Бој не бије светло оружје, него срце у јунака!

Вукашин Шошкоћанин је био комадант одбране Борова Села и народни херој Српске Крајине, који је трагично настрадао 15. маја 1991. под неразјашњеним околностима утопивши се Дунаву, јер је погођен снајпером...

БИОГРАФИЈА

Вукашин Шошкоћанин, од оца Милана, родио се у Борову Селу 24. јуна 1956. године. Ту је завршио основну школу, а касније се школовао за ветеринарског техничара. Крајем 1970-их се оженио и добио сина. Био је угледан домаћин са израженом националном свести. Волео је да чита српске епске песме, а читав Горски Вијенац је знао напамет да рецитује.

БОРБА ЗА ОПСТАНАК

У априлу 1990. Вуле Шошкоћанин је говорио да се Србима не пише ништа добро у Хрватској. Кад су специјалне полицијске снаге Хрватске напале национални парк Плитвице марта 1991. године, Вукашин Шошкоћанин је постао командант одбране Борова Села (највеће село у источном делу Хрватске). Тада су подигнуте и прве барикаде, а ветеринарски техничар Вукашин Шошкоћанин, припасује за појас свој приватни пиштољ, договара се са мештанима.

Од тог тренутка његови суграђани, али и сви други у Источној Славонији, Барањи и западном Срему, спремају се за одбрану своје нејачи, својих огњишта и живота од припадника МУП-а Хрватске који наоружани до зуба кидишу на људе само зато што су Срби.

Својим комшијама, али и свим другим Србима, Шошкоћанин поручује:
- „Бранићемо се како то доликује часним људима. Ми Срби никад нисмо нападали, нисмо убијали недужне људе, па вас молим да се коректно односите према својим комшијама Хрватима. Стање је ратно, ако сте ме изабрали онда ћете слушати моје наредбе. Ко буде малтретирао Хрвате – недужне комшије, судиће му ратни суд!“

Пре него што ће милитантна власт Хрватске - ХДЗ, почети са малтретирањем Срба, са нападима на њихова села, Вукашин Шошкоћанин је радио као ветеринарски техничар у Вуковару, али је био и радо виђен домаћин у селу. Још на формирању Српске демократске странке (СДС Јована Рашковића), у ствари на договору у Боботи, Вукашин Шошкоћанин је говорио:
- „Ми Срби смо гласали за комунисте (Савез Комуниста Хрватске), али нас је Ивица Рачан издао! Морамо формирати своју странку и свим легалним средствима борити се за своја права. Хоћемо да живимо као људи, нећемо да будемо национална мањина у својој земљи, на својој дедовини! Туђман срља у усташтво и верујте да ће доћи време да се латимо оружја.“

Старији су му касније говорили да је млад, да усташтво неће добити у замаху, да то неће дозволити Европа!
- „Био бих срећан да грешим. Ако грешим јавно ћу се извињавати.“ – одговарао је Шошкоћанин на критике.

На оснивачкој скупштини СДС Борова Села, тридесеттрогодишњак Шошкоћанин једногласно је изабран за председника месног одбора. Ништа наручито, говорио би Вукашин. Кад је хрватска полиција упала у Борово Село, на католички Ускрс, почела да малтретира окупљене грађане, Шошкоћанин, који је за хрватску власт већ био „србо-ћетник“, јер је угледан домаћин, схватио је да мира нема више. Мештани Борова Села подигли су барикаде, да би се заштитили од изнанадних упада хрватских полицајаца, док су загребачки медији то подругљиво назвали "Балван револуција"...

Онда су догађаји вртоглаво кренули. Боровоселци су сели за сто...
- „Ми се бранимо! Нападати нећемо нкога, али ко нас нападне спремни смо изгинути до последњег“...
Од тада је Шошкоћанин изван закона, за одстрел, за њега су затворени сви друмови. Чекале су га хорде наоружаних редарственика, наслађивали се причама како ће га клати и мучити...
 

