Хероји не умиру! - СРБСКИ СВЕТИОНИК











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 167
Јуче: 884
Недељно: 4.612
Месечно: 22.808
Годишње: 211.823
Укупно: 746.038

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у октобру

Извештај са Кумановског парастоса у Београду 27.10.2019

Извештај из Тополе 12. и 13. октобар 2019

Извештај из Јошаничке Бање 12.10.2019

Посета манастиру Рача 06.10.2019

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Поетско вече у Нишу септембар 2019

Извештај из Братунца 20.10.2018

Извештај са Куманова 21.10.2018

Извештај са трибине у Нишу 10.10.2018

Извјештај из Игришта 03.10.2018

Извештај из Јошаничке Бање 06.10.2018

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Осам стотина србске државности у Коларчевој задужбини 28.10.2017

Извештај из Куманова 22.10.2017

Извештај из Борче 15.10.2017

Посета Галерији САНУ у Београду 11.10.2017

Најава: Четврти Колубарски марш биће 10. децембра 2017

Извештај из Јошаничке Бање 7.10.2017

Извештај из Игришта 3.10.2017

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Извештај са 61. београдског сајма књига 30.10.2016

Извештај са парастоса србским жртвама Откоса у Београду 29.10.2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај са промоције књиге Хроника прогнаних у Београду 20.10.2016

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 16.10.2016

Извештај са промоције књиге Хероји отаџбине у Београду 27.9.2016

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Извештај са парастоса српским жртвама из Госпића у Новом Београду 18.10.2015

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Основано је удружење Србски Светионик

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015



Бој не бије светло оружје, него срце у јунака!

Управо вођени овим мотом, овде код нас на порталу отворена је посебна страница повећена управо јунацаима односно херојима од Средњег века па до данас. Они који су своје животе, младост, здравље жртвовали за слободу отаџбине и народа коме су припадали заслужују да им се име отргне од заборава.

Супроставити се далеко јачем и бројнијем непријатељу као што су то чинили србски војници у ратовима, бунама и устанцима бранећи своја огњишта и породице представља истинско јунаштво достојно Милоша, Лазара и осталих косовских витезова.

Србску војску су у борбама углавном чинили земљорадници и занатлије, слабо опремљени, али изузетно мотивисани да заштите своју домовину од агресора који су долазили са геноцидним намерама да уништавају све што има везе са Србством.

Када кликнете на неког хероја, отвориће вам се више информација о њему.


Вукашин Шошкоћанин (1956-1991)

Вукашин Шошкоћанин је био комадант одбране Борова Села и народни херој Српске Крајине, који је трагично настрадао 15. маја 1991. под неразјашњеним околностима утопивши се Дунаву, јер је погођен снајпером...


 

БИОГРАФИЈА

Вукашин Шошкоћанин, од оца Милана, родио се у Борову Селу 24. јуна 1956. године. Ту је завршио основну школу, а касније се школовао за ветеринарског техничара. Крајем 1970-их се оженио и добио сина. Био је угледан домаћин са израженом националном свести. Волео је да чита српске епске песме, а читав Горски Вијенац је знао напамет да рецитује.


 

БОРБА ЗА ОПСТАНАК

У априлу 1990. Вуле Шошкоћанин је говорио да се Србима не пише ништа добро у Хрватској. Кад су специјалне полицијске снаге Хрватске напале национални парк Плитвице марта 1991. године, Вукашин Шошкоћанин је постао командант одбране Борова Села (највеће село у источном делу Хрватске). Тада су подигнуте и прве барикаде, а ветеринарски техничар Вукашин Шошкоћанин, припасује за појас свој приватни пиштољ, договара се са мештанима.

Од тог тренутка његови суграђани, али и сви други у Источној Славонији, Барањи и западном Срему, спремају се за одбрану своје нејачи, својих огњишта и живота од припадника МУП-а Хрватске који наоружани до зуба кидишу на људе само зато што су Срби.

