Емисије Разбуђивање

Поред тога планира своје чланове да поведе на девети Церски марш у Шабац 19. августа, као и 15. септембра 2018. године на 100. годишњицу пробоја Солунског фронта у Грчку.

У другој емисији Разбуђивање, на Хелмкаст каналу угостили смо Радосава Петровића, председника скупштине удружења "Гвоздени пук Игриште"...

Господин Радосав Раде Петровић је најзаслужнији зашто је 1. октобра 2016. године у селу Игриште, крај Куршумлије откривен споменик Другом пешадијском пуку "Књаз Михаило", односно Гвоздени пук, најславнија јединица србске војске икада. Из његовог села Игриште у јесен 1912. године је отишло 17 војноспособних мушкараца, а вратило се само тројица. Четири Радетова претка су погинула у Церској бици августа 1914. године.

Ова јединица је преламала многе тешке битке у Балканским ратовима (1912-1913): Кумановска, Прилепска, Битољска, Брегалничка... чиме смо ми после више векова ослободили од Турака и сачували од Бугара Јужну Србију, односно Вардарску Македонију... као и Првом светском рату (1914-1918): Церска, Дринска, Колубарска битка, затим чување одступнице са истока према Бугарима, док се србска војска повлачила према Албанији. Исто тако, били су и предводници наших снага приликом пробоја Солунског фронта септембра 1918. године, а зауставили су се тек код Кикинде, после два месеца.

Војници Гвозденог пука су добили четвртину свих одликовања у Балканским ратовима и Првом светском рату... Било је 255 бораца са једним одликовањем Карађорђева звезде, а 36 дивјунака са две медаље Карађорђеве звезде...

Готово да није било куће у Топличком крају, а да није настрадао макар један члан у ослободилачким ратовима почетком 20. века, а негде и двоје, троје.


На дан самог откривања споменика у Игришту било је присутно око 5.000 људи, а били су присутни и представници Војске Републике Србије на челу са генералом Милосавом Симовићем. Телевизије са националном фреквенцијом су релативно слабо испратиле овај догађај, што баца сенку на позив којим се баве, јер први пут да је подигнут споменик нашој најславнијој ратној јединици.

Нажалост, нико од највиших државних функционера Републике Србије никада није у протеклих две године дошао у ово село Игриште да положи венац и ода пошту витезовима Другог пешадијског пука "Књаз Михаило" Моравске дивизије.


Радосав Петровић наставља са својим члановима да ради даље. Гради се спомен соба од дрвета где ће се чувати слике војника и разни други предмети из Великог рата.

Ово удружење узело 3. октобар као Дан Гвозденог пука и позива све добронамерне људе и заљубљенике у националну историју да дођу тог дана у ово планинско село Игриште и буду део церемоније обележавања стварања Гвозденог пука.

Данас нажалост Удружење "Суза" нема више ни своје просторије у центру Београда, као што је некад имало, где би могли да одрже састанке и приме своје чланове који долазе из унутрашњости. Упућен је градским челницима Београда, да се обезбеди један простор од свега 20-ак квадрата, колико је потребно удружењу.

У  петој емисији Разбуђивање, на Хелмкаст каналу угостили смо госпођу Милицу Славковић (р. Бараћ), чланицу ансамбла "Косовски Божури".

Ансамбл "Косовски Божури" неуморно пева, прича и рецитује о светој србској земљи више од 13 година... и на тај начин постали су прави амбасадори Косова и Метохије, представљајући широм света колевку србске духовности и националног идентитета. До сада су одржали преко 200 концерата, највећим делом хуманитарног карактера.

Са Милицом Славковић смо причали о њеном пореклу, јер она носи и личке гене, иако је већина њених предака из Косова Поља. Причала нам је и о свом детињству, како је то изгледало у условима када се над нашом отаџбином надвила опасност од НАТО бомбардовања... Школовање многе србске деце крајем 1990-их година било је често са прекидима уз пратњу војника КФОР-а и страхом од напада албанских екстремсиста. Њена породица је упркос свему се вратила у Приштину.  Ипак, то је није спречило да успешно похађа школу у Лапљем Селу, јужно од Приштине... и да осваја награде из рецитација и певања. Предстаљала је своју школу и на републичким смотрама више пута.

Други део емисије Милица Славковић нам је причала о Косовским Божурима. Како је после ужаса који је иза себе оставио Мартовски погром 2004. године (велико насиље албанских екстремиста над преосталим Србима у покрајини), дошла Ивана Жигон, доводећи руске делегације да посете србски Јерусалим. Мало после је Ивана Жигон повела пут Русије више стотина деце, која су заправо први пут изашла из застрашујућег света бодљикавих жица, пушака, страха... Мало касније Жигонка је схватила да ту има пуно талентованих девојчица и дечака. Почела је да зове и обилази школе по Косову и Метохији, да јој пронађу ту децу која су путовала у Русију... Сећала се Ивана Жигон плавокосог и црнокосог дечака из Ораховца, четири симпатичне девојчице из Велике Хоче, две сестре из Приштине, мале песникиње из Грачанице итд. Упознала је и наставника музичког васпитања Гаврила Кујунџића из Ораховца, који је са својим песмама опевао свој родни крај, своју Метохију, Велику Хочу... једну песму која је постала и планетарни хит "Ђенерале", посветио је генералу МУП-а Србије Вељку Раденовићу.

