Последња деценија 20. века за Србе на Балканском полутострву била је трагична. Распад социјалистичке Југославије 1990-1991 није могао проћи без рата, него је првобитно букнуло у СР Словенији крајем јуна 1991. године пошто је Влада најзападније југославенске републике прогласила независност...
За њима одмах и Влада СР Хрватске мобилише резервни састав МУП-а и ствара паравојне формације ЗНГ, са циљем напада на касарне ЈНА и србско становништво. Следеће године у пролеће сепаратисти у Босни и Херцеговини крећу истим путем. СФРЈ је тако нестала у крви...
Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. године прогласили трећу јужнославенску државу: Савезну Републику Југославију. Чудно је било што су се одрекли својих прекодринских сународника. Преко Дрине је беснео рат све до краја 1995. године када је окончан Дејтонским мировним уговором.
Већ следеће 1996. године албанским сепаратистима на Косову и Метохији долази са Запада велика помоћ: финансијска, логистичка, војна, политичка и најважније медијска...
Запад је и кроз распад СФРЈ путем своје медијске машинерије сатанизовао Србе као народ, а касније крајем 1990-их година још више и још жешће ширио лажи, јер је њихов циљ био разбијање Србије и отимачина јужне србске покрајине - Косова и Метохије.
У јесен 1998. скован је план бомбардовања Србије и Црне Горе, где је 2.000 посматрача ОЕБС-а послато на Космет са циљем шпијунског деловања. Случај "Рачак" из средине јануара 1999. године је био надувани балон лажи креиран од Вилијама Вокера шефа европске посматрачке мисије, који је отворено подржавао албански иредентизам.
Геноцидна акција покренута је 24. марта 1999. године од америчких генерала при НАТО пакту, када се 14 земаља чланица овог моћног савеза обрушило на СР Југославију, иако наша војска није напала ниједну чланицу Северноатланског савеза. Агресија је трајала 78 дана, како из ваздуха, готово даноноћно, али и на копну. Две велике операције преко Јуничких планина и преко Паштрика наши војници су у пролеће 1999. године успели да зауставе.
Иако су албански терористи и њихови помагачи (Специјална бритакнска јединица САС, амерички маринци, Легија странаца, Војска Републике Албаније, разни белосветски плаћеници углавном из арапских земаља...).
Управо те карауле на граници према Републици Албанији: Кошаре, Горожуп, Морина, Ђеравица... и др. постале су наша "црвена линија", јер је крвљу исписана граница између Срба и Албанаца, али исто тако и линија која није смела да се пређе односно попусти агресорима. Стотине наших војника је пало на тој крвавој граници 1999. године.
Јединице као што су 125. мтбр из Косовске Митровице и 549. мтбр из Призрена поднеле су највећу жртву у одбрани отаџбине, па су касније одликоване.
Видевши да не могу пробити ту "црвену линију" генерали НАТО пакта траже потписивање Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године који је ступио на снагу дан касније. Невоља тог потписа је била повлачење наше војске, полиције и државне управе са простора Косова и Метохије, коју преузимају снаге КФОР-а и УНМИК-а, а са њима долазе и албански терористи који су јуна 1999. године били скоро разбијени... и отпочињу нови терор и уништавање србске културне и духовне баштине.
Политичке промене у Републици Србији, у јесен 2000. године допринеле су да нове власти желе добре односе са земљама НАТО пакта и Европске Уније, па је свака прича о агресији на нашу земљу постала непожељна.
* * *
Године су тако прошле а да смо ми као држава доживљавали стално понижења у смислу да се нашом државом шепуре званичне делегације Северноатланског савеза и још нам деле лекције. Преживели борци са Косова и Метохије су гурнути у страну, заборављени су и одбачени... породицама погинулих је било још теже.
О томе шта се заправо дешавало 1998-1999 на Космету и ко је бранио земљу од агресора почело се сазнавати тек 2014-2015 када су на интернет и друштвене мреже дошле приче људи из првих линија. Званични медији су стидљиво причали о томе, углавном све увијено, да је мало ко од народа разумевао шта је посреди.
Иако смо имали пре две године у београдском Дому Војске Србије једну јако успешну промоцију приче о Кошарама, решили смо то и да поновимо овог пролећа јер се навршило 20 година од почетка агресије на нашу отаџбину.
Академија сећања је била прави избор коју смо и назвали ЦРВЕНА ЛИНИЈА... знало се да мора бити неко из редова бораца са прве линије, неко од чланова породица чији су најмилији живот положили за одбрану Србије, неко за вокални део, као и неко од свештенства ко би дао прави печат нашој академији...
Направили смо плакат и огласили га на сајту Србског Светионика, а онда и на друштвеним мрежама. Видели су они који су желели да виде, они који имају свест о томе шта је 1999. године била наша "црвена линија"... остали су нам дали трагикомичне изговоре. Само ћу рећи да је из Вршца дошло четворица родољуба које је Дуле Крајишник довео.
Те суботе 8. јуна 2019. године око 17 сати у београдски храм Св. Архангела Гаврила на Топчидеру дошли смо ми из прирпеме, да се постави озвучење и наместе пригодни транспаренти. Касније почеше долазити и учесници програма, публика и остали парохијани који су видели најаву.
У 19 сати је почело са парастосом, који су служили свештеници СПЦ, а са њима је била и госпођа Лозанка Радоичић, чији је син Владимир убијен на караули Кошаре 30. септембра 1998. године, што је и описано у Милкићевом роману "Последња стража"...