Својим комшијама, али и свим другим Србима, Шошкоћанин поручује:
- „Бранићемо се како то доликује часним људима. Ми Срби никад нисмо нападали, нисмо убијали недужне људе, па вас молим да се коректно односите према својим комшијама Хрватима. Стање је ратно, ако сте ме изабрали онда ћете слушати моје наредбе. Ко буде малтретирао Хрвате – недужне комшије, судиће му ратни суд!“

Пре него што ће милитантна власт Хрватске - ХДЗ, почети са малтретирањем Срба, са нападима на њихова села, Вукашин Шошкоћанин је радио као ветеринарски техничар у Вуковару, али је био и радо виђен домаћин у селу. Још на формирању Српске демократске странке (СДС Јована Рашковића), у ствари на договору у Боботи, Вукашин Шошкоћанин је говорио:
- „Ми Срби смо гласали за комунисте (Савез Комуниста Хрватске), али нас је Ивица Рачан издао! Морамо формирати своју странку и свим легалним средствима борити се за своја права. Хоћемо да живимо као људи, нећемо да будемо национална мањина у својој земљи, на својој дедовини! Туђман срља у усташтво и верујте да ће доћи време да се латимо оружја.“

Старији су му касније говорили да је млад, да усташтво неће добити у замаху, да то неће дозволити Европа!
- „Био бих срећан да грешим. Ако грешим јавно ћу се извињавати.“ – одговарао је Шошкоћанин на критике.

На оснивачкој скупштини СДС Борова Села, тридесеттрогодишњак Шошкоћанин једногласно је изабран за председника месног одбора. Ништа наручито, говорио би Вукашин. Кад је хрватска полиција упала у Борово Село, на католички Ускрс, почела да малтретира окупљене грађане, Шошкоћанин, који је за хрватску власт већ био „србо-ћетник“, јер је угледан домаћин, схватио је да мира нема више. Мештани Борова Села подигли су барикаде, да би се заштитили од изнанадних упада хрватских полицајаца, док су загребачки медији то подругљиво назвали "Балван револуција"...

Онда су догађаји вртоглаво кренули. Боровоселци су сели за сто...
- „Ми се бранимо! Нападати нећемо нкога, али ко нас нападне спремни смо изгинути до последњег“...
Од тада је Шошкоћанин изван закона, за одстрел, за њега су затворени сви друмови. Чекале су га хорде наоружаних редарственика, наслађивали се причама како ће га клати и мучити...

 

 

ОДБРАНА БОРОВА СЕЛА

Хрватске полицијске снаге су 2. маја 1991. године имале задатак да упадну у Борово Село и "започну кавгу", јер су дан раније хрватски полицајци заробљени, који су дошли да скину југославенску заставу са петокраком, и ставе хрватску заставу са шаховницом.

Тако да је у преподневним часовима 2. маја 1991. у Борово Село дошло два аутобуса из винковачке полиције, са јужне стране, из правца Боросвске цесте. Они су се изашли и одмах су кренули ка центру Борова Села, пуцајући на све живо. Чак су ушли у Дом здравља, где су тамошње пацијенте узели као таоце.

Мештани су успели да се организују, а одбрану је лично предводио Вукашин Шошкоћанин и дошло је до размене ватре у којој је погинуло два мештанина и 12 хрватских полицајаца. Касније око 15 сати је дошла колона тенкова ЈНА из Осијека да буде тампон зона и развади зараћене стране. 


 

ПОГИБИЈА

Последњи пут Вукашин је прошао друмовима почетком априла 1991. а онда је једина веза са светом постала река Дунав и стари чамац. У том чамцу је несрећно завршио 15. маја 1991. око 10,30 часова враћајући се из „прека“, где је ишао да посети избегличке породице, да им пренесе поруке да су очеви, мужеви и браћа добро. Небо се тог јутра 15. маја 1991. проломило над Боровим Селом, туга завукла у сваку кућу. Из снајпера погоди метак Вукашина....
- Нема више нашег Вулета – говорили су тужно мештани.

Хрватске власти су измишљале приче како је виђен овде-онде... Дунав је после 20-ак дана избацио командантово тело. Сахрањен је како то доликује честитом човеку.

 

 

КОНТРАВЕРЗЕ

Када је погинуо Вукашин Шошкоћанин средином маја 1991. била је позната само информација да је погођен снајпером са вуковарске стране. Мислило се да су га убили хрватски паравојници (ЗНГ). Али, годинама касније након 2000. године, откривена је дуго чувана тајна да је руководство РДБ Србије наредило ликвидацију Вулета Шошкоћанина, јер су они тачно и знали када и како ће се превести чамцем до Борова Села.

Разлог за његову ликвидацију потиче од тога што он није био задојен шовинизмом, није био силеџија, није желео да малтретира и убија своје комшије хрватске националности.