После толико година, ансамбл Косовски Божури постали су велика породица. Неке чланице су се већ и удале, чекају принове, тако да ће Косовски Божури проширити свој ансамбл и наставити да чувају традицију свог народа.

Затим је Милица испирчала како је настала "Метохија за младе" својеврстно ходочасничко путовање из северног дела Србије за посету њеном јужном делу. Њен супруг Петар је имао велику жељу да поведе људе на Космет, иако није рођен тамо. Заједничким снагама су направили план, који је већ 2015. године почео да се реализује, односно, из Београда и околних градова кренуо је аутобус са путницима пут Метохије, земље са највећим бројем православних манастира. Редовно посећују царски град - Призрен, са манастиром Св. Архангели, цркву Богородицу Љевишку и Св. Спаса... призренску тврђаву Каљаја, са које се виде Паштрик, Шарпланину, Јуничке планине... Манастире Зочиште, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, где их увек радо дочекују и отварају врата за све добронамерне путнике.

Иако је назив тог ходочасничког путовања је "Метохија за младе", иду људи свих старосних структура, односно сви који се осећају младима. Посета Србима на Косову и Метохији значи нашем народу више него ишта. То им даје наду за опстанак на светој србској земљи, упркос бројним искушењима. Више пута годишње се реализује ово путешесвије и посета Метохији, тако да Милица позива и друге људе да се прикључе овој идеји.

На самом крају емисије Милица Славковић је запевала уживо једну песму коју воли да пева са Косовским Божурима, а написао ју је Гаврило Кујунџић.

У шестој емисији *Разбуђивање*, на Хелмкаст каналу угостили смо господина Николу Ђапића, оснивача и вођу групе "Плитвице".

Група "Плитвице" је етно група која је основана у љето 2006. године, са циљем да чува традицију и насљеђе динарских Срба, односно крајишких Срба који су стољећима насељавали подручије Лике, Сјеверне Далмације, Босанске Крајине, Кордуна и Баније. Поред мушке пјевачке групе, постоји и женска пјевачка група "Плитвице".

Никола Ђапић је рођен 1986. године у Кореници, иако има и далматинских коријена из Сиња. У Лици је започео школовање, које је усљед ратних дешавања прекинуто, а он се нашао у августовској колони 1995. године са 280.000 прогнаних крајишких Срба и тако дошао у Београд, гдје је наставио школовање.

Дружећи се својим земљацима крајем 1990-их година у њему су прокључали крајишки гени, тако да је слушајући стихове личког ојкана и кордунашке ојкаче добио жељу да и сам запјева такве пјесме. Као поштовалац народне традиције објаснио је зашто је своју изворну групу баш тако назвао, по националном парку Плитвице, а не рецимо по планинама Пљешевица или Велебит рецимо.

Прву поставку групе "Плитвице", чинили су поред њега: Лазар Ћук, Рајко Кесић и Бранислав Вујанић... због породичних и пословних обавеза група је често доживљавала измјену вокалног кадра, тако да су кроз групу "Плитвице", прошли још: Милан Свилар, Никола Радека, Саша Лукић, Јован Тричковић, Никола Жигић, Саша Вукша и др.

Никола Ђапић је причао и о животу Срба пре више од једног вијека, какав је био на том личком кршу, што је описано у књизи: "Сваки своју рече", аутора: Илије Дракулића и Николе Радеке. Група Плитвице је до сада имала велики број наступа за протеклих 12 година (често и хуманитарних), а наступали су углавном по Београду, Војводини, Босанској Крајини, Далмацији, Лици, Кордуну...

Са крајишком пјесмом увек разгале наше људе који се тако врате пут завичаја макар мало у мислима.Освајали су и награде: у Ваљеву на "Златном опанку", у Пландишту "Крајишки бисери"... а задњих година често учествују на ревијалном такмичењу у Стрмици код Книна на "Сијелу Тромеђе", једној од највећих и најбољих смотри народног стваралаштва које деценијама траје.

Са групом "Плитвице" Никола Ђапић је био један од организатора личког прела у земунском насељу Бусије новембра 2013. године, које је било и посјећено и служена је аутентична личка храна: баса, полице, купус, пршут, кобасице и др.

У емисији Разбуђивање, Никола је објаснио неке термине и разлике између: розгалице, ојкаче, ојкана... засвирао је личку тамбурицу - дангубицу, двојнице, а на крају запјевао своју чувену пјесму: "Мрки вук се с' Пљешевице чуди".

Поред тога, Ђапић је најавио нове наступе које је планирао са својом групом "Плитвице": 15. јула у Београду на XII Крајинади, и касније 21. јула у Стрмици на XXIV Сијелу Тромеђе.

У седмој емисији "Разбуђивање", на Хелмкаст каналу угостили смо госпођу Лелу Марковић, члана Удружења Књижевника Србије и Удружења књижевника Косова и Метохије, где је подпредседник.

Лела Марковић је књижевник која је највећи део свог опуса посветила свом родном граду - Призрену.

Призрен је био занатски, трговачки и дипломатски центар читаве регије, а у Средњем веку и царска престолница Немањића. Ту су пролазили каравани из Европе ка Малој Азији, и обрнуто. Често су долазили Дубровчани, који су учинили од Призрена и трговачку престолницу оног времена. У 19. веку Велике силе Хазбуршка монархија, Руска Империја имале су у Призрену отворена своја дипломатска представништва (конзулате). Исто тако то је град са дугом занатском традицијом, Призренци су се највише бавили израдом накита.

