Крајина није само географска област или историјски појам, то смо ми јер кроз нас живи и тече нам кроз вене. Крајина је емоција коју осјећамо сваки дан и у пјесмама и у причама. Крајина је наше добро јутро и добар дан. Нема ноћи да не помислимо на наш завичај.
О Никољдану 1991. године у Книну су народни посланици прогласили Устав најзападније србске државе - РС Крајине. Био је то одговор не само Загребу, већ и цијелом свијету да је дошло вријеме да се исправе историјске неправде према србском народу у прекодринским земљама, прије свега: Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, Барањи и Западном Срему. Вијековима, ако не и читав миленијум на овим просторима обитавају православни Срби. Лаковјерни ће причати да су Срби у те крајеве стигли након Боја на Косову 1389. што јесте дјелимично тачно. Један дио јесте долазио током турских освајања.
Међутим, како онда објаснити православне светиње (Крка, Крупа, Цетина) у Далмацији почетком XIV стољећа? Није то пало са неба... Како објаснити да у Копривни има православна црква из 1219. године? То је само један дјелић мозаика који јасно говори о томе докле допире наша земља.
Пропашћу Османске царевине крајем XIX вијека, Ватикан је увидио да ће остати велики број "шизматика", којих се требало ријешити. Зато су осмишљени паклени планови и истребљивање је рађено у више наврата. У три рата која су нам наметнули у XX стољећу нас су "таманили" као мраве. Најгоре је било што су нас увлачили у двије југославенске авантуре. У краљевини нисмо знали гдје су границе, а у републици су нам са авнојевским границама замазивали очи са некаквим идејама о братству и јединству, као и са уставним одредницама да смо равноправан народ.
Иако је дјеловало почетком 1990-их имати некакву помоћ наше братије из Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине, посље пар година је све више указивало да ми заправо немамо савезнике, већ да смо постали монета за поткусуривање. С друге стране, Туђманов режим је имао све вријеме подршку свјетских центара моћи: Ватикан, Лондон, Брисел, Берлин, Вашингтон... Они су их добро наоружали и дали у одређеном моменту сигнал да заврше процес познат као "Ријешавање србског питања у Хрватској". То се остварило 1995. године када су завршене злочиначко-терористичке акције "Бљесак" и "Олуја".
Остала си правде жедна, ти колоно непрегледна...
У најтужнијим колонама стотине хиљада крајишких Срба напустило је свој завичај. Понијели су са собом све што је могло стати у аутомобил, трактор, камион, приколицу... Колоне су пресјецане на вијше мјеста, бомбардоване од хрватских ратних авиона. Спас су углавном потражили у Србској Републици у БиХ, као и Србији и Црној Гори... касније се један дио одселио у далеке земље: САД, Канада, Аустралија или пак на запад Европе.
Било како било, сви људи који принудно односно силом напусте дом, никада неће заборавити родну груду. Тако је и са нама.
* * *
Србски Светионик су (прије десет година) основали људи који имају крајишке гене. Обиљежавање наших страдања је одмах уврштено у редовне активности. Посље пар година постојања удружења 2018. године почели смо са обиљежавањем догађаја "Крајина живи", манифестација која је одмах замишљена да се наши људи не забораве, ко су и шта су, али и да потомцима то пренесу.
Тако да смо већ неколико година ми присутни у Бусијама, насеље на рубу Београда, недалеко Батајнице... а које попуњавају људи које су разне "Олује", "Масленице", "Откоси", "Маестрали", "Оркани", "Медачки џепови" дотјерале у овај крај. Саме Бусије постоје преко три деценије, а имају и лијепи храм. Такође и споменик за све крајишке жртве и борце. Ранији свештеници нису били баш превише загријани за идеју наше манифестације, али нису нам ни бранили.
Отац Драган је наравно "наше горе лист" и нисмо му превише објашњавали шта је циљ и шта заправо хоћемо. Лане је он тек био тек постављен за мјесног пароха и нисмо одмах овако нешто могли урадити, као што је академија. Али је тај духовни моменат - помен увјек био. Ове године смо се лако договорили у јесен, неслутећи шта нас чека након Никољдана. У сваком случају О. Драган је рекао да ће и дјечији црквени хор бити присутан на нашој академији, што ме посебно радовало.
Наша сарадница Дара је предложила и учешће Саре Керић, она се удала у Бусије, али рече Дара да има лијеп и умиљат глас. Нисам био противан и увјек ћу подржати добре људе. Група "Плитвице" су нам се подрагумјевала, али рече на крају Ниџо да ипак неће моћи их свију скупити. Тако да је О. Драган предложио З.У. Ћиро Личка калдрма, да они подрже тај вокални дио.