Одмах након парастоса почео је програм, који је водитељка Валентина одлично изнела. Прво је поздравила присутне, а онда затражила минут ћутње за наше погинуле борце са Космета. Затим је најавила Милутина Попадића који је отпевао химну "Боже правде".
Испред организатора обратила се моја маленкост која је говорила о мотивима оснивања Србског Светионика и места која смо посећивали протекле 4 године.
Новинар Михаило Меденица, родољуб који већ годинама промовише причу о караули Кошаре, и сам ју је посетио пре неколико година први се обратио од учесника...
Причао је о значају наше борбе онда пре 20 година, али и сада када је више него важно да се борба за истину сачува и да не пристајемо на некакве поделе, разграничења, јер би сав труд наших војника био узалудан. Како он рече "У Призрену увек и довека".
Тета Лозанка Радоичић је причала присутнима о погибији свог најстаријег сина: Владимира и борби са бирократијом која врши опструкцију над предметом развлачећи то годинама.
Мука је то која додатно долива со на рану која никада неће зарасти. Тешко је говорила, видело се да глас дрхти... Али издржала је, невероватно храбра жена.
Затим на сцену су изашли Милош и Милутин Попадић који су извели две песме: "Јунаци са Кошара", песма која је обишла планету и изводи се на разним дешавањима овог типа... и песма "Моја света земљо" која говори о томе шта је наше и шта не смемо да дамо.
У првом блоку наступа Иване Жигон са Косовским Божурима изведене су песме: "Звона звоне невера их слуша"... и "Догодине на Косову".
Тако да су емоције код присутних добро продрмане, а видела се и по која суза код старијих људи.
Глумица из Рашке, наша чланица Ана Читлучанин изрецитовала је "Отаџбину" од Ђуре Јакшића, која је на најбољи начин осликала јунаштво једне генерације војника који су се борили јуначки 1998-1999... Још њена народна ношња из Косова Поља дала је посебан печат за њено извођење.
Од бораца се обратио Ђура Елчић који је са својим саборцима из херојског 53. граничног батаљона примио први удар 9. априла 1999. године на Велики петак на караули Кошаре. Он се осврнуо на последњих 20 година окупације Космета говорећи да је то моменат у историји јер ми смо после 500 година истерали Турке Османлије из наше колевке... Да свако од себе треба да пође и да се бори за истину.
У другом блоку Косовски Божури извели су "Ој Косово Косово" и "Видовдан" подигли атмосферу на највиши ниво. Тешко да је ико остао равнодушан. Многи су певали са њима. Сви у глас из срца.
На завршетку академије беседио је Отац Јован из братства Гавриловског храма. Причао је о свом сећању на почетак агресије 1999. на нашу земљу. Причао је и о томе шта ми као обични људи треба да радимо и коме да се окренемо.
Сама академија је завршена песмом "Видовдан", јер за неколико дана прославља се овај свети празник у Срба, Св. мученика Лазара и косовске јунаке... Док су Косовски Божури појали излазим на сцену испод степеница... Мићко ми помаже да развучемо наш новији транспарент са тематиком "Догодине у...".
Пева срце, пева и душа... Севају блицеви као на додели оскара.
После академије послужено је жито од парастоса, а присутни су имали прилике да се сликају и са учесницима и са нашим транспарентима. Док су жене из Кола србских сестара иначе из Призрена припремиле богату закуску у парохијском дому. Тамо је била атмосфера на завидном нивоу. Певало се и сви који су били уживали су у старим песмама Косова и Метохије. Али било је и србско-руских песама.
Како се примакла поноћ, тако се и ми растадошмо са великим задовољством, јер се на крају све добро завршило, а ми смо направили једно богоугодно дело и осветлисмо пут којим треба ићи.
У ПРИЗРЕНУ СУТРА И ДОВИЈЕКА!
Милан Чучковић
10.06.2019.
Било ми је задовољство присуствовати Академији сећања поводом двадесет година од НАТО бомбардовања наше земље. Одали смо почаст и исказали захвалност свим нашим борцима који су погинули током борби на Косову и Метохији. То је било најмање што сам као Србин могао да урадим.
Напослетку, то ми је била и дужност. Дужност сваког Србина је да се сећа оних који су своје животе дали за ову земљу, за овај народ. Данас, на жалост, интересовања и вредности мог народа су другачији.
На овом скупу су добре говоре држали новинар Михајло Меденица, отац Јован Бабић и војник са карауле Ђуро Елчић. Потресну причу је испричала и госпођа Лозанка Радојичић, мајка војника Владимира, који је био међу првим жртвама у сукобима на Косову и Метохији 1998. године.
Желим да искажем своје дивљење организатору ове академије Милaну Чучковићу, једном од највећих Срба које познајем, ма како то неком звучало, који улаже и своје време, невероватан напор и рад на очувању националне свести и традиције.
Ниси Србин рођењем, Србин си својим чињењем.
Желим да се захвалим мојим драгим пријатељима који су се одазвали на мој позив и присуствовали овој дивној свечаности: Игор Црњaнски, Јован Драгић, Aлeксaндaр Тaнaсковић, Сања, Миро Видовић, Jовaнa Рaдовaновић, Слaвицa Сaндић, Чедa Jовaновић.
Предраг Мићовић
10.06.2019.