Лела Марковић је у Призрен заљубљена још од малена. Тамо је провела безбржно детињство средином 1970-их година, а онда је средином осамдесетих година дошло до великих друштвено-политичких турбуленција у земљи, које су се одражавале и на сва места у АП Косово и Метохији, па наравно и на Призрен. Уведени су полицијски часови и ограничено је кретање. Албанци су имали масовне демонстрације и правили велике нереде захтевајући "Косово републику", док се у околини Призрена чула пуцњава ноћу...

Младост је тако мирисала на рат, који је дошао десетак година касније. Студије права започиње на Београдском Универзитету октобра 1989. године, где се како каже осећала много слободније и опуштеније.

Почетком 1990-их улази у свет слободних књижевника који су се окупљали у Немањиној улици, у сутерену "Академије 28". Тамо је могла да се чује и мало другачија поезија, која је критиковала Милошевићеву владавину.

У првом делу емисије Лела Марковић је причала о историји, знаменитостима, културној и духовној баштини Призрена, као царског града. Када и где је цар Душан Силни засадио чувени платан, где су били царски двори, како је пио вино из Велике Хоче преко чесме, како је саградио манастир Свети Архангели, где је он првобитно сахрањен. Како је тај манастир срушен од Турака Османлија... како је 1927. године откривено то место и почела обнова крајем 1980-их година. Шта је за њу значила молитва у православној цркви Богородице Љевишке и зашто је тамо најчешће одлазила.

Причала нам је Лела и како су Турци рушили православне цркве, а потом од тог камена градили своје џамије у Призрену... Зашто сада Албанци прекрајају историју, ширећи неистине да су Срби своје православне цркве саградили на некаквим прастарим илирским светињама. Како су Албанци после 1999. године почели да уништавању све трагове вишевековног постојања Срба на том подручију. Шта је уништено у Мартовском погрому 2004. године од стране Албанаца, догађај који је познат као "Ноћ када су горели векови".

Пошто је Призрен био центар Рашко-Призренске епархије, тамо је једно време 1957-1990 живео и сада блаженопочивши Патријарх Павле. Лела Марковић је причала како је Патријарх Павле остао у лепом сећању призренским Србима, а поштовање је уживао и од других нација и верника, углавном Турака и Горанаца... док је код Албанаца било пуно екстремиста који су га често вређали и нападали, без разлога. То је иначе била трагична стварност у време социјалистичке Југославије да су на Косову и Метохији свештеници СПЦ преживљавали праву психофизичку тортуру од Албанаца, уз прећутно одобравање комунистичких власти у покрајини, али и републици.

У другом делу емисије, Лела Марковић нам је причала о својој библиографији, односно свом књижевном стваралаштву које је започело објављивањем збирке поезије још 1997. године. До сада је објавила преко 25 књига, што романа, што историјских књига, збирке песама, па чак и бајке за децу, које је написала у времену док је одгајала свог сина и ћерку. Касније је то објавила.

Њена последње објављена књига је "Ткачи сребра" која говори о животу две призренске породице у другој половини 19. века. Промоције су биле широм Србије и Црне Горе, али и у Бечу, престолници Аустрије.

Последињих година доста људи који нису рођени или живели на Косову и Метохији долазе на свету земљу и обилазе националне и православне светиње, што Лелу свакако радује

На крају смо се поздравили са старим поздравом: Догодине у Призрену.

У осмој емисији "Разбуђивање" угостили смо Милутина Попадића, вероучитеља из Лешка, општина Лепосавић, на Косову и Метохији.

Милутин Попадић је родољуб који се већ годинама бави са писањем родољубиве и духовне поезије, где у својим стиховима прожима патњу свога рода на Космету, али и надом у Васкрс свете србске земље.

Милутин Попадић је рођен 1981. године у Приштини, као четврто и најмлађе дете приштинског пароха. Име је добио по Св. Краљу Милутину, из средњовековне династије Немањића. Његови корени су из источне Херцеговине... тачније његов прадеда се почетком 20. века из околине јуначког Невесиња населио у околину Ђаковице, место радикалног албанског иредтентизма и сепаратизма.

Детињство му је било прожето непријатностима са Албанцима, који су тих касних 1980-их година имали велику нетрпељивост према Србима, наручито према православним свештеницима, о чему је и својевремено блаженопочивши Патријарх Павле извештавао редовно Свети Синод СПЦ... и сам је био сведок каменовања његова оца. После завршене основне школе сели се у Призрен, где је уписао чувену призренску Богословију, коју је са успехом завршио. Крајем марта 1999. године, сви полазници су били послати кући, тако се и он поново нашао у родној Приштини, где је провео читаво време НАТО агресије и варварског бомбардовања наше земље.

Милутин напушта Приштину 19. јуна 1999. године, као и већина изданих Срба и одлази код рођака у Крагујевац, скупа са мајком, сестром и једним братом. Док су његов отац и један брат упркос свему остали у Приштини, где су доласком снага КФОР-а повратили се и припадници озлоглашене терористичке ОВК... кренуло је убијање Срба, уништавање србске имовине и културно-историјске баштине, на очиглед мировних снага. Његов отац је остао у Приштини све до 18. марта 2004. године када су Албанци поново насрнули на Србе и њихову имовину, па су војници КФОР-а успели да му спасу оца... док су православне светиње гореле. Овај погром је познат као "Ноћ када су горели векови".

