Рату се нико не радује, поготово не сељак тј. пољопривредник јер мора да напусти своју бројну породицу, имање, њиве, шљиве, шуму, поток...
Али када је труба за мобилизацију засвирала крајем јула 1914. године у Краљевини Србији, јер нам је Бечки двор објавио рат, није било избора, није било дилеме и изговора. Преко 90% тадашњих војних обвезника се одазвало позиву и почело да попуњава ратне јединице.
Прво су нас Аустроугари напали у Подрињу, крај Зворника. Прешли су из Босне у Шумадију и одмах почели са својим геноцидним намерама да уништавају нашу нејач и кидишу на нашу имовину. Приличан број Хрвата и Словенаца, па чак и Срба је попуњавао аустроугарске јединице, али је касније када се отворила могућност највећи број Срба и прешао на страну својих сународника.
Врховна команда србске војске је одлучила да се брани по сваку цену. Тако је и послата Друга армија под командом тада генерала Степе Степановића на Цер и у Мачву да се бори са дупло бројнијим непријатељем који је био и бољег наоружања. После десетак дана жестоких борби у Церској бици 22. августа 1914. године Друга србска армија изгони Аустроугаре из Шумадије и овенчана славом доноси не само Србији већ и Савезницима прву победу у Великом рату, а Степа Степановић постаје војвода. Али није ту стало, напротив, кренуло је још жешће.
Тако је аустријски генерал Оскар Поћорек навалио још једну офанзиву, али нешто ниже ударивши Србе код Лознице, односно планина Гучево и Јагодња (плато Мачковог камена) у септембру 1914. године су биле равна Косову Пољу. Срби опет иако су били малобројнији са мало хране и обуће задржавали су положаје. С друге стране у Западном Срему јако лоше је прошла Сремска офанизва, која је код Легет Поља донела велике губитке Србима, тачније Тимочкој дивизији.
Већ средином новембра 1914. године креће трећи удар на Краљевину Србију од Аустроугара који су овај пут пробили се до Сувобора и Рајца где су вођене огорчене борбе са Првом србском армијом. Лоши временски услови, недостак хране и поготово муниције допринели су масовном дезертерству код србске војске. Врховна команда шаље тадашњег генерала Живојина Мишића да спаси Србију, који од војске која је у општој бежанији да не кажем пред капитулацијом прави стратешко одступање, а врло брзо и контранапад који за десетак дана претвара у величанствену победу 14. децембра 1914. године.
Те прве ратне године Бечки двор је отварао концентрационе логоре где су поред Срба утамничили и друге "неподобне народе": Русе, Чехе, Словаке, Италијане... Процењује се да је у двадесетак логора (Нежидер, Маутхаузен, Арад, Велики Међер, Добој, Јиндриховице...) утамничено преко 200.000 Срба, од чега је две трећине дочекало слободу, а остали ако нису убијени онда су умирали од глади, хладноће, болести.
Десетак месеци је оружје ћутало, али не значи да није било смрти. Пегави тифус је харао и од Краљевине Србије направио гробље. Стотине људи је умирало сваки дан. Октобра 1915. године са Аустроугарима помаже Немачка, а мало после и Бугарска. Тако је направљена Тројна инвазија са севера, истока и запада. Једини излаз Србима је био југ, па је тако Врховна команда Србије наредила повлачење ка Грчкој.
У до тада незабележеном историјском повлачењу стотине хиљада Срба, војске и цивила је прешло преко Албаније пешке. Многи нису стигли до Јонског мора 1916. године. На том путу су два пута вођене велике и крваве битке за спас Србства: прва на планини Чемерно код Краљева од 7. до 14. новембра 1915. године, а онда и чувена Мојковачка битка на Божић 1916. године, када је Давид победио Голијата, односно сердар Јанко Вукотић са својих 6.500 дивјунака зауставља три пута бројнијег непријатеља.
Када су Срби дошли до Јонског мора, западни савезници су оклевали, и тада нас спашава руски цар Николај II Романов, јер је запретио Савезницима да ће поптисати са Немачком сепаратни мир, што је условило да у року од два дана крене пребацивање Срба на Крф, Тунис, Корзику, где су били на опоравку седам месеци.
А онда је преко 160.000 србских војника пребачено у Солун на Македонски фронт. За две недеље борци Дринске дивизије су у септембру 1916. године освојили Кајмакчалан, а мало после и градић Битољ.
Наредне године Солунски фронт је мировао, али у Србији се подиже Топлички устанак у фебруару 1917. године, који је крваво угушен од Бугара, а однео је најмање 20.000 србских глава.
Средином септембра 1918. године покренута је велика офанзива код Доброг Поља која је у кратком року допринела да Шумадијска дивизија пробије фронт и за три недеље ослободи домовину све до Ниша, а онда 1. новембра 1918. поносно умаршира у Београд, а до краја новембра србски војник је барјак слободе донео до Темишвара, Печуја, Клагенфурта и Ријеке...
Цена те велике победе је била да је Краљевина Срби изгубла око 1.300.000 људи, односно трећину становништва. Ако томе додате и 650.000 Срба који су убијени и нестали са подручја Аустроугарске (Херцеговина, Славонија, Војводство, Босна, Лика, Далмација, Кордун, Банија, Билогора, Црна Гора...), онда број страдалих иде до два милиона Срба.