 

НАРОДНИ ХЕРОЈ

За народног хероја, Вукашин Шошкоћанин је проглашен 25. септембра 1991. године у Белом Манастиру, на седници Народне Скупштине САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема. У Борову Селу, на месном гробљу му је направљена и спомен плоча, на којој између осталог пише:

"И сада када гледам Борово,
рођено моје село,
браћу, сестре и српске борце
моје битке бију жестоко,
поносно дижу чело,
и српске заставе високо
и тврдо на српској земљи стоје". 



Драгиша Стефановић (1969-1991)

Драгиша Стефановић, мало познати херој са Баније из Отаџбинског рата 1990-их који се водио на простору западно од Дрине. Остаће упамћен по својој великој добродушности и срцу заштитника српске нејачи. Погинуо је на самом почетку ратних збивања 26. јуна 1991. године у Глини.
 

БИОГРАФИЈА

Драгиша је рођен 12. јула 1969. године у Глини, од оца Чедомира и мајке Данице. Одрастао је као здраво и послушно дјете у радничкој породици на селу, отац му је био шофер тешких камиона, возећи углавном по Европи (Италији и Русији). Мајка му је домаћица. Био је најстарије дјете, а има два брата и сестру. Живели су у Брестику, поред Глине.

Слика
Од малих ногу је показивао више интереса за игру и лопту него књигу. Био је врло интелигентан дечак, али нешто га је вукло више ка физичкој активности. Мада се и памти једнан његов пехар у основној школи у шаху, који је донео из Госпића почетком 1980-их.

Са тинејџерским данима показује велико интересовање за борилачке спортове (носилац црног појаса 1. дан), иако је случајно са једним рођаком отишао на карате тренинг. И кренуо је да тренира прво вјештину фул-контакт, а после и кунг-фу.

Док су се неке лажне патриоте и квази јунаци обучени у крајишку униформу прије рата тукли по вашарима, кафанама и сл. Драгиша је био борац за примјер, своју снагу, умеће и срце показивао је у рингу, борећи се поштено и фер, са правим спортистима један на један. Био је један од оних бораца који иду на све или ништа, или ће бити победник или лежати на патосу, нема фолираже или игра на поене.

 

"...Драгиша је наше Србско дјете
и сви Срби мора да га свете.
Он је вођа Глинских устанака
цијелог Србства и Крајине дика..."

 

 

МЛАДОСТ И СПОРТ

СликаЗанимљиво за овог младог момка је што није био задојен неким шовинизмом, или мржњом, а исто тако се није сакривао иза појма "Југославен". Увјек је са поносом истицао да је Србин. Пошто је живио једно вријеме у Сиску и тамо ишао у локални карате клуб, борио се за њих, као шампиону СР Хрватске (титула освојена 1988. године) ставили су му на неколико паноа слику, са именом. Међутим, у прољеће 1991. године та слика је изгребана и поцепана. Доказ колико су били Хрвати били србофобични. Он који није никада имао мржње у себи и увјек је делико другове на добре и лоше...


Са 19 година, одлази на одслужење редовног војног рока у ЈНА. Био је у Сомбору, на војном аеродрому. Када је дошао тамо, сакрио је да има сломљен ножни палац јер није хтео да буде кукавица и да одлаже војску. Задржали су га у диспанзеру 10-ак дана (он је био спреман да трпи болове). У војсци његови претпостављени су већ могли да виде какву људску громаду имају испред себе.



СомборИ данас се препричавају неке његове догодовштине прије рата. На примјер она када су неки дрипци напали његовог другара, који је био растом нижи у неком локалу, а Драгиша им је само рекао: "Шта сте њега нашли тући, 'ајте мене ударите!". Наравно да нико није смео да му приђе, јер тек што би закорачио према њему, већ би био на поду.

Или када је у некој дискотеци у Петрињи, већ пред рат радио на обезбеђењу, па долази неки клошар и нешто се почео фолирати, извадио он чак и пиштољ, почне махати тим пиштољем, ови сви помрли од страха, једино му Драгиша прилази 'ладан ко шприцер и смртно озбиљан и каже да ако је толики јунак, да пуца њему у груди. Овај лудак спусти пиштољ на стол. Тражио је после да попију пиће, вјероватно и срећан што није завршио на поду или у затвору.