Тако се његова породица населила у Лешак, мало место на севреру Косова и Метохије. У међувремену Милутин је завршио Богословски факултет у Београду и вратио се на Космет да буде вероучитељ. Посао је добио у основној школи у Лешку. Његови ђаци од првог до четвртог разреда га обожавају.

Још док је на Косову и Метохији беснео рат, његови суграђани су чули да се подно Јуничких планина на караули Кошаре воде најжешћи окршаји са Албанцима. Годинама касније, после рата чуо је исповест Лозанке Радоичић, како је на тој караули она изгубиа сина Владимира још септембра 1998. године. То му је био мотив да напише једну песму "Јунаци са Кошара", коју је посветио свим србским витезовима, односно Обилићима новог доба који су своје животе уградили у темеље наше слободе и постојања. Песму је окачио на свој јутјуб канал која је врло брзо постала јако позната... а данас се управо та песма пева широм Балкана, па чак и у Италији. И сами борци са караула је радо слушају.

За суботу 16. јун 2018. године Милутин је најавио откривање споменика јунаку Зорану Мијатовићу у Лешку, који је погинуо на караули Кошаре 1999. године.

Неколико година уназад Милутин Попадић активно је писао поезију на папирима и објављивао то на друштвеним мрежама, а једне прилике је био позван у Рашку да чита своју поезију. Тамо се родила идеја да изда збирку песама, коју је назвао "Порекло".

Промоцију књиге "Порекло" Милутин је већ одржао у Крагујевцу, Лешку, Рашки... а у емисији "Разбуђивање" је најавио и београдску промоцију за понедељак 18. јун 2018. године од 19 сати у парохијском дому Храма Светог Саве, на Врачару. Он и његови другари су припремили одличан програм, а својим гласовима ће промоцију улепшати певачка група "Везак" из Београда. Поред тога, промоције те књиге се планирају у Вршцу и Билећи наредних месеци.

На крају смо се и поздравили са: "Догодине у Призрену".

У деветој емисији "Разбуђивање" угостили смо Зорана Јањића, пуковника ВРС.

Зоран Јањић је пуковник србске војске у Босни и Херцеговини који је у најтежим моментима по наш народ био на првој линији фронта 1992-1995, са својим борцима из Невесињске бригаде, Херцеговачког корпуса ВРС, гдје је бранио нашу нејач од муслиманских и хрватских фанатика који су имали за циљ да истребе православне Србе са њихових вјековних огњишта.

Зоран Јањић је рођен 1959. године у околини Невесиња у источним дијеловима мучене херцеговачке земље, гдје су стасавали горштаци на љутом камену и кршу. Његови преци су дали велики допринос у ослободилачки ратовима Срба на Балкану у 19. и 20. вијеку, тако да је и њега тај слободарски дух и традиција јуначких предака одвела на војне школе. Прво Војну гимназију, а потом и Војну академију у Београд, а завршну годину у Задру. Већ тада почетком 1980-их видео је у срцу Далмације нетрпељивост Хрвата према Србима, односно да регрути ЈНА нису били пожељни на одређеним мјестима у Задру.

По завршетку академије добио је чин потпоручника и послат на службовање прво у Скопље, па у Тиват гдје је дочекао и распад друге Југославије 1990-1991. Иако није вјеровао да се то може десити у његовом гарнизону је било дозвољено хрватским и словеначким војницима да без последица напусте касарне и врате се кућама.

Почетком априла 1992. године ЈНА је доживљавала судбину државе коју је била у обавези да брани, те су Републике Србија и Црна Гора, почеле припреме за проглашење заједничке државе Савезене Републике Југославије, што је значило да државно руководство у Београду не жели Србе у Босни и Херцеговини и РС Крајини у својој држави. Тако је постепено настала у србска војска Босне и Херцеговине у мају 1992. године.

Пошто ВРС није могла да се формира и организује за кратко вријеме, то је како наводи Јањић била прилика муслиманским и хрватским паравојним формацијама да на сјеверу Херцеговине направе прво велико етничко чишћење у општини Коњиц... Дана 25. маја 1992. године село Брадина са својих 1.200 становника је нападнуто од 3.000 агресора који су у два дана починили геноцид над Србима. Поред тога, пуковник Јањић наводи и како је у Херцеговини изведена злочиначка операција "Чагаљ", гдје су Хрвати етнички очистили Мостар и околину, односно сва мјеста на лијевој обали Неретве. За ова злодјела нико још није одговарао ни у Хашком Трибуналу, али ни пред судовима Босне и Херцеговине.

Зоран Јањић је био одређен као рођени Невесињац да припреми услове за стварање Невесињске бригаде, која је у Отаџбинском рату одликована Орденом Немањића, јер поред тога што је зауставила непријатеља у два жестока напада, прво у новембру 1992. од стране хрвартских агресора, којима је командовао Јанко Бобетко, иначе генерал Војске Републике Хрватске... а други пут од муслиманске војске у новембру 1994. године. Обе ове офанзиве су се дешавале око Митровдана, па су и назване Митровданске офанзиве. У овој емисији пуковник Зоран Јањић је изнео низ занимљивих детаља у вези тих битака, као и о томе да су Невесињци једном помогли Хрватима да се извуку од муслимана, али и муслиманима да избегну покољ од Хрвата током рата, што им неки нису заборавили, а други јесу па су опет ударили по Србима.