* * *
Век касније од те славне победе код Срба постоје нека чудна интересовања. Занимљивије су некакве утакмице, концерти, кафане и излети... а не почаст прецима и историјски часови.
Удружење Србски Светионик, као круну досадашњег трогодишњег рада у коме смо посетили: Текериш, Рајац, Кајмакчалан, Бојну њиву, Јиндриховице, Терезин, Зејтинлик, Евзони; Мачков Камен и Гучево и др. сматрало је најбоље да се направи Марш победе, где ћемо сви моћи да се придружимо и одамо захвалност нашим славним прецима.
За сам марш верујем да је чуло бар пар хиљада људи, али већина таквих "србенди" је имала лоше изговоре, јер 11. новембар 2018. године био је идалан за шетњу. Нас 40-ак се скупило тог јутра код Споменика Незнаном јунаку на Авали. Дошли су нам људи из Руме; Бијељине, Шида и Ваљева...
По програму смо кренули у 8 сати, а одмах су нас пратили припадници полиције, тачније СУП Вождовац, јер је наш Марш победе био данима раније пријављен властима. Како нико није имао ништа против, ми смо се окупили према догвору и походили ка Звездари. Подељене су и заставе које смо ранијих година направили, али су донете и неке нове.
Прва пауза је била у Јајинцима, где смо на малој ливадици имали прилике да нешто презалогајимо и попијемо воде, да се људи мало одморе после 8 км пешачења. Настављемо даље Булеваром ослобођења углавном прича и шала су доминирале. Ја сам био напред, са Гораном, Аном, Декићем, Пеђом, Шиђанима... у средини Алимпије и Софија, а Станко позади. Иако нисмо правили такав план, наместило се само од себе. Додуше то нам је већ рутина.
Елем, друга пауза је била и преко 20 минута на Трошарини код пумпе. Ту је и Декић извадио своје ђаконије, па је и председник морао да мало презалогаји... Од тада имамо једну коловозну траку само за нас, па је све ишло брже и лакше. Много људи нас је из возила поздрављало и трубило... вероватно видевши наше униформе из Великог рата, али и заставе.
Дођосмо напослетку и до Аутокоманде где су нас дочекали Отац Јован, његови парохијани и још неколицина родољуба, тако да нас је било и преко 60 тада у колони. Кренусмо ми преко кружног тока и после моста, поред факултета све до Светосавског платоа. Тамо се заустависмо код споменика Карађорђу где смо начинили једну фотографију и певали "Боже правде". Врачарци су нас чудно гледали: "Откуд ови пали?"... али нама то није било важно.
Ми смо кроз Крушедолску и Курсулину улицу дошли до споменика и трга војводе Петра Бојовића. Уследила је мала пауза и један историјски час који је одржао наш саборац Александар Алемпијевић, иначе резервни официр Војске Србије. Причао је надахнуто и са пуно емоција, док су га људи слушали.
Преузимају нас припадници СУП Звездара и ми преко Рузвелтове улице стижемо до Новог гробља. Улазимо тамо и опет мала паузица док је Станко отишао по венац. Затим полагано одлазимо ка централном споменику ратницима из Отаџбинских ратова 1912-1918. Кратко смо само свратили до спомен-костурнице Војводе Путника, а потом и до Споменика руским добровољцима и прогнаницима 1914-1917...
На крај дођосмо и до циља и пре времена. Одмах смо почели са пригодним програмом. Отпевана је свечана песма Србије, затим су Ана, Пеђа и Чуле оживљавали наше јунаке као што су: Милунка Савић, мајор Драгутин Гавриловић, Војвода Степа Степановић, мајор Курсула, а на самом крају и положили венац на споменик уз стихове "Пукни зоро".
Била је то прилика и на крају да начинимо сви заједно фотографију, како групну, тако и низ појединачних. Витезови одоше међу првима, а Горан је нама учинио велику услугу јер нам је превезао ствари до нашег аута.
Тако се и разиђосмо сви задовољни на неки посебан начин. Дан је био изврстан, а ми смо се сетили јунака који су својом жртвом заслужни што данас постојимо... што јесмо Срби, као што су и они били.
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Милан Чучковић
11.11.2018.
Марш победе 2018
Осмех на нашим лицима
И након 20 километара
Иде колона родољуба
Прецима- захвална Отаџбина!
Од древне Авалске планине
Раздрагана срца пуна милине
Кораком лаганим ка граду иду
Да прославе победу силну.
Преко старог Врачара
Поред споменика с вожду
Прође колона силна
Оде ка Новом гробљу.
Поносна и дична лица
Група родољуба младих
У славу стогодишње победе
Поклони се сенима славних.
Предраг Антовић
12.11.2018
Тог 11. новембра 2018. године добио сам част да носим реплику пуковске заставе Топличког пука, од споменика Незнаном јунаку на Авали до споменика палим борцима у Великом рату на Новом гробљу, у "униформи" коју су носили наши преци у ослобађању Србије.
Двадесет и два километара у друштву са шездесетак браће и сестара и једног црног пса, који нам је био извидница и са једним ВЕЛИКИМ поносом у грудима.
Било је нас и са Косова и Метохије и из Војводине, из Црне Горе, из Републике Српске, из Херцеговине,... али нисмо се међусобно делили, сви смо заједно "марширали" са једним циљем, да одамо почаст нашим прецима.
ХВАЛА ДЕДИ НА ПОБЕДИ!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!!!
Небојша Декић
14.11.2018