 

НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ


СисакЈедна занимљивост има око Драгише. Он је у Сиску био тренер у карате клубу за млађе категорије. И Хрвати су га тражили, да почне да тренира хрватске полицајце - муповце, али он није хтео ни да чује. Када се враћао пар дана након те понуде са тренинга у свој изнајмљени стан у Сиску, нашао је разваљена врата и претурен стан. Вјероватно су мислили да је он неки шпијун или тако нешто. Њему је било јасно да он мора нестати из Сиска и вратити се кући у Брестик.

У прољеће 1991. године када је ситуација у СР Хрватској постала врло озбиљна, а на све стране стизале су пријетње од хрватске власти и полиције, кренули су и упади у српска села, малтретирање обичних људи, који су шта више били за опстанак Југославије... Драгиша одлази са пар другара у Голубић, крај Книна на обуку код Капетана Драгана. Ту је поред стандардне обуке, додатно задржан и на специјалној обуци капетанових "Книнџи". И сам КЕП је препознао у Драгиши правог вођу!

Повратком из Книна, већ се шушкало да ће специјалци МУП Хрватске доћи из Сиска и напасти Србе у Глини и околним селима. Тако је скупио на брзину неколицину момака и нешто оружја и упутио се ка Глини. Знао је да нема други ко да брани нејач до њега. Остале фукаре и каснији "хероји" су тада били завучени у рупама.
Тада је у Драгишиној групи било врло мало људи, не више од 50-ак (већином из глинских села, а мало из Глине). Он је са својом групицом успио да изненади хрватске полицајце у згради глинске полиције и да их натера на предају. Чак шта више, успјели су њих 17 да заробе.

 

ПОГИБИЈА

Бој не бијеМеђутим, знао је Драгиша да још није све готово, знао и да ће они добити појачање. И кренуо је путем ка Петрињи... ту је видео један полицијски транспортер. Узео је брже-боље тромблон и опалио... то је зауставило хрватске полицајце неко вријеме и дало прилику његовим другарима да се мало организују. Но, један Хрват је то све посматрао са своје куће, узео је снајпер и пуцао на Драгишу, тешко га ранио (метак му је покидао артерије на код срца), па је Драгиша после 2 сата и преминуо.

Интересантно у вези ове Драгишине погибије и хрватског напада на Глину 26.6.1991. године, да је Драгиши дан раније обећана помоћ у људству и наоружању, од стране каснијих министара из Владе РСК, али гле чуда помоћ му није стигла...
 

Тада је његов отац Чедо био на путу и вратио се два дана након синовљеве погибије из Русије. Убрзо је и он узео оружије, желео је да освети сина и да настави његовим путем: Заштита наше нејачи од повампиреног усташтва.

 

ЗАБОРАВ

У току рата који се водио у Хрватској 1991-1995, ти момци из Глине, његови другари из Глине и околине носили су име "Почасни вод Драгиша Стефановић".

Оно што се може извући као закључак ове приче о нашем хероју јесте да би Драгиша ако не крајем јуна 1991. године, сигурно погинуо касније током рата. Не у борбама са хрватским оружаним снагама, већ од наших фукара и ратних профитера, јер скоро је немогуће поверовати да би он мирно гледао да неко згрће паре на народној несрећи. Ту би дошло до великих проблема, а они не би дозволили да Драгиша им стане на пут. Већ би се потрудили да га уклоне из заседе.

Имао је Драгиша и девојку, са којом је имао велике планове за будућност. Смрт их је раздвојила.

 

Данас Драгишин гроб не обилази нико сем чланова најближе породице. За Драгишу нема ниједне улице у Србији или Републици Српској.



Душан Пурић (1873-1914)

Душан Пурић је био легендарни потпуковник српске војске. Погинуо је јуначки као командант Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања“ у чувеној бици на Маковом камену. Данас у Ужицу постоји споменик Душану Пурићу.
 

 


Биографија

Рођен у 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Основну школу је завршио у родном месту, а затим је похађао гимназију у Београду. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом и произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Три године је проводи у трупи, а затим је 1899. године завршио Вишу војну академију. Постављен је за команданта пољске батерије у Ћуприји, а после годину дана изабран је за приправника генералштабне струке и унапређен у генералштабног капетана, због чега је отишао на усавршавање у Француску. По повратку из Француске постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

 


Балкански ратови

За време Првог Балканског рат 1912. године налазио се генералштабним пословима Дринске дивизије првог позива. Четврти пук „Стеван Немања“ је освојио Зебрњака, у у Кумановској бици. Током Другог Балканског рата 1913. године је по сопственој молби молби постављен за команданта 2. пешадијског пука „Књаз Милош“ познатијег као „Гвоздени пук“. У Брегалничкој бици показао се као веома храбар и способан војник и старешина.