Иначе, Невесињска бригада је у својој ратној биографији имала да упише и допринос на другим ратиштима, као што је заустављање муслиманских офанзива на сарајевском ратишту. Укупна бројност људства је била преко 4.000 бораца, од којих је преко 450 погинуло током рата. Дејтонски споразум из новембра 1995. године је довео до завршетка оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, али многи босанско-херцеговачки Срби нису били задовољни са њим јер су вјековна огњишта Срба остала у МХ федерацији.

Након рата, у Невесињу је урађена Спомен-соба за бригаду гдје се поред слика бораца налази доста материјала везано за погинуле и преживјеле борце и њихов огроман допринос у стварању треће србске државе на Балкану.

Иако је још током рата било неких покушаја да се треба написати нека књига о Невесињској бригади ВРС, тек 2012. године долази до реализације ове идеје односно књига улази у штампу и објављује се. А свим породицама погинулих припадника Невесињске бригаде књига је дата бесплатно. Издавање књиге је доста помогла Борачка организација Републике Србске.

У једанаестој емисији "Разбуђивање" угостили смо Владимира Ивановића, директора Туристичке организације из Љига.

Владимир Ивановић је по струци економиста и велики заљубљеник у природу и природне лепоте наше земље. Случајно је почетком трећег миленујума дошао на идеју да треба промовисати више Косидбу на Рајцу, манифестација која у оваквом облику траје још од далеке 1970. године... иако је та идеја о кошевини зачета у Љигу још крајем 19. века.

Владимир Ивановић је 2004. године дошао на место првог човека Туристичке организације Љига, где је врло брзо допринео да три године касније Косидба на Рајцу постане најпосећенија манифестација тог типа на свету, јер је дошло преко 60.000 посетилаца у Љиг.

Последњиг година Косидба на Рајцу траје три дана... увек буде први викенд после Петровдана. Па тако и ове године почиње у петак 13. јула 2018. године, наставља се у суботу 14. јула и главна дешавања су у недељу 15. јула 2018. године, када долазе многи косци из читаве Србије, и околних земаља: Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније... али и има из иностранства: Норвешке, Енглеске.

Постоји ревијални део, али и такмичарски део где се коси 100 м2, односно парцела од 20 х 5 метара, коју оцењује стручни жири. Бодује се брзина кошења, али и квалитет... постоји жреб за екипно и појединачно такмичење. Фаворита скоро и да нема, јер долазе прекаљени косци уједначеног квалитета који се већ и познају.

Поред тога, на Косидби се може видети и много традиционалних ствари. На пример, стари сеоски доручак, који донесу жене из удружења "Златне руке"... етно песме и фолклорни ансамбли.

Задњих година доста је присутно излагање пољопривредне механизације, али и даље сви воле стари начин кошења.

Поред тога, Туристичка организација Љига се бави промоцијом још неких манифестација које су везане за љишки крај. На пример, Рајачка лисица почетком фебруара сваке године, која је магнет за ловце који долазе из околине, па се након лова друже. Затим планинарских походи као што су Сретењски успон.

Исто тако, већ четири године уназад, Туристичка организација Љига је дала значајан допринос у промоцији и организацији манифестације Колубарски марш, која има историјску подлогу, пошто се Колубарска битка 1914. године водила на фронту преко 150 км, који је обухватао и Љиг... А у самој општини Љиг налази се неколико споменика из Великог рата, као што су: Живојину Бацићу, пуковнику Војске Краљевине Србије и комаданту Тимочке дивизије, који се налази у центру града на једној раскрсници... Затим на главном шеталишту је споменик легендарном војводи Живојину Мишићу. Док на самом Рајцу подигнут је 1970. године највећи споменик јунацима Колубарске битке, који су подигли чланови удружења "1300 каплара".

Разлога је пуно да се дође у Љиг и ужива у сеоском туризму... а Косидба на Рајцу је добар почетак.

У дванаестој емисији "Разбуђивање" угостили смо Бојана Арбутину,  сарадника Музеја жртава геноцида.

Бојан Арбутина је докторанд историје на Философском факултету Универзитета у Београду. Рођен је у фебруару 1995. године у Глини на Банији, иако су његови преци са Кордуна. То су крајеви који су вијековима насељени Србима, о чему говоре бројни културно-историјски споменици и православне цркве из 17. и 18. стољећа.

Бојан је као дете почетком аугуста 1995. године скупа са још 250.000 својих земљака прогнан у злочиначкој акцији под шифрованим именом "Олуја 95". Што се сматра највећим етниичким чишћењем у Евопи након Другог свјетског рата, са елементима геноцида. Злочиначка операција "Олуја 95" је изведена од стране хрватских војно-полицијских снага, НАТО авијације и Петог муслиманског корпуса Армије Босне и Херцеговине (комаданта Атифа Дудаковића).

На почетку емсисије смо причали о коријену мржње Хрвата према Србима... како је то Бојан објаснио да та нетрпељивост није од јуче или од 1941. године, већ из 19. стољећа, када је Бечки двор укинуо Србима Војну Крајину, као организациону јединицу у оквиру Хазбуршке монархије почињена директно аустријском цару, јер су Срби Крајишници долазили ту испред Турака и бранили германску царевину од Османлијске империје. Били су ратници, који су својом крвљу плаћали земљу на којој живе. За разлику од хрватског кметства и племства који нису имали толике повластице пред Бечом.