ОДБРАНА БОРОВА СЕЛА

Хрватске полицијске снаге су 2. маја 1991. године имале задатак да упадну у Борово Село и "започну кавгу", јер су дан раније хрватски полицајци заробљени, који су дошли да скину југославенску заставу са петокраком, и ставе хрватску заставу са шаховницом.

Тако да је у преподневним часовима 2. маја 1991. у Борово Село дошло два аутобуса из винковачке полиције, са јужне стране, из правца Боросвске цесте. Они су се изашли и одмах су кренули ка центру Борова Села, пуцајући на све живо. Чак су ушли у Дом здравља, где су тамошње пацијенте узели као таоце.

Мештани су успели да се организују, а одбрану је лично предводио Вукашин Шошкоћанин и дошло је до размене ватре у којој је погинуло два мештанина и 12 хрватских полицајаца. Касније око 15 сати је дошла колона тенкова ЈНА из Осијека да буде тампон зона и развади зараћене стране. 

ПОГИБИЈА

Последњи пут Вукашин је прошао друмовима почетком априла 1991. а онда је једина веза са светом постала река Дунав и стари чамац. У том чамцу је несрећно завршио 15. маја 1991. око 10,30 часова враћајући се из „прека“, где је ишао да посети избегличке породице, да им пренесе поруке да су очеви, мужеви и браћа добро. Небо се тог јутра 15. маја 1991. проломило над Боровим Селом, туга завукла у сваку кућу. Из снајпера погоди метак Вукашина....
- Нема више нашег Вулета – говорили су тужно мештани.

Хрватске власти су измишљале приче како је виђен овде-онде... Дунав је после 20-ак дана избацио командантово тело. Сахрањен је како то доликује честитом човеку.

КОНТРАВЕРЗЕ

Када је погинуо Вукашин Шошкоћанин средином маја 1991. била је позната само информација да је погођен снајпером са вуковарске стране. Мислило се да су га убили хрватски паравојници (ЗНГ). Али, годинама касније након 2000. године, откривена је дуго чувана тајна да је руководство РДБ Србије наредило ликвидацију Вулета Шошкоћанина, јер су они тачно и знали када и како ће се превести чамцем до Борова Села.

Разлог за његову ликвидацију потиче од тога што он није био задојен шовинизмом, није био силеџија, није желео да малтретира и убија своје комшије хрватске националности.

НАРОДНИ ХЕРОЈ

За народног хероја, Вукашин Шошкоћанин је проглашен 25. септембра 1991. године у Белом Манастиру, на седници Народне Скупштине САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема. У Борову Селу, на месном гробљу му је направљена и спомен плоча, на којој између осталог пише:

"И сада када гледам Борово,
рођено моје село,
браћу, сестре и српске борце
моје битке бију жестоко,
поносно дижу чело,
и српске заставе високо
и тврдо на српској земљи стоје". 

Драгиша Стефановић, мало познати херој са Баније из Отаџбинског рата 1990-их који се водио на простору западно од Дрине. Остаће упамћен по својој великој добродушности и срцу заштитника српске нејачи. Погинуо је на самом почетку ратних збивања 26. јуна 1991. године у Глини.
 

БИОГРАФИЈА

Драгиша је рођен 12. јула 1969. године у Глини, од оца Чедомира и мајке Данице. Одрастао је као здраво и послушно дјете у радничкој породици на селу, отац му је био шофер тешких камиона, возећи углавном по Европи (Италији и Русији). Мајка му је домаћица. Био је најстарије дјете, а има два брата и сестру. Живели су у Брестику, поред Глине.


Од малих ногу је показивао више интереса за игру и лопту него књигу. Био је врло интелигентан дечак, али нешто га је вукло више ка физичкој активности. Мада се и памти једнан његов пехар у основној школи у шаху, који је донео из Госпића почетком 1980-их.

Са тинејџерским данима показује велико интересовање за борилачке спортове (носилац црног појаса 1. дан), иако је случајно са једним рођаком отишао на карате тренинг. И кренуо је да тренира прво вјештину фул-контакт, а после и кунг-фу.