 


Први светски рат

На почетку Првог светског рата 1914. године Пурић командовао је Четвртим пуком „Стеван Немања“ у саставу Ужичке војске која је у садејству са Црногорско- Санџачком војском извршила продор преко Дрине на правцу Вишеград- Романија- Сарајево и угрозила део Поћорекове војске.
Четврти пешадијски пук на челу са Душаном Пурићем на Мачковом камену

Средином септембра 1914. године Душан Пурић се са својим пуком „Стеван Немања“ је бранио правац од Вишеграда преко Мокре Горе ка Ужицу. Када су главне снаге Аустроугарске извршиле офанзиву са форсирањем реке Дрине ка Љубовији, Ковиљачи, Лозници и Ваљеву, када су се заоштриле борбе према Гучеву и Мачковом камену, командант Пурић добија наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена , нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије. Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је „беспрекорно извршио“ записано је у српској историографији. После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стиже у најтежим тренуцима у непосредну близину Мачковог камена. У ноћи између 21. и 22. септембра врши непосредне припреме за јуриш свог славног пука и тада издаје историјску заповест официрима 4. пука:

„Војници, ми смо овде дошли да гинемо за Отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном!. У јуриш! За слободу и Отаџбину!”
- Душан Пурић, на Мачковом камену

Битку је преживело само 1.000 војника и старешина. Душан Пурић је погинуо међу првима у најжешћем судару прса у прса. Постхумно је унапређен у чин пуковника, због успешног командовања и показаној храбрости у одбрани отаџбине.

Улици војводе Степе 68, у Београду, налази се спомен плоча Душану Пурићу, а у Ужицу његова биста у центру града (2010).



Ђорђе Петровић (1762-1817)

Ђорђе Петровић - Карађорђе био је вођа србских устаника који су почетком 19. столећа започели националну револуцију за ослобођење од вешевековног турског робовања. У Орашцу, код Арађнеловца, на Сретење 1804. заједно са хајдуцима и храмабашама подигао је Први србски устанак, који је трајао до 1813. године. Његови устаници су озбиљно уздрмали Османлијску царевину и побеђивали далеко бројније турске снаге.

Након пропасти устанка, Карађорђе се повукао у Војводину, која је тада била део Аустро-Угарске монархије. Две године касније, Карађорђе се тајно вратио у Шумадију, где су прилике биле измењене. Завереници по налогу тадашњег србског кнеза Милоша Обреновића убијају Карађорђа јула 1817. године у Радовањском Лугу, а његову главу су послали у Стамбол као доказ да је велики србски јунак коначно убијен.

Његова борба и херојство остали су као светлост Србљима у окупираним земљама (аустроугарском и османлијском царству) на Балканском полуострву, да је слобода достижна и да се морају наставити борити.

 

БИОГРАФИЈА

Преци Карађорђа су се доселили у село Вишевац, крај Крагујевца, из црногорских брда средином 18. века, из породице Спасојевић. Тако да је Ђорђе рођен у јесен 1762. године. Тачан датум није познат, али се претпоставља да је 16. новембар.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе одрастао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала. По природи је био крупан и оштар, али праведан.

Оженио је девојку Јелену Јовановић 1786. године, која му је родила седмеро деце:

  • Симу 1788. године,
  • Саву 1793. године,
  • Сару 1795. године,
  • Полексију 1797. године,
  • Стаменку 1799. године,
  • Алексу 1801. године,
  • Александра 1806. године,

Приликом женидбе одбио је да дадне своју жену турском аги на "прву брачну ноћ", па га је убио. То је био сигнал за бег, пошто би Турци побили за одмазду све чланове његове породице. Тако су њих 30 чланова породице упутили се преко реке Саве у Срем, који је тада био под управом Бечког двора. Његов отац је мислио да је паметније да се врате назад у село и да наставе да живе као турски поданици. Знајући да његовог оца чека сигурна смрт и шанса да Турцима одгонетне кретање читаве породице, коју би такође задесила смрт, то је Карађорђе одлучио да убије свога оца. То није једини пут да је Карађорђе убио своје најближе. Убио је још 1806. у јеку Првог србског устанка и рођака Маринка који је силовао србске девојке.