Тада се јавио Правашки покрет и др Анте Старчевић, поријеклом Србин, али су му преци покатоличени и тако је створена мржња према свему што има везе са православљем и Србима. Заправо он је имао свуда речи погрде за Србе у свим јавним наступима средином 19. стољећа. У наредним епохама мржња према Србима није јењавала, напротив. Хрватски официри и војници су активно учествовали у нападу на Краљевину Србију током Првог свјетског рата, док су многи Срби прелазили на страну својих сународника.

Усташе су током четири ратне године 1941-1945 на територији НДХ, која је углавном сачињена од србског етничког простора починиле невиђена зверства и геноцид над Србима и Православљем. Поред концентрационих логора Србе су убијали у шумама, вашарима, школама, збеговима и др. Тако је број Срба радикално смањен, а југославенске комунистичке власти наког Другог свјетског рата нису дозвољавали да се јавно прича о геноциду над Србима.

У другом дијелу емисије направљен је мали хронолошки списак догађаја који су претходили "Олуји"...  А то су промјена друштвено-политичког система у СФРЈ почетком 1990. године, односно вишестраначки избори на којима побјеђује Фрањо Туђман и његова милитантна странка ХДЗ. Затим увођење шаховнице за републички симбол СР Хрватске и илегално наоружавање хрватских екстремиста које су водили министри у Влади СР Хрватске: Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац... Брисање Срба из Устава СР Хрватске 21. децембра 1990. што је значило да Срби од државотворног народа  постају национална мањина.

Први окршаји у Пакрацу и Плитвицама у марту 1991. године... напади на касарне ЈНА гдје су били регрути на редовном одслужењу војног рока из свих других југославенских република... и проглашење РС Крајине у Книну на Никољдан 1991. године. Злочиначке акције прије "Олује", а то су: Миљевачки плато код Дрниша 21. јуна 1992. године, Масленица код Задра 22. јануара 1993. године, Медачки џеп код Госпића 9. септембра 1993. године... Прогон Срба из урбаних средина: Вуковар, Осијек, Карловац, Госпић, Шибеник, Дубровник, Загреб, Сплит, Сисак и др. током 1991-1992 гдје је скоро дупло више Срба прогнано од хрватских екстремиста по налогу власти.

У марту 1995. године крајишком руководству, које је иначе било под патронатом Београда понуђен је план "З-4", за који је Милан Мартић рекао да није у том моменту спреман да то прихвати.

Претходница "Олуји" била је злочиначка операција "Бљесак", када су почетком маја 1995. године хрватске војно-полицијске снаге напале Западну Славонију као дио РСК, гдје је скоро 20.000 Срба прогнао а скоро 300 убијено.

Почетком аугуста 1995. године крајишки представници су прихватили и потписали тај план "З-4", испред америчког амбасадора Питера Галбрајта, али Хрвати то више нису хтјели, него су се спремали за напад на Крајину. Тачније америчка фирма МПРИ је обучила хрватске официре и помогла хрватску војску за тај злочин.

"Олују 95" заправо за почињу авиони НАТО пакта тако што су бомбардовали радарске системе и репетиторе у 03:40 сати 4. аугуста 1995. године.. а само два сата касније око 135.000 хрватских војника креће у напад... гранатирани су Книн и Грачац и још неколико мјеста, касније се укључују јединице Петог муслиманског корпуса Армије БиХ. Одбрана је у јужном дијелу РСК лагано пукла, док је на Кордуну и Банији пружен жилав отпор 4 дана. Врховна команда СВК доноси одлуку о привременој евакуацији 4. аугуста увече, а Хрвати улазе 5. августа 1995. године у напуштен град Книн, крајишку престолницу.

За тих неколико дана аугуста 1995. године убијено је и нестало око 2.500 Срба, а процењује се да је најмање 250.000 Срба у колонама кренуло ка матици желећи да избегну покољ од хрватске војске. Занимљиво је и то што су многи злочини у неким селима: Вариводе, Гошићи, Грубори, Кијани и др. почињени након 12. аугуста 1995. године, када је "Олуја" званично завршена. Циљ је био истребити Србе у потпуности.

Иначе, у списима Хашког Трибунала "Олуја 95" окарактерисана је као удружени злочиначки подухват, на чијем челу је стајао Фрањо Туђман, хрватски председник 1990-1999... Иако пред Међународним кривичним судом званично нико није одговарао за "Олују 95", јер су хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач у другостепеним пресудама ослобођени.

У данашњој Хрватској 4. и 5. аугуст су проглашени Данима домовинске захвалности, гдје се окупља стотине хиљада посетилаца из цијеле Европе, уз присуство свих државника... док у Србији и Републици Србској то су дани туге и сјећања на погром.

Тако су гледаоци позвани на парастос у београдској цркви Св. Марка на Ташмајдану у недјељу 5. аугуста 2018. године од 11 сати. Али, парастоси за жртве "Олује 95" одржавају се у Шиду, Бања Луци, Чикагу и др.

У четрнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Бранка Антића, испред хуманитарне организације "Српска солидарност храном".

Бранко Антић се годинама бави хуманитарним пословима и помаже социјално угроженом становништву. Добровољни давалац крви је преко 50 пута.

Средином марта 2004. године када су Албанци на Косову и Метохији извели страшан Мартовски погром, када је хиљаде Срба било прогнано, а десетине убијено... Бранко се активно укључио у прикупљање помоћи за настрадале Србе. Тако је почео његов хуманитарни рад који и данас траје. Било је ту више активности, али је Бранко навео неке... помоћ Обреновчанима и Крупањцима када су Србију задесиле поплаве 2014. године.