Док су се неке лажне патриоте и квази јунаци обучени у крајишку униформу прије рата тукли по вашарима, кафанама и сл. Драгиша је био борац за примјер, своју снагу, умеће и срце показивао је у рингу, борећи се поштено и фер, са правим спортистима један на један. Био је један од оних бораца који иду на све или ништа, или ће бити победник или лежати на патосу, нема фолираже или игра на поене.

"...Драгиша је наше Србско дјете
и сви Срби мора да га свете.
Он је вођа Глинских устанака
цијелог Србства и Крајине дика..."

МЛАДОСТ И СПОРТ

Занимљиво за овог младог момка је што није био задојен неким шовинизмом, или мржњом, а исто тако се није сакривао иза појма "Југославен". Увјек је са поносом истицао да је Србин. Пошто је живио једно вријеме у Сиску и тамо ишао у локални карате клуб, борио се за њих, као шампиону СР Хрватске (титула освојена 1988. године) ставили су му на неколико паноа слику, са именом. Међутим, у прољеће 1991. године та слика је изгребана и поцепана. Доказ колико су били Хрвати били србофобични. Он који није никада имао мржње у себи и увјек је делико другове на добре и лоше...


Са 19 година, одлази на одслужење редовног војног рока у ЈНА. Био је у Сомбору, на војном аеродрому. Када је дошао тамо, сакрио је да има сломљен ножни палац јер није хтео да буде кукавица и да одлаже војску. Задржали су га у диспанзеру 10-ак дана (он је био спреман да трпи болове). У војсци његови претпостављени су већ могли да виде какву људску громаду имају испред себе.



И данас се препричавају неке његове догодовштине прије рата. На примјер она када су неки дрипци напали његовог другара, који је био растом нижи у неком локалу, а Драгиша им је само рекао: "Шта сте њега нашли тући, 'ајте мене ударите!". Наравно да нико није смео да му приђе, јер тек што би закорачио према њему, већ би био на поду.

Или када је у некој дискотеци у Петрињи, већ пред рат радио на обезбеђењу, па долази неки клошар и нешто се почео фолирати, извадио он чак и пиштољ, почне махати тим пиштољем, ови сви помрли од страха, једино му Драгиша прилази 'ладан ко шприцер и смртно озбиљан и каже да ако је толики јунак, да пуца њему у груди. Овај лудак спусти пиштољ на стол. Тражио је после да попију пиће, вјероватно и срећан што није завршио на поду или у затвору.

 

НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ

Једна занимљивост има око Драгише. Он је у Сиску био тренер у карате клубу за млађе категорије. И Хрвати су га тражили, да почне да тренира хрватске полицајце - муповце, али он није хтео ни да чује. Када се враћао пар дана након те понуде са тренинга у свој изнајмљени стан у Сиску, нашао је разваљена врата и претурен стан. Вјероватно су мислили да је он неки шпијун или тако нешто. Њему је било јасно да он мора нестати из Сиска и вратити се кући у Брестик.

У прољеће 1991. године када је ситуација у СР Хрватској постала врло озбиљна, а на све стране стизале су пријетње од хрватске власти и полиције, кренули су и упади у српска села, малтретирање обичних људи, који су шта више били за опстанак Југославије... Драгиша одлази са пар другара у Голубић, крај Книна на обуку код Капетана Драгана. Ту је поред стандардне обуке, додатно задржан и на специјалној обуци капетанових "Книнџи". И сам КЕП је препознао у Драгиши правог вођу!

Повратком из Книна, већ се шушкало да ће специјалци МУП Хрватске доћи из Сиска и напасти Србе у Глини и околним селима. Тако је скупио на брзину неколицину момака и нешто оружја и упутио се ка Глини. Знао је да нема други ко да брани нејач до њега. Остале фукаре и каснији "хероји" су тада били завучени у рупама.
Тада је у Драгишиној групи било врло мало људи, не више од 50-ак (већином из глинских села, а мало из Глине). Он је са својом групицом успио да изненади хрватске полицајце у згради глинске полиције и да их натера на предају. Чак шта више, успјели су њих 17 да заробе.

