање је мало дуже трајало, али најважније је да смо сви пристигли. Кренусмо на границу, да идемо за Битољ, а тамо су нас грчки полицајци добро измалтретирали... У Битољ стижемо већ је било мрачно, али смо имали само времена да једемо и тоалет.

После тога у аутобусу уместо спавања уследила је песма... Милутин и Сташа су доминирали по жељама председника су се низале родољубиве песме, тако да су нас чули и они остали горе на спрату.

На изласку из Вардарске Македоније уследило је ново маратонско чекање од три сата, лудница од чекања... Једва се дочекала пауза на Предајанама... а након тога мало по мало смо остављали путнике ко је где и улазио.

Пред Београдом је први бус имао пех, дешава се. Ја сам први био сморен и љут, али шта да се ради. Код оваквих путовања човек то заборави за пар дана а сећање на значајна историјска места се деценијама препричавају.

Јер на крају крајева изгубљени сати у путу и чекању на граници су ништа у односну на године када су наши преци били одвојени од својих породица. Многи се чак нису ни вратили кућама. Њихова деца су била сирочићи, а жене удовице...

Њима у славу и част покренули смо овакава путовања и акције да их оживимо јер ко не поштује претке, не може се радовати ни потомцима. Тако да учесницима овог путовања кроз векове могу само да кажем:

БУДИТЕ ПОНОСНИ ГДЕ СТЕ БИЛИ!

Бар знате са чим ћете пред Живојина, Јанка, Степу, Радомира и Петра...

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Милан Чучковић
18.09.2018.

Хвала велико и Оцу Јовану, Станку, Ради, Мити, Милутину, Ани, Душку, Алимпију, Сташи, Горану и свима онима који су помогли да ово изгурамо до краја.

Хвала Ти, деда Ђорђе, на дивним и емотивним тренуцима које си нам поклонио 15. септембра 2018. године. Било је окрепљујуће наћи се у Твојој близини, чути Твоје паметне речи, осетити Твој ведар дух, љубав и пажњу.

Хвала Ти што бринеш о онима који су, нажалост, од многих заборављени. Хвала Ти на Твојој чистој души и што нам враћаш веру у људе.

Бојана Драгићевић
17.09.2018.

Слава Богу!

Чувајмо нашу свету Православну Цркву,нашу славну традицију и сећање на храбре јунаке који су дали свој живот за отаџбину!

Уживао сам на овом ходочашћу. Живела СРБИЈА!

Иван Карић
18.09.2018.

Хвала заиста непроценљиво искуство, још једном нек је слава и хвала НАШИМ ДИВЈУНАИМА, а свима нама срећно на даљем путу...ПОСТАЛИ СМО ДЕЛИЋ СЛАВНЕ ИСТОРИЈЕ!!!

Сташа Митић
18.09.2018.

Kолики подвиг толико и искушење!

Чуле није ово могао сам, морао је неко да му помаже. Он сам ово изнео је јуначки, много људи је било, требало је неко из удружења да расподели са њим терет.

А за Сташин глас за певање свака част. Сви ми који смо били да будемо срећни јер још нисмо свесни какву смо благодат понели са собом кући, и за нас лично и за наша потомства.

Саша Луковић
18.09.2018.

Нajбитниje je дa сe добрe причe ширe и дa сe нaрод полaко буди и освjeшћуje, a поготово су богaтство онa дjeцa што су дошлa нa врх.

Радмила Допуђ
18.09.2018.

Ходочашће. Стазе после којих нико није исти. Места где се занеми и задрхти пред жртвом. Сила вере, љубави и наде. Хвала!

Још слажемо утиске и сабирамо, причамо и ширимо даље. Понела сам ученцима и кокегама камење са Кајмакчалана.

Садржај и програм путовања су одлични, а посебна радост је што смо имали духовно укрепљење кроз о. Јована. Надала см се поклоњењу моштима Св. Димитрија у Солуну, па ми је и то посебна радост.

Анђела и ја смо пренеле утиске у својим школама, а тата на послу. Смештај савршен!

Марија Алексић
18.09.2018.