2007. године први пут је отишао на Косово и Метохију после рата и тамо видео како наш народ живи и бори се за опстанак на светој србској земљи. После тога је наставио да иде све више и упознавао нове људе и свештенике Рашко-Призренске епархије... Тако је 2015. године одлучио да оснује своју хуманитарну организацију за помоћ онима којима је та помоћ неопходна. Помагао је људима у остатку Србије, али највише на Косову и Метохији.

Редовне акције су му у августу и септембру када се прикупља школски прибор за децу основне школе, као и пакетићи у децембру месецу, који бивају подељени србској деци Косова и Метохије током јануара, највише за Православну Нову годину и Савиндан.

У емисији Разбуђивање Бранко Антић је позвао родољубе да посећују Косово и Метохију колико год је то могуће, јер нашим људима много значи посета и чињеница да нису заборављени. Али исто тако и донаторе који могу са својим прилозима да помогну социјално-угроженим породицама.

 

У тринастој емисији "Разбуђивање" угостили смо Миленка Зупура, предсједника УГ "Пријатељи Илијаша" из Бијељине.

Миленко Зупур је учесник босанско-херцеговачког рата почетком 1990-их година, када се србски народ западно од ријеке Дрине борио за опстанак против истребљења на својим вијековним огњиштима. Три и по године носио је униформу као припадник славне Илијашке бригаде ВРС. Више пута је рањаван.

Миленко Зупур звани Цицо, рођен је у мјесту Високо недалеко Сарајева 1965. године, а одрастао је у сарајевској градској општини Илијаш, чији је геостратешки положај био веома важан јер је повезивао сарајевски басен са зеничко-тузланским. Његови родитељи су њега и двије старије сестре васпитавали да буде вриједан и поштен човјек у духу братства и јединства, што је била карактеристика тог времена социјалистичке Југославије, али нажалост само за Србе. Једино ко му је спомињао страхоте Првог и Другог свјетског рата јесте била његова бака. Послије одслуженог редовног војног рока у ЈНА 1986. године двије године је радио у металном комплексу... Али је већ 1988. године у самом Илијашу прво отворио продавницу, а касније и ресторан на магистралном путу.

Промјеном друштвено-политичког система почетком 1990. године, када је у СФРЈ уведен вишестраначки систем, један земљак који је годинама радио у Француској наговјештавао је да може доћи до рата, јер гдје је више странака ту долази мафија, а мафија се богати ратом, како је објашњавао. Међутим, чак и када су прве гранате 3. маја 1992. године падале на Илијаш из правца Високог стојећи испред своје продавнице Миленко Зупур није желио да вјерује да је рат почео, мислио је да је све то ружан сан и да се не дешава.

Ситуација је врло брзо постала озбиљна и морао је као млад момак да обуче униформу заједно са осталим вршњацима и другим комшијама, рођацима јер су сви имали исти мотив, а то је одбранити своје куће, породице, огњишта, имања... 16. јуна 1992. године је формирана Илијашка бригада у склопу Сарајевско-Романијског корпуса србске војске Босне и Херцеговине, која је сачињена највише од Илијашана, али и Срба који су били прогнани из централних дијелова Босне: Вареш, Високо, Бреза, па чак и Зеница... Бројала је око 6.500 бораца сврстани у четири батаљона.

На сам Илијаш муслиманске ратне јединице Армије БиХ су извеле најмање 20 жестоких офанзива и често се дешавало да линија фронта "пукне", односно да су муслиманске јединице пробиле фронт, па је задатак његовог јуришног батаљона Илијашке бригаде био да враћа на старо односно "крпи рупе" на фронту.

У том рату тренуци радости и весеља били су заиста ретки. Миленко Зупур се октобра 1993. године оженио, док је било неко примирије, а 11 мјесеци касније родио му се син, док је он у том моменту био у гипсу рањен и није могао да се радује што је постао отац. Штавише, он није ни желио да се жени, јер није вјеровао да ће преживјети рат. Много људи је погинуло око њега и сахране су биле тужна свакодневница.

На питање шта му је било најтеже и најжалије, Цицо је одговорио: "То што у једном моменту дружимо се испред продавнице и одједном креће гранатирање са муслиманских положаја... па онај са којим са којим сам причао бива разнет у сто дијелова".

Илијашка бригада је била читаво вријеме рата 1992-1995 не поражена! Ова бригада је имала највише губитака у односу на друге бригаде са простора бивше Југославије. Миленко Зупур је описао и једну од најжешћих офанзива босанско-херцеговачког рата из јуна 1995. године, када је силна муслиманска војска од 24.000 бојовника напала Илијаш, коју је у том моменту бранило нешто више од 6.000 бораца који су већ били три године измучени ратовањем. Тада је пуно његових комшија, рођака и пријатеља погинуло... па је тада био први пут у страху да Илијаш не падне, да ће поклекнути. Али то се није десило и Срби су одбранили Илијаш.

Чак и када је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године у САД, многи Илијашани нису вјеровали да је рат заиста готов, јер је потписивање примирија било често, али се редовно кршило са муслиманске стране. Нико од Сарајлија није знао уствари шта је тај мир доносио... заправо потпис Слободана Милошевића, тадашњег предсједника Србије је пет сарајевских општина: Илиџа, Илијаш, Рајловац, Вогошћа и Грбавица је поклонио муслиманима, односно Федерацији БиХ, иако то Србима нико није тражио. Децембра 1995. године су кренули протести у тим општинама, али безуспјешно.

