Ране деведесете године 20. стољећа на читавом јужнославенском простору су донијеле једну несагледиву катастрофу која је произашла из растурања југославенске федерације, које је праћено крвавим грађанским ратовима на тлу исте. Бурне друштвено-политичке промене на крају Хладног рата у централној и источној Европи су довеле до извођења ткз. Обојених револуција, разбијања СССР и нестанка Варшавског пакта као противтежа НАТО алијанси.

Заправо, све је почело још 1989. када је срушен Берлински зид као симбол совјетске моћи, а наредне године Источна Њемачка се присајединила Западној. Био је то најзначајнији политички моменат у посљедњих 70 година на европском континенту.

Друга Југославија иако јесте имала низ економских проблема крајем осамдесетих година 20. вијека, али су још више предњачили унутрашњи проблеми у виду неријешених ствари из прошлости, као и сепаратизам који је био наручито изражен код Хрвата, Словенаца, муслимана и албанске националне заједнице... односно свих оних народа и народности који су два пута угуравани жељом других у државно-правну заједницу са Србима, зато и јесу били антијугославенски оријентисани.

Почетком 1990. године долази до увођења вишестраначког система, гдје је започето оснивање нових партија, а Савез Комуниста је изгубио примат. Тачније, они су тада након више деценија доживјели крах на ванредном 14. конгресу у београдском Сава Центру. У СР Хрватској невиђену популарност је уживао Фрањо Туђман чији је успјех био у томе што је сјединио Љевицу и Десницу (партизане и усташе), а његова милитантна странка ХДЗ осваја власт у мају те године. Поставили су своје људе у Полицију, Тужилаштво, јавне и комуналне службе и најважније медије.

Из дана у дан ситуација се радикално мјењала и оживаване су авети из Другог свјетског рата, тако што су јавно величани зликовци клеро-фашистичке НДХ. Срби, наручито у урбаним срединама осјећали су велику несигурност и страх од понављања геноцида. Чак и Генералштаб и највише руководство СФРЈ у Београду имали су низ чудних инертних одлука које су биле убјеђења да ће се све то лако средити и смирити. Ситуација на терену је била дословно - политички пожар односно еуфорија јер су Хрвати схватали да им је остварње Тисућљетног сна близу.

У прољеће 1991. почињу прве оружани напади на србска насеља, што се мало касније заправо претвара у оружани сукоб великих размјера. Хрвати нису страховали ни од Југославенске Народне Армије, већ су и њу нападали, не зато што су храбри, већ зато што су имали залеђину од: САД, Ватикана, Њемачке, Велике Британије, Аустрије... услов је био само да се од њих купи оружје.

У Книну 19. децембра 1991. донесен је Никољдански Устав којим је проглашена РС Крајина, најзападнија србска држава.

Хрватска добија међународно признање 15. јануара 1992. у авнојевским границама. Од самог почетка хрватски војно-полицијски и државни врх је ковао планове за освајање простора РСК. Прво су напали јужне дијелове у зони Миљевачког платоа 21. јуна 1992. а онда су навалили на Равне Котаре у Сјеверној Далмацији. Та злочиначка операција је носила шифровано име "Масленица". За само неколико дана хиљаде Срба је прогнано односно етнички очишћена су насеља око Бенковца: Ислам Грчки, Смоковић, Кашић, Ислам Латински, Мурвица, Земуник, Пољица, Црно...и др.

Око 350 Срба је убијено, док је неколико десетина њих заробљено и спроведени су у два логора: Кулине у Шибенику и Лора у Сплиту. Била је ово једна од најтужнијих акција које су изведене према србском становништву јер је учињено велико зло, док су хрватски бојовници се буквално иживљавали над војнницима СВК, наручито из Грачачке бригаде. О томе постоје и видео записи, гдје рођаци убијених нису могли да препознају своје најмилије.

Двије године касније хрватске снаге уз помоћ НАТО удружено нападају Србе у РСК. У историји је то остало забиљежено као "Олуја". Тек је то било монструозно и ужасно до сржи.

*   *   *

Историју пишу "побједници", па тако сва злодјела која су учињена према србској популацију на тлу авнојевске Хрватске фактички замагљена и "гурнута под тепих". Свега неколико појединаца и удружења не дозовљавају да се то заборави, јер ако не пренесемо покољењима може и да се понови.

Баш из тог разлога већ годинама посјећујемо парастосе и молитвена сјећања које у београдској цркви Св. Марка организује Удружење "Суза". То су породице које су кроз овај вид друштвеног активизма покушавају да потраже информације о несталим рођацима у рату.

Ове године је годишњица "Масленице" пала у недјељу, па је било лако доћи, бар нама... јер не тражимо изговоре типа: "хладно је", "ово ми је дан за одмор", "далеко ми Ташмајдан" и сличне небулозе којима лицемјери и лажни родољуби се покушавају бранити када их питате зашто нису дошли.

Нешто прије 11:00 сати стижемо на плато испред цркве чекајући да сретнемо неко познато лице. Прво дође Боро Јелача, из далека видесмо Сашу Крњајића и Саву Штрбца. У самој цркви нас препознаде Данило, момак који је такође осјетио добробити Туђмановог режима, јер је присилно напустио свој дом са породицом и преселио се у Србију. Дође и Владо Гагић из Удружења Задрана у Београду.

Присутних је било стотинак, не више од 120. Искрено, не умем да објасним зашто се из године у годину смањује језгро. Немогуће ми делује да су сви који могу да дођу на неким путевима и обавезама.

Свештенство СПЦ је одржало парастос, а Драгана Ђукић је испред организатора принела жито. Оно што је нама упечатљиво било јесте бесједа пароха који је својом причом баш умео да да наду присутнима. Упоређивао је наше страдање са реченицама из Библије. Јасно је говорио ријеч "Крајина", оно што многи данас прећуткују, чак и међу квазродољубима је ово појам који се врло ријетко помиње.

Након свега изађосмо ван, до "споменика" гдје су положени вијенац и цвијеће. Хладно јесте било, али довољно да нам срце угрије јер смо и на овај начин одали поштовање и сабрали се у молитви за наше крајишке мученике, чије душе лете изнад Балкана равно три деценије.

Милан Чучковић
22.01.2023.