Ко жели да се страдања забораве
тај жели да се зло и понови!
Иако је друга тј. социјалистичка Југославија дјеловала прилично идилично сазидана на темељу лажног братства и јединства у који су само наивни Срби вјеровали, у стварности то није ни било близу тако. Разлог томе је што су остали народи и народности своје потомке кришом васпитавали код куће другачије од званичног наратива о Другом свјетском рату тј. образовног система, одгајали су их у србомржњи и антијугославенским осјећањима. Заправо, бојовници у одорама наци-фашистичке Независне Државе Хрватске нису били само Хрвати, већ и добрим дијелом муслимани.
Оснивањем Странке Демократске Акције 1990. године, Алија Изетбеговић је око себе окупио посебну болументу ликова који су у досијеима југославенских сигурносних служби имали ознаку "унутрашњи непријатељ". Њихове приче је лако прихватио муслимански живаљ у Босни и Херцеговини наивно вјерујући да ће СДА односно Алија Изетбеговић донијети некакву "слободу". Чуј слободу?
Муслиманске вође у БиХ 1992.
Изетбеговић је био робијаш у два наврата, гдје је осуђиван за распиривање националне и вјерске мржње његујући вјерски фанатизам. Имао је добре сараднике у ликовима као што су Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. Управо је муслиманска врховна тројка СДА донијела средином 1991. године одлуку о издвајању БиХ из Југославије, па чак и по цијену рата. Знали су они добро да ће ратом отјерати Србе, касније и Хрвате који су им тада у почетку били савезници.
Направљен је тајни договор са сарајевским подземљем гдје су предњачили "љепотани" попут: Мушан Топаловић зв. Цацо, Јусуф Празина, Исмет Бајрамовић, Рамиз Делалић зв. Ћело, Зулфо Алић...итд. Криминалци су добили одријешене руке за своје илегалне и прљаве послове, али су за узврат морали очистити србско становништво из сарајевских рејона. Пуковник ЈНА Сефер Халиловић је оформио двије паравојне формације: Зелене беретке и Патриотска лига. Халиловић је предводио групу дезертера из ЈНА који су погазили заклетву и издали државу која им је све омогућила.
Треба рећи ово. Још тада почетком 1992. године у врху Министарства унутрашњих послова БиХ направљено је одјељење који су чинили професионалци обучавани по посебним курсевима са циљем кад почне рат да се уклањају докази, врбују свједоци за "њихову ствар", шире пропаганду... Такође, одређене су локације које ће касније постати концентрациони логори тј. мучилишта за Србе.
Дино Мерлин са јаранима
У прољеће те 1992. Алија Изетбеговић у Лисабону повлачи потпис (!?) након десет дана о мирном ријешавању кризе и тако увлачи народе БиХ у рат и несагледиву катастрофу. Ово је учињено на наговор амбасадора САД Воерна Цимермана. Тензије су прокључале и почела су оружана дејства.
Већ 11. маја 1992. у пољоприведни силос у Тарчину (ул. 27. јула бб) доводи се прва група заробљених војника ЈНА из касарне Крупа. Пар дана касније креће рација тј. лов на цивиле Србе по Хаџићима који су утамничени у Силоски логор. Овај казамат није био мали, ни случајан... био је део система на чијем челу су се налазили: Мустафа Ђелиловић предсједник ткз. Кризног штаба у Хаџићима и перјаница СДА... као и неколико војно-полицијских команданата као што су: Халид и Фадил Човић, Бећир Хуић, Мирсад Шабић, Нермин Калембер.
Ова лабораторија за испитвање људске издржљивости у "Силосу" је била под контролом муслиманске 9. бригаде ткз. Армије БиХ постојала је четири године, тачније до 27. јануара 1996. више од два мјесеца након потписивања Дејтонског неспоразума у САД. Зна се да је најмање 600 Срба ту прошло психо-физичку тортуру (неке процјене говоре и 730), док је познато именом и презименом да је убијено 25 логораша србске националности.
Када је распуштен Силоски логор, мноштво логораша је расељено широм свијета. Арапски лоби је платио визе, да не би било свједока. Паметном доста!
Један човјек је прошао 1.335 дана страшних мучења у Силосу, чија кућа је била 50 метара од њега. Након тамновања, напустио је Сарајево, Босну и Балкан... те отишао у далеку Аустралију. Слике из Тарчина га никада нису напустиле. Да, то је Ђорђо Шувајло, аутор књиге "Сарајевски Аушвиц". Благослов за њигу му је дао блаженопочивши митрополит Амфилохије.