Да не буде све само пјесма, већ и нешто дивана, то смо позвали: Николу Ђапића, Душка Дејановића и Зорицу Џају... они су били задужени за приче, односно личности у одређеним временским епохама. Наш тајни адут је био млађани Стефан Максимовић, пјесник и здравичар.
* * *
Недјељно јутро 21. децембра свањава под маглом. Отиђох послом до центра града, а онда правац Бусије.
09:00 - Окупљају се парохијани у цркви и искрено не памтим да је баш толико била пуна Божија кућа на Бусијама. Скупило се старо и младо, мислим да је неколицина напољу остала, јер није било унутра мјеста. Ми смо донијели жито, односно принијели за каснији помен.
10:20 - Након литургије О. Драган је одслужио помен Крајишницима, свим онима који су 1991-1995 убијени, нестали и прогнани... али исто тако и јунацима који су своје животе дали за слободу која нам није била дугог вијека. Упалисмо и свијеће за њихове душе које деценијама лете изнад Балкана.
10:50 - Положили смо цвијетне вијенце испред споменика. Ту је и моја маленкост казала краћу бесједу присутнима око повода окупљања, али смо се усликали и са нашим добро познатим транспарентом У КНИНУ СУТРА И ДОВИЈЕКА.
11:10 - У Парохијском дому креће наша академија, гдје је Дара била водитељ и поздравила присутне краћим уводом. Онда је О. Драган се обратио скупу и благословио. Испред организатора сам ја казао пар речи.
11:25 - Стефан Максимовић казива своју србску здравицу, из његове недавно објављене збирке духовно-родољубиве поезије "Таин". Иако он тврди да није здравичар, ја кажем да ће се за њега тек чути, само полако. Иде му као подмазано. ЋЛК су се представили личким ојканом.
11:40 - Никола Ђапић је испричао поучну причу "Стевчина и Бег од Крупе". То је само једна у низу прича из књиге његова ђеда Илије Т. Радеке "Свак' своју рече".
Сара Керић је извела пјесму "Суза крајишка". Грло јој је болно, али не мари. Лијепо је све звучало.
12:00 - Душко Дејановић нам је диванио о др Михајлу Петровићу, крајишком Србину из Карловца што је током Великог рата основао хирушку болницу у Србији, према савременим методама рада. Нажалост, више га цијене странци, него ми. Али је важно чути и знати за њега.
12:10 - Први пут нам излазе "Анђелчићи", дјечији хор када смо чули добро познате стихове Драгане Д. Мирковић "Ми смо деца неба". Не само ја, већ вјерујем да су се сви присутни у сали истопили. Заправо, кад они пјевају, онда и душа моја пјева са њима, а срце хоће да искочи од радости.
12:15 - Моја маленкост је причала о култури памћења. Један дио сам посветио дјечијем логору у Сиску за вријеме Другог свјетског рата, када је Усташки режим у НДХ направио посебно мучилиште за малишане "погрешне нације и вјере". Мало јесам повезао са Јасеновцем, тек да се види та нека нит страдања. Била је замисао да причам свједочанства о страхотама сисачког логора, али сам ипак одустао, јер је усали било доста мале дјеце. Мени је првом било мучно.
12:25 - Опет дјеца на подијуму те се зачу "Света Крајина", од Завичајног јата. Их... тек ту смо били у делиријуму од среће шта заправо слушамо, а њихови гласови дословно анђеоски. Музичку пратњу је давао О. Драган преко гитаре. Сара је успјела да изведе "Мала кућа" уз помоћ дјеце, они су били за рефрен. И много је све добро звучало.
12:35 - Први пут се обратила оваквом скупу наша сарадница Зорица Џаја. Она је анализирала "Олују", кроз призму медија и однос наратива у Хрватској и Србији. С оне стране тај мозаик се није помјерио ни за милиметар. Док је у Србији било промјена у складу са владајућом структуром. Свакако је било поучно. Никола Ђапић узе гусле те одгусла "Крајино, рано над ранама".
12:45 - Поново излазе на сцену ЋЛК и интерпретирају "Гараву машину", што вјерујем да је људима било симпатично, јер мало глуме ваља убацити у овакве догађаје. Стефан Максимовић је изрецитовао пјесму "Шљива" из своје поменуте књиге и то не случајно. Управо наши Крајишници знају врло добро шта су шљиве. Јован Вученовић се кратко обратио ненајављено, гдје је презентовао уништене православне светиње у и око Книна деведесетих година 20. вијека.
13:05 - Како дргачије да се заврши, него ли нашом најпознатијом "Нема раја без роднога краја". Пјевали су то ЋЛК, али и један дио учесника.
Први сам ја сијао као божићна јелка од среће, али су одмах кренуле и похвале за догађај.