Збор устаника у Орашцу 1804. године

 

ВОЈЕВАЊЕ

И пре него је подигнут народни устанак, Карађорђе је често одлазио у Аустро-Угарску монархију која је често ратовала са Турцима, па је Карађрође због своје храбрости и умећа често унапређиван и награђиван, те стекао чин мајора армије Бечке царевине. Како су Турци појачавали зулум почетком 19. века, то су у страху од устанка посекли неколицину србских кнезова да би заплашили народ. Али то је само убрзало одлуку, па је устанак уместо у априлу подигнут половином фебруара 1804. године. На збору у Орашцу, код Аранђеловца, за вођу устаника већином гласова изабран је Ђорђе Петровић, кога су Турци прозвали Карађорђе (Црни Ђорђе).


Територија које су Карађорђеви устаници ослободили 1809. године

 

Устаници су брзо ширили устанак по Шумадији и Неготинској Крајини, а касније и по Рашкој, Источној Босни и Нишком крају. Свима је било јасно да је куцнуо час за ослобођење од Турака. Прва битка је била већ 24. фебруара 1804. године, када су Карађорђеви хајдуци потукли војску Аганлије, на Космају. Првих година Срби су имали великих успеха, тако су у бојевима код Мишара и Делиграда 1806. године побеђивали знатно бројнију и опремљенију турску војску. А 1807. године освојена је београдска тврђава Калемегдан. Иако су поражени устаници у Чегарској бици, код Ниша, 1809. године нанели Турцима огромне губитке. Турска царевина је била приморана да потпише примирије уз посредовање Аустрије и Русије.


Бој на Мишару, код Шабца, као велика победа србских устаника

 

Када је у мају 1812. године у Букурешту, Русија потписала примирије са Турском, то је био почетак краја Првог србског устанка. Руси су тако повукли своје снаге, а Карађорђе је у јуну те године позивао на општу мобилизацију свих војноспособних мушкараца 15-70 година, јер је очекивао да Турци одмах ударе. Годину дана касније, половином јула 1813. године Стамбол шаље преко 150.000 војника на Србију, када је започета велика офанзива. Устаници нису дуго издржали тако да су 7. октобра 1813. године Турци освојили поново Београд. Карађорђе је избегао у Аустрију, а потом и у Русију. Једно време 1816. године је био у Грчкој, где се борио против Турака.


СМРТ

Када се Други србски устанак разбуктавао, средином 1817. године, Карађорђе се тајно вратио у Шумадију. Хтео је да се договори са Милошем Обреновићем, који је био нови вођа устаника, а потоњи кнез Србије, о борби против Турака. Како је Милош Обреновић био сујетан и уплашио се да би Карађорђе могао да му преотме власт, то је наредио својим људима да убију Карађорђа. Сам чин убиства извршио је Карађрођев кум: Вујица Вулићевић у селу Радовање, код Велике Плане 26. јула 1817. године. Вујица се дубоко покајао после тога, те је саградио цркву Покајницу.


Црква покајница коју је Вујица Вуловић саградио

 

ОСТАВШТИНА

Кaрaђорђe je био прeк и чeсто суров човeк, aли тaкво je било врeмe у комe je живeо. Бaш тaкaв je био потрeбaн Србиjи нaкон вишевeковног ропствa. Црни Ђорђe од чиjeг имeнa ћe Турци дрхтaти, когa ћe сaборци обожaвaти и плaшити гa сe. Нeсрeћa и смрт су гa од млaдости прaтили, многимa je смрт и сaм донeо. Али наважније од свега је то што је Србиjи je донeо толико жeљeну слободу. Многе улице и тргови у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Вардарској Македонији носе његово име. У народном предању за њега се вежу бројне легенде. Много песама су гуслари испевали њему у част. Подигнуто је мноштво споменика са његовим ликом у Београду, Орашцу, Тополи, Вишеграду и др.



Живојин Мишић (1855 - 1921)

Живојин Мишић је био србски војвода, који је дао немерљив допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918).

Живојин Мишић је рођен 7. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак ваљевске Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице. Живојин је био 13. дете и када се родио, само осморо његових браћа (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) и сестара (Тодора и Живана) је било живо.