* * *
Знајући све ове горе набројане чињенице, као витез културе памћења није ни било дилеме око тога да ли обиљежити и организовати неки догађај који ће да опомиње.
Иако би овакве ствари требало ра ради други, код нас Срба све пада на ентузијазам појединаца. У контакту са Шувајлом договорио сам концепт и говорнике. Заправо, све су то били моји гости из емисије Разбуђивање.
Братство Гавриловског храма на Топчидеру нам је изашло у сусрет и омогућило нам помен са Силоске мученике, као и парохијски дом, гдје је одржана меморијална академија. Велика захвалност њима за ову помоћ.
Када сам дошао у порту, изненадило ме повећи број људи, али се не уплаших, јер сам знао да сам на свом терену. Заправо, више ме то обрадовало. Сала у парохијском дому није превелика, али је била препуна. Мислим да никада унутра није било толико посјетилаца као те вечери.
За главним столом су постављени:
- Душан Драго Шеховац, професор социологије
- Бојан Вегара, бивши становник Пазарића и ратни становник Хаџића
- Младен Јововић из Зовика, логораш са позамашним "стажом"
Поздравих госте, од којих је четвртина стајала. Укратко казах нешто о догађају тј. академији и касније кратко нешто о нашем удружењу.
Тако да је то била прилика да Душан Шеховац отвори скуп са тим научним тј. стручним изношењем чињеница и статистике која је нажалост поражавајућа, јер податак који јасно говори о размерама катастрофе Срба у Хаџићима јесте да данас тамо "животари" шест Срба становника од некадашњих 7.300, што ће рећи мање од једног промила.
Наводио је имена одговорних за УЗП односно етничко чишћење и објаснио методе како је то рађено. Објаснио је стручне термине које би требало да користимо, јер другачије зло нема право име.
Затим се обратио Бојан Вегара, дјечак од 12 година када је почео рат у БиХ. Испричао је страшне ствари о силовању комшинице Анђелке, убијању њених рођака и малтретирању њене породице. Ствари од којих вас заболи глава јер је потпуно несхватљиво да неко те монструме зове "јунаци".
Мени лично би драго што је Вегара поменуо шпијуне АИД у нашим редовима, као што су Винко Лале и њему слични, који данас представљају логорашку популацију РС, а управо је његовим свједочњем на Државном суду БиХ, "Силос" изгубио статус логора, као и да не постоји УЗП у Хаџићима.
Вегара није штедио ни ријечи, ни истину.. једноставно доста је ћутања и фолирања.
За крај смо оставили Младена Јововића, који је у муслиманским казаматима био утамничен 1.283 дана:
- Основна школа "Двети мај"
- Бивша касарна ЈНА у Крупи
- Логор Силос
- логор (хотел) Мразиште
Јововић је испричао предратну ситуацију као и његово подмукло заробљавање од муслиманских снага. Како сам рече, била је то нека слатка прича да хоће да их заштите, а уствари било је супротно. Већи дио тамновања није ни вјеровао да ће икада више угледати слободу.
Услови у логорима које је прошао били су застрашујући, храна ужасна, тоалет једном дневно у некој канти у ћошку. Купање једном мјесечно, љекарска њега није ни постојала, а контакт са спољним свијетом није дозвољен. Слати су на копање ровова на прву линију. Испред представника Међународног Црвеног крста морали су да лажу како им је добро.
Емоције су пукле када је описао свој излазак на слободу, дочекале су га сестре и мајка. Сузе су рекле више од милион ријечи.
На крају сам и ја оставио онај дио о култури памћења, да то не гради један човјек или пар удружења, већ да то морамо сви. Такође, морамо и да повезујемо невидљиве нити логора из Првог и Другог свјетског рата са овим мучилиштима из 1990-их година. Не са циљем мржње, не дај Боже то никоме, јер немамо права више на ћутање
...заборав доноси понављање!
Написа: Чуле
26.01.2026.
Хвала свима који су нам помогли и подржали ову академију било: рекламом, учешћем, посјетом.
После 30 година се чуо глас о логору за Србе - Силос (Сарајево), у Београду. Завера ћутње се прекинула, ове гласове треба понављати и ширити, јер је народ жељан праве истине, доста смо слушали плаћене, туђе, приче.
Логора је било много више, надам се да ће се и о осталим проговорити јавно, а не само приватним каналима.
Споменка Петровић
Први пут у Београду се говорило о логорима у Сарајеву! Било је емотивно и потресно, али и пуно неке чудне радости, јер видиљиво је да су људи жељни истине.