ПОГИБИЈА

Међутим, знао је Драгиша да још није све готово, знао и да ће они добити појачање. И кренуо је путем ка Петрињи... ту је видео један полицијски транспортер. Узео је брже-боље тромблон и опалио... то је зауставило хрватске полицајце неко вријеме и дало прилику његовим другарима да се мало организују. Но, један Хрват је то све посматрао са своје куће, узео је снајпер и пуцао на Драгишу, тешко га ранио (метак му је покидао артерије на код срца), па је Драгиша после 2 сата и преминуо.

Интересантно у вези ове Драгишине погибије и хрватског напада на Глину 26.6.1991. године, да је Драгиши дан раније обећана помоћ у људству и наоружању, од стране каснијих министара из Владе РСК, али гле чуда помоћ му није стигла...
 

Тада је његов отац Чедо био на путу и вратио се два дана након синовљеве погибије из Русије. Убрзо је и он узео оружије, желео је да освети сина и да настави његовим путем: Заштита наше нејачи од повампиреног усташтва.

ЗАБОРАВ

У току рата који се водио у Хрватској 1991-1995, ти момци из Глине, његови другари из Глине и околине носили су име "Почасни вод Драгиша Стефановић".

Оно што се може извући као закључак ове приче о нашем хероју јесте да би Драгиша ако не крајем јуна 1991. године, сигурно погинуо касније током рата. Не у борбама са хрватским оружаним снагама, већ од наших фукара и ратних профитера, јер скоро је немогуће поверовати да би он мирно гледао да неко згрће паре на народној несрећи. Ту би дошло до великих проблема, а они не би дозволили да Драгиша им стане на пут. Већ би се потрудили да га уклоне из заседе.

Имао је Драгиша и девојку, са којом је имао велике планове за будућност. Смрт их је раздвојила.

Данас Драгишин гроб не обилази нико сем чланова најближе породице. За Драгишу нема ниједне улице у Србији или Републици Српској.

Душан Пурић је био легендарни потпуковник српске војске. Погинуо је јуначки као командант Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања“ у чувеној бици на Маковом камену. Данас у Ужицу постоји споменик Душану Пурићу.
 
 

Биографија

Рођен у 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Основну школу је завршио у родном месту, а затим је похађао гимназију у Београду. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом и произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Три године је проводи у трупи, а затим је 1899. године завршио Вишу војну академију. Постављен је за команданта пољске батерије у Ћуприји, а после годину дана изабран је за приправника генералштабне струке и унапређен у генералштабног капетана, због чега је отишао на усавршавање у Француску. По повратку из Француске постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

Балкански ратови

За време Првог Балканског рат 1912. године налазио се генералштабним пословима Дринске дивизије првог позива. Четврти пук „Стеван Немања“ је освојио Зебрњака, у у Кумановској бици. Током Другог Балканског рата 1913. године је по сопственој молби молби постављен за команданта 2. пешадијског пука „Књаз Милош“ познатијег као „Гвоздени пук“. У Брегалничкој бици показао се као веома храбар и способан војник и старешина.

Први светски рат

На почетку Првог светског рата 1914. године Пурић командовао је Четвртим пуком „Стеван Немања“ у саставу Ужичке војске која је у садејству са Црногорско- Санџачком војском извршила продор преко Дрине на правцу Вишеград- Романија- Сарајево и угрозила део Поћорекове војске.
Четврти пешадијски пук на челу са Душаном Пурићем на Мачковом камену

Средином септембра 1914. године Душан Пурић се са својим пуком „Стеван Немања“ је бранио правац од Вишеграда преко Мокре Горе ка Ужицу. Када су главне снаге Аустроугарске извршиле офанзиву са форсирањем реке Дрине ка Љубовији, Ковиљачи, Лозници и Ваљеву, када су се заоштриле борбе према Гучеву и Мачковом камену, командант Пурић добија наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена , нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије. Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је „беспрекорно извршио“ записано је у српској историографији. После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стиже у најтежим тренуцима у непосредну близину Мачковог камена. У ноћи између 21. и 22. септембра врши непосредне припреме за јуриш свог славног пука и тада издаје историјску заповест официрима 4. пука:

„Војници, ми смо овде дошли да гинемо за Отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном!. У јуриш! За слободу и Отаџбину!”
- Душан Пурић, на Мачковом камену

Битку је преживело само 1.000 војника и старешина. Душан Пурић је погинуо међу првима у најжешћем судару прса у прса. Постхумно је унапређен у чин пуковника, због успешног командовања и показаној храбрости у одбрани отаџбине.