Знам била је и једна аномалија, ненадано, али на то нисмо могли да утичемо... како је тако је учесници и посјетиоци одоше кућама задовољни. Овим путем желио бих да се захвалим сарадницима, О. Драгану, као и свима онима који су нам помогли на било који начин.
Највише хвала Господу Богу који је удесио да се ово све лијепо заврши.
Написа: Чуле
Пунa сaм утисaкa и зaхвaлности. Свaкa пeсмa носилa je дeо душe, успомeнa и корeнa.
Крajинa je eмоциja, глaс прeдaкa и снaгa нaродa коjи сe кроз пeсму прeпознaje и пaмти. Док год сe пeвa из срцa, док год сe окупљaмо око истe мeлодиje, Крajинa живи.
Хвaлa вaм што стe ову eмоциjу дeлили сa нaмa.❤️
Сара Керић
Има ко ће памтити Крајину, макар из прича и песама!
Горан Митровић
Бaш je било eкстрa, пунa сaлa 150 до 165 људи, бaш je билa позитвинa ситуaциja и догaђaj зa свaку похвaлу.
Ови другари су сe бaш искрeно одушeвили и нaпунили позитивном рeaкциjом од прогрaмa коjи je био бaш одличaн.
Душко Дејановић
Кaд човeк нe знa одaклe дa крeнe, нajбољe му je дa крeнe од почeткa.
E овaj пут ћу и ja тaко, сaмо ћу мaло и прe почeткa. Имaш овог дeчкa из Сурчинa, Димитриja, трeбaш мaло вишe дa искористиш њeгов потeнциjaл, баш je у Бусиjaмa могaо дa мaло одгуслa или пeсму прочитa.
Мeсто и jош битниje, врeмe, одaбрaно одлично. И сaмо зaлaгaњe свeштeнствa je допринeло успeху догaђaja. Госпођa што води прогрaм нa мeсту. Воли то, осeћa то, види сe дa je жeнa цeлa у томe. Имa вољу, снaгу, a и сaмa je умeтницкa душa.
Здрaвицaр, млaди господин, стихописaц, одличaн! И aко човeкa видим тeк други пут, вeћ би могaо дa тврдим дa je добaр цовeк. Остaло мaњe битно aл' je и у томe остaлом бољи нeго човeк. Што би рeкaо Ивaн из Лeгeнди, jeдном приликом, "нeмa дaљe".
Ђапић је човек когa je мajкa зa свe родилa! Прe свeгa, изeтнa особa сa много добрих врлинa. Њeгову вољу зa очувaњeм обичaja нe може ни jeднa спрaвa измeрити. Хвaлa Богу, дaо му je свe добро у свим свeрaмa животa.
Зa хор, штa рeћи? Пун погодaн из вишe угловa. Мaсовност људи нa догaђajу, jeр сa 15-оро дeцe сe добиja и 10-aк родитeљa, добро je што су били при крajу догaђaja, a њихов нaступ посeбно морaм дa похвaлим... бриљaтно!
Жена у белом, што je пeвaлa, пунa eмоциja, глaс сaвршeн, свe сe њeно види нa лицу мeстa... брaво!
Онaj господин, нe познajeм гa, aли je добро одрaдио своj дeо причe. Човeк je упућeн у ситуaциjу и то je допринeло добром нaступу.
Ти брате мили, знаш ша хоћеш... гaзиш кa свомe циљу! Стварно рaдиш нeмогућe, aли што људи кaжу: "Јeдaн спaсeн живот знaчи много". Тaко и ти... jeдном дeтeту дa успe дa створи слику животa своjих прeдaкa, дa дeтe пaмти.... што би трeбaло, успeо je.
Нa крajу, jeдино што je људимa мaло зaсмeтaло, вeровaтно многи нису ни плaнирaли дa ћe бити то тaко, пa мождa и дa ћe бити ту, дужинa мaнифeстaциje.
Дамир Пајчин
Хвaлa Милaну Чучковићу што нe сaмо дa je оргaнизовaо лeпу Aкaдeмиjу посвeћeну Крajини, нeго и свe зaбeжио и обрaдио кроз снимке!
Даринка Заставниковић
У суштини мени је било лепо.
Лепа је идеја свечане академије, мислим да би требало сваке године одржавати.
Зорица Џаја
Лепо баш лепо организовано.
Милина је било видети и ону дечицу!
Милан Ераковић
Било је одлично на Бусијама: организација, учесници... и што је најбитније пуно деце.
Пуно ми је срце, јер Крајина живи док год је спомињемо.
РСК заувијек!
Мића Прелџија
Алал ти вера и свака част на избору гостију!
Деца су била изванредна, Сара као солиста и гости пун погодак.
Драгица Адамовић
Хало куме, стижемо!