Свети Сава је и враћам се из Београда. Био сам пар дана и видио најпрече. Говорио сам о Силосу оно што историја неће. Говорио сам о мукама Срба мога краја и тешким временима. Видио сам сузе мученика и чуо уздахе пуне бола. Загрлио оне које из ратног дјетињства паметим. У аутобусу сам и размишљам. Тужне су наше српске приче и болне су наше ране.
Истина је много горка и наш Крст је много тежак. Распињу нас и гоне од Бога отпали. Крвљу смо натопили сваки милиметар ове наше земље и нисмо се Господа одрекли. Остали смо народ Савин и борили се смо ко нико на овом свијету да останемо на путу који нам је св. Сава прокрчио.
Гледам Београд из аутобуса док одлазим и некако је мој више већ икад. Више већ кад сам у њему некад живио и исту му причу причао. Тад ме није чуо. А сад ме изгледа чује. Чујем и ја њега. Чујем у њему све оне намучене што за огњиштем пате. Чујем крик оних на колац набијаних и у јаме побацаних. Чујем пјесме ратника и плач сирочића. А од свега тога Београд окупан сунцем, велик и величанствен у срце ми урања.
Прелазим Саву и гледам у равницу. Од дрвећа у даљини као да ми машу они под Савин барјак скупљени и они у јуриш отјерани. Видим под Дунавским ледом заклане како гледају у љепоте Фрушкогорске. Скупа су сви крвљу платили да нас и данас има.
Замислих се. Вратих се главом у Београд и видим Небојшу како ми опет прича о мочварама у Албанији и сликама страдале војске. Слике које га гоне да их отргне од заборава. Има дана кад и мене гоне и кад дуже са мртвима већ живима причам. Данас је један од њих.
Дуну ми и неки вјетар од мора и осјетих топлоту камена. Прођоше ме понос и језа од тог вјетра од Црне Горе и Херцеговине предака мојих. Поново кроз прозор гледам. Прелазим Саву и нека ме студен прође од помисли о мученицима које је из Јасеновца прогутала и однијела. Сјетих се зулума швабскога и Мачве мртвим Србима окичене.
Скоро ће Дрина и радост ме помало хвата јер тамо се некако најлакше Косовом дише и пише. Тамо као да одморим душу да могу гусларском работом гусаре са ове наше земље и од наше дјеце гонит. Има нас свуда и нигдје се предали нисмо. Богу и светом Сави остали смо вјерни, а некао уз Дрину о овом Светом Савином дану све ми на Косово мирише и слободом дише. И биће Срба све док нам дјеца овај дан славе и док је људи што гусларском роботом гусаре гоне.
Бојан Вегара
Било једином у Тарчину,
судило се сваком Србину.
Тада су нам најмилије заробили.
Са пушкама дошли и
са огњишта их одводили.
Информативни разговори,
тако су их звали.
Наше прве комшије и
душмански су лагали.
Најтеже је лијечење психо рана.
Како заборавити пакао од 1.300 дана?
Људи су одведени 1992-ге.
У тамници су провели 4 године дуге.
Хвала ти господе што си им дао снагу,
што си чувао нашу браћу драгу,
да све то преживе и да се врате кућном прагу.
1996--та година, дошао је свети Сава.
Распуштен је логор и почела је слава.
За мене сте јунаци. Сада дигни чашу роде.
Срећна вам била 30 година Слободе!
Милан Савић, 27.01.2026
Хвала свима који ми честиташе рођендан. Тек ми је 30-ти а ја се родио прије, скоро 66!
У гро плану на доњој фотографији Тарчина са десне стране улице 27. јули је родитељска кућа у којој сам се родио, на Ђурђевдан 1960 године.
У дубини, тик до моје куће је ограђени простор доминантног објекта за чување намирница, бивше државе. За вријеме мира, чувала се пшеница, кукуруз, шећер, свињска маст и остале стратешке намирнице.
За вријеме Алијине независне БиХ, "чували" се Срби!
Чували се 1.357 дана опасани жицом, чували се горе него логораши Аушвица! Силос се казамат звао. Данас, на данашњи дан 27.01. 2026-е биљежимо 30 година од распуштања ДКЛ (државног концентрационог логора) Силос.
Био сам тај дан, на Савиндан 1996, један од 42 (плус двије жене) који је угледао Слободу. Зато ми је данас тек 30!
И што рече Матија, ћераћемо се још!
Ђорђо Шувајло