Улици војводе Степе 68, у Београду, налази се спомен плоча Душану Пурићу, а у Ужицу његова биста у центру града (2010).

Ђорђе Петровић - Карађорђе био је вођа србских устаника који су почетком 19. столећа започели националну револуцију за ослобођење од вешевековног турског робовања. У Орашцу, код Арађнеловца, на Сретење 1804. заједно са хајдуцима и храмабашама подигао је Први србски устанак, који је трајао до 1813. године. Његови устаници су озбиљно уздрмали Османлијску царевину и побеђивали далеко бројније турске снаге.

Након пропасти устанка, Карађорђе се повукао у Војводину, која је тада била део Аустро-Угарске монархије. Две године касније, Карађорђе се тајно вратио у Шумадију, где су прилике биле измењене. Завереници по налогу тадашњег србског кнеза Милоша Обреновића убијају Карађорђа јула 1817. године у Радовањском Лугу, а његову главу су послали у Стамбол као доказ да је велики србски јунак коначно убијен.

Његова борба и херојство остали су као светлост Србљима у окупираним земљама (аустроугарском и османлијском царству) на Балканском полуострву, да је слобода достижна и да се морају наставити борити.

БИОГРАФИЈА

Преци Карађорђа су се доселили у село Вишевац, крај Крагујевца, из црногорских брда средином 18. века, из породице Спасојевић. Тако да је Ђорђе рођен у јесен 1762. године. Тачан датум није познат, али се претпоставља да је 16. новембар.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе одрастао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала. По природи је био крупан и оштар, али праведан.

Оженио је девојку Јелену Јовановић 1786. године, која му је родила седмеро деце:

• Симу 1788. године,
• Саву 1793. године,
• Сару 1795. године,
• Полексију 1797. године,
• Стаменку 1799. године,
• Алексу 1801. године,
• Александра 1806. године,

Приликом женидбе одбио је да дадне своју жену турском аги на "прву брачну ноћ", па га је убио. То је био сигнал за бег, пошто би Турци побили за одмазду све чланове његове породице. Тако су њих 30 чланова породице упутили се преко реке Саве у Срем, који је тада био под управом Бечког двора. Његов отац је мислио да је паметније да се врате назад у село и да наставе да живе као турски поданици. Знајући да његовог оца чека сигурна смрт и шанса да Турцима одгонетне кретање читаве породице, коју би такође задесила смрт, то је Карађорђе одлучио да убије свога оца. То није једини пут да је Карађорђе убио своје најближе. Убио је још 1806. у јеку Првог србског устанка и рођака Маринка који је силовао србске девојке.

Збор устаника у Орашцу 1804. године
 

ВОЈЕВАЊЕ

И пре него је подигнут народни устанак, Карађорђе је често одлазио у Аустро-Угарску монархију која је често ратовала са Турцима, па је Карађрође због своје храбрости и умећа често унапређиван и награђиван, те стекао чин мајора армије Бечке царевине. Како су Турци појачавали зулум почетком 19. века, то су у страху од устанка посекли неколицину србских кнезова да би заплашили народ. Али то је само убрзало одлуку, па је устанак уместо у априлу подигнут половином фебруара 1804. године. На збору у Орашцу, код Аранђеловца, за вођу устаника већином гласова изабран је Ђорђе Петровић, кога су Турци прозвали Карађорђе (Црни Ђорђе).

