Ономад мој пајтос Мићан вели ми овако: "Ти бре као и ја... кад негде не идеш, онда не идеш, а кад негде кренеш онда си тамо по три пута". Тако би се могло описати моје мајске посете Нишу за ову годину.

Рада, моја јако добра другарица нам је несебично понудила помоћ у вези организације Чегарског марша, рачунавши и на своје помагаче. Па рече да су нишки медији вољни да угосте председника Србског Светионика и тако промовишу догађај у њиховом граду за недељу 28. мај 2017. а то је Чегарски марш, шетња од Ћеле куле до брда Чегар, где се налази споменик Стевану Синђелићу и њеновим див-јунацима.

Тако сам се упутио 24. маја рано изјутра ("Три дана прије свитања") за Ниш аутобусом. Нисам ни кренио, а већ ту ноћ имао сам телефонско буђење, да случајно не окасним (Нана се мало уплашила да ја не откажем ову причу), мада сам ја устао два сата иза поноћи. Киша је ту ноћ падала као из кабла. Али када седох у бус, престала је. Док сам дошао до Ниша разведрило се.

У Ниш дођох, а на станици нико ме не чека, стиже порука да стижу за минут-два. Иначе тог дана у Нишу је било опсадно стање. Не због доласка председника, већ због одласка Нане на далеке путе.

Прво ме Нана и Рада одведоше у кафић, да оне попију кафу и да се саберу, јер нису ни спавале... а ја да попијем лимунаду, јер треба да ме слуша бар 50.000 људи, ако не и више. Ту смо диванили и разрадили детаљан план, све онако како је предложио Боби, а после Нана још испеглала до у танчине.

Прво је било договорено да идемо на НТВ, одноносо Нишку Телевизују већ око 09:15 сати. Међутим, како су тамо већ били испомерани термини са неким гостима, видимо ми да нам чекање не иде на руку већ да морамо то гостовање померити за сутра изјутра, а онда правац на ТВ Зона, где смо у емисији код култног водитеља Жике Промаје промовисали наш Чегарски марш.

Жика је иначе веома расположен био за причу и уопште сарадњу са нама, када је чуо чиме се све бави наш Србски Светионик. Рече нам после да је у гужви са послом, али да ћемо се наредни дан срести негде у кафићу, што смо прихватили.

Пошто су нас чекали на радију Нишке епархије, великом брзином одосмо код цркве Св. Николе, где нас је угостила водитељка Сандра. Велики професионалац морам да признам, елоквентна и неко ко тачно зна шта треба да пита саговорника.

Остали смо пар минута после још са њом и колегама да се испричамо и да нам сниме на усб уређај емисију, па ћемо ми после да окачимо код нас на сајт.

Уђосмо у цркву поред и запалисмо свећу, целивали иконе и помилисмо се, за здравље и срећу.

Следеће гостовање је било опет на радију Бум, односно код два Милана на неком 20. спрату највише стамбене зграде у Нишу. Добри момци, нуде нас кафом и пићем, а ми нисмо дошли да пијемо, већ да дајемо интервју. Шала мала. Дозволили су нам да се на том крову зграде сликамо, јер се одатле види читав град, буквално на длану: Чаир, Ћеле кула, аеродомска писта, Чегарски споменик и др.

Следила је пауза. Нана и Рада одоше својим обавезама, а мене оставише у граду да куцкам неке поруке, јер сам добио десетине порука путем ових модерних технологија. Успут сам и неке значајне послове за Нану обавио, да када већ ништа не радим да будем од користи.

Већ је дошло и време ручка. Те одосмо у кафану Стара Планина... рекоше да је тамо добра клопа, па да пробамо. Дочека нас старина конобар, који је Нишлија, али обожава нас Динарце, како он сам рече. Својевремено је и радио на јадранском мору давних осамдесетих година двадесетог века.

Настављамо даље па уз велике потешкоће у саобраћају испратисмо Нану на бус без суза наравно, али зато са великим кофером.

Тако се поново вратисмо на ТВ Зону, у емисију Данас, где нас је угостила водитељка Маја. И она нас је свашта питала, а најзанимиљвије ми је питање било "Шта ћемо радити, ако буде кише?!". Хм... Па нисмо од соли и шећера, одговарам ја. Пар капи кише у мају не може да буде једнако оној хладној јануарској киши.

Јунацима због којих ми се окупљамо, марширамо и одајемо почаст није било тешко да се боре и победе, а онда не треба ни нама да буде тешко, ако баш и падне пар капи.

Завршила се тај дан гостовања, те одосмо аутом од Ћеле куле до Чегра, да измеримо тачно у метар, да нам се не дешавају неки пропусти као у децембру. Додуше овде је све асфалт.

Тамо на Чегру, нажалост не сретосмо чика Свелета, живу легенду Ниша, чувара Чегарског споменика. Али свеједно, раширисмо ми наш транспарент и мало се раздиванисмо са једним Нишлијом који је угостио свог госта са Далеког Истока. Пошто су они јели, ми се одвојисмо па смо се раздиванили о акцијама које Србски Светионик очекују у наредном периоду, а боме ће бити баш жестоко.

Пада мрак а ми код Бобија у кафић, који нам је понудио прави правцати какао. Тако смо сумирали тадашњи дан који је уситину био веома напоран и мени и помагачима. Али авај... било је и жешће.

Одосмо онда у хркановце, јер како сама Рада каже да се чуло до петог спрата тестерисање које је било за олимпијаду. Па шта, немам грехове на души, па се хвалим.

Наредно јутро се сабирамо уз кафу и сок од вишње. Планови за данашњи дан се гледају у свесци. Први је наравно Нишка телевизија код Николе, који нам је изашао у сусрет уз извињење што нас јуче није могао примити. И он је био коректан и професионалан у најави Чегарског марша.

Одмах ту поред НТВ-а Рада рече како има најбољи нишки бурек, па да пробамо, кад га већ сви хвале. Седамо вани, па мало и диванисмо после јела, док смо чекали гостовање на КЦН телевизији, које има свој студио у Нишу.

Тако смо путем КЦН-а доспели и ван граница Нишког округа пошто се КЦН емитује у Београду и већем делу АП Војводине, али и путем сателита.

Након свих гостовања требали смо да се поново видимо са Жиком Стојановићем, међутим како он није могао да одложи пословне обавезе, упути нас на Милана Лапчевића. Договорисмо код Бобија у кафићу сусрет, те смо размотрили реализацију неких акција за будућност.

Тако већ дође и неких 12 сати, односно подне. Шта друго, него правац аутобуска станица. И превише сам био у Нишу... нећу рећи у гостима, већ међу својима. Ионако ме код куће чека пуно посла.

И овде ћу да поменем највише хвала Ради и Нани! Оне су најзаслужније за ова гостовања данас. Где би нама био крај да имамо једну Раду у сред Београда. Иха.

Питао би одмах "Где је Берлин?"...

Милан Чучковић
25.5.2017