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из села Тепца на јужним обронцима Дурмитора. Породица Мишић је презиме добила по имену Живојиновог деде – Миша Каљевића

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник србско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном србско-бугарском рату 1885. године. Пуних 6 година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата (1903.) био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави србски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

И у Балканским ратовима (1912-1913) Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника и био је његова "десна рука
". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је србска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Живојину Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, србска Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе србске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем србском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 14. децембра 1914. године унапређен у чин војводе.

Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Краљевину Србију у октобру 1915. када се србска војска повукла на Космет, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали комаданти армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у битци код Гоничева ослободила Битољ.

Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је србском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија. Од стране енглеског краља Џорџа Петог награђен је титулом енглеског сера (господина).

Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.

 



Зоран Боровина (1952-1992)

Зоран Боровина, пуковник Војске Републике Српске, рођен је 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду и завршну годину у Сарајеву. Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту. Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично Ратко Младић.
 
Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се протви ње на сваком кораку.
 
Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковних Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од броби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.
 
  
 
 
1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао. Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.
 
Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.
 
Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!
 
Тодор Крајишник је написао своју књигу "Пут до сунца", где је једна песма посвећена пуковнику Зорану Боровини.


Миливоје Стојановић Брка (1873-1914)

Миливоје Стојановић – Брка је био српски официр, легендарни командант XII пука у Балканским ратовима (1912-1913) и командант чувеног Другог гвозденог пука "Књаз Михаило" у Првом светском рату, који је дао немерљив допринос у борбама за ослобођење српског народа од Турака и Аустроугара.
 

 

Биографија

Пуковник Миливоје Стојановић је рођен у Пожаревцу 6. септембра 1873. године. Завршио војну академију са 22. класом војске Краљевине Србије и постао пешадијски потпуковник 1892. године. Као одличан официр увек се видно истицао у миру, а у рату се показао као прави херој.

 

Балкански ратови

Његов XII пук, је прелазу границе између тадашње Краљевине Србије и Османлијског царства успео да одбије и разбије огорчене и знатно јаче непријатељске арнаутске снаге. Тиме је прокрчио пут Трећој армији српске војске да победоносно избије на Косово и Метохију. Разборит војсковођа и веома храбар, пуковник Стојановић се касније у крвавом окршају са Бугарима 1913. са својим пуком тако сјајно дражао да је задивио своје команданте, а запрепастио противника који иако јачи и у повољнијем положају није био у стању да одоли.

Командант Прве армије српске војске, престолонаследник Александар I Карађорђевић толико је био усхићен славом овога пука да је лично пришао команданту, честитао му и у знак свога признања скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је заденуо на груди команданта XII пука. То је највеће одликовање добијено у овоме рату.

 

Велики рат

У Првом светском рату 1914. године његов Други гвоздени пук "Књаз Михаило" учествовао је у Церској бици августа 1914. године и то у самом њеном центру, на Текеришу. Као командант свог Гвозденог пука истакао се и у Колубарској бици.

Видећи како му људство гине, Миливоје Стојановић Брка је иако болестан (тешко прехлађен и под температуром) је лично повео свој пук у нови јуриш и том приликом је освојена Кременица, а он је славно погинуо.

Други Гвоздени пук је наставио са извршавањем борбених задатака, тако да је 10 дана касније моћна војска Аустро-Угарске монархије морала да се повуче у Босну.

Композитор Станислав Бинички компоновао је песму “Марш на Дрину“ њему у част.



Милунка Савић (1890-1973)

Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали "српска Јованка Орлеанка“.
 

Биографија

Рођена је 1890. године (или 1892.) у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој области, од мајке Данинце и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра / 3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.

 

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921-2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила 30 деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду

 

 

Ратовање 1912-1918

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука Моравске дивизије српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „Гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

 

 

Признања

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Домаћа одликовања

  •     Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917)
  •    Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић“
  •    Споменица на Први светски рат 1914—1918.
  •    Албанска споменица

Инострана одликовања

  •  Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа 3. реда, Енглеска
  •  Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија
  •  Орден Легије части 4. и 5. реда, Француска
  •  Ратни крст 1914—1918 са златном палмом, Француска

 

 

Заоставштина

На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.

Удружње ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана. Радио телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њојм,који је премијерно приказан октобра 2013. Направљена је и једна мултимедијлна изложба,која је приказана у септембру и октобру 2013. године.

Представа под називом Легија части - Милунка Савић, у режији Миленка Павлова, је премијерно изведена на сцени "Академије 28" у Београду 28. јануара 2014. године.