Територија које су Карађорђеви устаници ослободили 1809. године
 

Устаници су брзо ширили устанак по Шумадији и Неготинској Крајини, а касније и по Рашкој, Источној Босни и Нишком крају. Свима је било јасно да је куцнуо час за ослобођење од Турака. Прва битка је била већ 24. фебруара 1804. године, када су Карађорђеви хајдуци потукли војску Аганлије, на Космају. Првих година Срби су имали великих успеха, тако су у бојевима код Мишара и Делиграда 1806. године побеђивали знатно бројнију и опремљенију турску војску. А 1807. године освојена је београдска тврђава Калемегдан. Иако су поражени устаници у Чегарској бици, код Ниша, 1809. године нанели Турцима огромне губитке. Турска царевина је била приморана да потпише примирије уз посредовање Аустрије и Русије.

Бој на Мишару, код Шабца, као велика победа србских устаника
 

Када је у мају 1812. године у Букурешту, Русија потписала примирије са Турском, то је био почетак краја Првог србског устанка. Руси су тако повукли своје снаге, а Карађорђе је у јуну те године позивао на општу мобилизацију свих војноспособних мушкараца 15-70 година, јер је очекивао да Турци одмах ударе. Годину дана касније, половином јула 1813. године Стамбол шаље преко 150.000 војника на Србију, када је започета велика офанзива. Устаници нису дуго издржали тако да су 7. октобра 1813. године Турци освојили поново Београд. Карађорђе је избегао у Аустрију, а потом и у Русију. Једно време 1816. године је био у Грчкој, где се борио против Турака.

СМРТ

Када се Други србски устанак разбуктавао, средином 1817. године, Карађорђе се тајно вратио у Шумадију. Хтео је да се договори са Милошем Обреновићем, који је био нови вођа устаника, а потоњи кнез Србије, о борби против Турака. Како је Милош Обреновић био сујетан и уплашио се да би Карађорђе могао да му преотме власт, то је наредио својим људима да убију Карађорђа. Сам чин убиства извршио је Карађрођев кум: Вујица Вулићевић у селу Радовање, код Велике Плане 26. јула 1817. године. Вујица се дубоко покајао после тога, те је саградио цркву Покајницу.

Црква покајница коју је Вујица Вуловић саградио

ОСТАВШТИНА

Кaрaђорђe je био прeк и чeсто суров човeк, aли тaкво je било врeмe у комe je живeо. Бaш тaкaв je био потрeбaн Србиjи нaкон вишевeковног ропствa. Црни Ђорђe од чиjeг имeнa ћe Турци дрхтaти, когa ћe сaборци обожaвaти и плaшити гa сe. Нeсрeћa и смрт су гa од млaдости прaтили, многимa je смрт и сaм донeо. Али наважније од свега је то што је Србиjи je донeо толико жeљeну слободу. Многе улице и тргови у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Вардарској Македонији носе његово име. У народном предању за њега се вежу бројне легенде. Много песама су гуслари испевали њему у част. Подигнуто је мноштво споменика са његовим ликом у Београду, Орашцу, Тополи, Вишеграду и др.

Миливоје Стојановић – Брка је био српски официр, легендарни командант XII пука у Балканским ратовима (1912-1913) и командант чувеног Другог гвозденог пука "Књаз Михаило" у Првом светском рату, који је дао немерљив допринос у борбама за ослобођење српског народа од Турака и Аустроугара.
 

Биографија

Пуковник Миливоје Стојановић је рођен у Пожаревцу 6. септембра 1873. године. Завршио војну академију са 22. класом војске Краљевине Србије и постао пешадијски потпуковник 1892. године. Као одличан официр увек се видно истицао у миру, а у рату се показао као прави херој.

Балкански ратови

Његов XII пук, је прелазу границе између тадашње Краљевине Србије и Османлијског царства успео да одбије и разбије огорчене и знатно јаче непријатељске арнаутске снаге. Тиме је прокрчио пут Трећој армији српске војске да победоносно избије на Косово и Метохију. Разборит војсковођа и веома храбар, пуковник Стојановић се касније у крвавом окршају са Бугарима 1913. са својим пуком тако сјајно дражао да је задивио своје команданте, а запрепастио противника који иако јачи и у повољнијем положају није био у стању да одоли.

Командант Прве армије српске војске, престолонаследник Александар I Карађорђевић толико је био усхићен славом овога пука да је лично пришао команданту, честитао му и у знак свога признања скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је заденуо на груди команданта XII пука. То је највеће одликовање добијено у овоме рату.

 

Велики рат

У Првом светском рату 1914. године његов Други гвоздени пук "Књаз Михаило" учествовао је у Церској бици августа 1914. године и то у самом њеном центру, на Текеришу. Као командант свог Гвозденог пука истакао се и у Колубарској бици.

Видећи како му људство гине, Миливоје Стојановић Брка је иако болестан (тешко прехлађен и под температуром) је лично повео свој пук у нови јуриш и том приликом је освојена Кременица, а он је славно погинуо.

Други Гвоздени пук је наставио са извршавањем борбених задатака, тако да је 10 дана касније моћна војска Аустро-Угарске монархије морала да се повуче у Босну.

Композитор Станислав Бинички компоновао је песму “Марш на Дрину“ њему у част.

Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали "српска Јованка Орлеанка“.
 

Биографија

Рођена је 1890. године (или 1892.) у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој области, од мајке Данинце и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра / 3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921-2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила 30 деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду
 

Ратовање 1912-1918

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука Моравске дивизије српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „Гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.
 

Признања

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Домаћа одликовања

•     Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917)
•    Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић“
•    Споменица на Први светски рат 1914—1918.
•    Албанска споменица

Инострана одликовања

•  Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа 3. реда, Енглеска
•  Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија
•  Орден Легије части 4. и 5. реда, Француска
•  Ратни крст 1914—1918 са златном палмом, Француска

Заоставштина

На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.

Удружње ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана. Радио телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њојм,који је премијерно приказан октобра 2013. Направљена је и једна мултимедијлна изложба,која је приказана у септембру и октобру 2013. године.

Представа под називом Легија части - Милунка Савић, у режији Миленка Павлова, је премијерно изведена на сцени "Академије 28" у Београду 28. јануара 2014. године.

Поред Београда, у њену част, њено име носе улице и у Ваљеву, Зрењанину, Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу, Младеновцу, Нишу, Параћину, Шапцу, као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи.

Стеван Синђелић је био србски војсковођа у Првом србском устанку и један од најбољих бораца које је вожд Карађорђе имао. Погинуо је јуначки у боју са османлијским ратницима на Чегру, код Ниша, дигавши у ваздух шанац пун Турака. Његово јунаштво је остало као светлост будућим поколењима и испеване су многе песме о Стевану Синђелићу.
 
 
Биографија

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Грабовац, у Моравском округу. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић.

Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су турске дахије пред почетак Првог србског устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља мушкарце Ресавског краја за устанак против Османлијске власти.

Војевање

Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића. Он је одмах побунио целу Ресаву. Османлије, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.
 

На спомен-бисти испред Ћеле-куле у Нишу пише:
"Намерниче, стани! Чегру се окрени: Нека остану теби у вечној успомени јунаци са чегра, слободе творци, Синђелић Стеван и његови борци".

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са војводама Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Хуршид-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806. године). После 1807. и кратког предаха, дошла је за србске устанике судбоносна 1809. година.

Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) је био војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци Османлије сазнали да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на србске положаје код Ниша.

Погибија

Бој на Чегру је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Османлије су јуришали чак четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на пети јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу "прса у прса" односно кундацима, ножевима и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може више Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у турске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је положио живот, одлетевши у легенду. Том приликом погинуло је  најмање 6.000 Турака Османлија и сви преостали Срби.


 

Споменици

После ове погибије нишки паша наредио је да се све србске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе и предали их паши који је наредио да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим чегарским браниоцима налази се у Нишу и претворен је у спомен обележје.  Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Свилајнцу, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Поред тога, србски народ је испевао бројне песме о јунаштву боја на Чегру, али и самом Стевану Синђелићу. Једна од најпознатијих песама је "Ој војовдо Синђелићу".
 

Деценијама касније

Подвиг, сличан овоме што је Стеван Синђелић извео, поновио је 182 године касније мајор ЈНА Милан Тепић 29. септембра 1991. у Бјеловару (Западна Славонија), када је активирао 170 тона експлозива у складишту муниције "Беденик", које су напали хрватски паравојници.