Поред Београда, у њену част, њено име носе улице и у Ваљеву, Зрењанину, Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу, Младеновцу, Нишу, Параћину, Шапцу, као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи.



Петар Бојовић (1858-1945)

Петар Бојовић је био србски и војвода који је дао веома значајан допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918).

Петар Бојовић рођен је 4. јула 1858. године од оца Перута и мајке Раде (рођене Пешић) у селу Мишевићи код Нове Вароши. Његов отац се као дечак са својим родитељима, доселио из села Васојевића код Андријевице, где и данас постоји село Бојовића и населио се у село Мишевићи у сјеничкој нахији. Саво Бојовић, a старији Перутин брат, у првој половини 19. векa био је кнез сјеничке нахије. Бојовићеви родитељи су имали шесторо деце, пет синова (Илију, Јована, Јеврема, Луку и њега који је био најмађи брат) и најмлађе дете кћерку Милену. Ова земљорадничка породица је живела крајње скромно. Као деветогодишњи дечак прешао је са својим родитељима и браћом 24. априла 1867. године из Старе Србије, која је тад била у саставу Османског царства, преко Јавора у село Радаљево код Ивањице.

Учесник је србско-турских ратова (1876-1885) током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После србско-бугарског рата (1885) постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату (1913) био је начелник штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Метохији и Македонији.

У Првом светском рату (1914-1918) је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра реку Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се србска војска повлачила ка Космету. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После Првог светског рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата (1914) именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА (тајна полиција југославенске комунистичке власти). У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших србских и савезничких одликовања.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и србске ратне историје.

 



Стеван Синђелић (1770-1809)

Стеван Синђелић је био србски војсковођа у Првом србском устанку и један од најбољих бораца које је вожд Карађорђе имао. Погинуо је јуначки у боју са османлијским ратницима на Чегру, код Ниша, дигавши у ваздух шанац пун Турака. Његово јунаштво је остало као светлост будућим поколењима и испеване су многе песме о Стевану Синђелићу.
 
 
Биографија

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Грабовац, у Моравском округу. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић.

Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су турске дахије пред почетак Првог србског устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља мушкарце Ресавског краја за устанак против Османлијске власти.

 

Војевање

Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића. Он је одмах побунио целу Ресаву. Османлије, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.
 

На спомен-бисти испред Ћеле-куле у Нишу пише:
"Намерниче, стани! Чегру се окрени: Нека остану теби у вечној успомени јунаци са чегра, слободе творци, Синђелић Стеван и његови борци".

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са војводама Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Хуршид-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806. године). После 1807. и кратког предаха, дошла је за србске устанике судбоносна 1809. година.

Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) је био војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци Османлије сазнали да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на србске положаје код Ниша.

 

Погибија

Бој на Чегру је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Османлије су јуришали чак четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на пети јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу "прса у прса" односно кундацима, ножевима и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може више Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у турске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је положио живот, одлетевши у легенду. Том приликом погинуло је  најмање 6.000 Турака Османлија и сви преостали Срби.



 

Споменици

После ове погибије нишки паша наредио је да се све србске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе и предали их паши који је наредио да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим чегарским браниоцима налази се у Нишу и претворен је у спомен обележје.  Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Свилајнцу, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Поред тога, србски народ је испевао бројне песме о јунаштву боја на Чегру, али и самом Стевану Синђелићу. Једна од најпознатијих песама је "Ој војовдо Синђелићу".
 


Деценијама касније

Подвиг, сличан овоме што је Стеван Синђелић извео, поновио је 182 године касније мајор ЈНА Милан Тепић 29. септембра 1991. у Бјеловару (Западна Славонија), када је активирао 170 тона експлозива у складишту муниције "Беденик", које су напали хрватски паравојници.



Степа Степановић (1856 - 1929)

Степа Степановић  био је српски војвода, који је дао огроман допринос у ослободилачким ратовима Краљевине Србије (1912-1918).

Степа Степановић је рођен 28. фебруара 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Стјепану, по коме је цела његова породица названа Степановић. Постоје две теорије о пореклу његове породице.

Прва теорија гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи, доселили са границе Лике и Босанске Крајине односно са Грмеча или Пљешевице. А друга, да су дошли из Пирота.


Степа је учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног Генералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912) Степа Степановић је командовао Другом армијом.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат (1914.), као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељева и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског Осмог корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Степина Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочке дивизије, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са српском Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије.

Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

 






















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!