У фебруару 1996. године Срби су масовно напуштали Сарајево и одлазили у беспуће у колонама. Овај догађај је познат као "Сарајевска Олуја" или "Сарајевски егзодус", који је иселио преко 120.000 Срба. Они су се углавном населили у Бијељину, Зворник, Соколац, Вишеград, Брчко и др.

И сам Миленко Зупур је са женом и дјететом отишао у Бијељину гдје је започео нови живот. Основао је са својим земљацима удружење "Пријатељи Илијаша", па су удруженим снагама направили у манастиру Св. Петке у Бијељини један достојан споменик за србске борце и жртве са сарајевског ратишта, гдје је уписано преко 1250 имена. Ту се окупљају и одржавају прастосе сваког марта мјесеца као сјећање на погинуле саборце и рођаке и дане када су морали напустити свој завичај.

Драган Пјевач се више од деценије бори против заборава са својим удружењем, проблемима несталих лица са простора некадашње СФРЈ, као и то да се злочинци приведу правосуђу и адекватно казне.

Драган Пјевач је рођен 1956. године у Чутлуку, мало личко село подно Велебита, општина Госпић. Његови преци су убијани за вријеме Другог свјетског рата од усташа, два стрица су му убијена. У родном мјесту је завршио основну школу и послије у Госпићу гимназију. Средином 1970-их одлази на студије у Загреб, гдје је дипломирао на Правном факултету. Послије студија долази у Топуско, мјесто на Кордуну познато и ван граница бивше Југославије због својих природних љепота и ресурса - бања Топлице. Тамо га је затекао и рат, односно крвави распад Југославије почетком 1990-их. Никада није васпитаван и учен да људе дијели по нацији, већ по доброти, тако је и своју дјецу васпитавао.

Хрватска полиција и (пара)војска је током грађанског рата у Хрватској 1991-1995 имала низ злочиначких акција против Срба, а Драган Пјевач је навео неколико: Миљевачки плато 1992, Масленица и Медачки џеп 1993, Бљесак и Олуја 1995.

У емисији Разбуђивање, Драган Пјевач се посебно осврнуо и детаљно описао злочин над Србима у Медачком џепу, одосно злиочиначку акцију хрватске војске из септембра 1993. године, када су три српска села: Дивосело, Читлук и Почитељ спаљена до темеља, а скоро 90 личких Срба, становника споменутих села је мучки убијено. Углавном су то били особе старије доби и ненаоружане. Међу њима ујак и мајка Драгана Пјевача, која је имала 68 година старости. Читавом акцијом прогона са елементима геноцида су командовали Мирко Норац и Рахим Адеми, док су највиши државни и војно-полицијски руководиоци Републике Хрватске били .упознати са свим детаљима шта се дешавало на том подручију. Мирко Норац је одмах награђен чином генерала.

Петнаест година након овог злочина Мирко Норац је изведен у Ријеци пред суд правде, односно Хашки Трибунал је уступио хрватском правосуђу овај предмет. Пресуда за овај злочин је гласила само шест година затвора, иако су се на суђењу могли чути монструозни детаљи убистава српских цивила какви људски ум тешком може замислити. Било је то право изругивање правди и породицама жртава. Током издржавања казне Мирко Норац је био више слободан човек, него затвореник: оженио се, добио двоје дјеце, завршио факултет и др.

Драган Пјевач је још у емсији Разбуђивање причао о проблемима идентификације посмртних остатака, као и несталих лица односно са велики проблеми пред којим хрватске институције затварају очи и врше опструкцију деценијама. Пет пута је присуствовао састанцима српских и хрватских делегација гдје се врши искључиво пропаганда и замјена теза, ко је жртва а ко злочинац.

На крају емсије Драган Пјевач је позвао све родољубе да дођу у недјељу 9. септембра 1993. године у београдску цркву Св. Марка на Ташмајдан, гдје ће се 25. пут одржати парастос у 11,00 сати, у организацију удружења "Суза". Прилика да се помолимо за наше невино пострадале сународнике и упалимо свијеће.

У  шеснаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Александра Милутиновићаа, оснивача и председника удружења "Рајко од Расине"

Александар Милутиновић рођен је 1982. године у Брусу. Тамо је завршио школу, а касније дошао у Београд где се запослио и живи.

Он се са својим удружењем бори за чисту и здраву природу на практичан начин. Са пријатељима  и члановима свог удружења неколико пута годишње иде у Брус, подно Копаоника где чисти реке од смећа које људи оставе. До сада су имали око 15 успешних акција, где су им помагали и представници општине Брус, као и комуналне службе тог градића на југу Србије. У тим акцијама учествовало је 10-12 људи различитих профила, било је чак и доктора и инжењера... заправо свих оних који воле природу и здраву околину.

Поред друштвене одговорности, Александрово удружење има и неговање српског наслеђа. Једна од тих је свакако и Бруски марш, који је посвећен невиним српским цивилима који су средином октобра 1942. године убијени на најстрашнији начин у селу Крива Река, поред Бруса, од Немаца и Бугара. Тада је за неколико дана, од 12. октобра 1942. године убијено преко 400 српских цивила углавном жена и деце, од чега је највећи део био убачен у православну цркву, која је запаљена, а потом и минирана.

Одговорност за овај злочин сносе бугарске окупаторске јединице и специјална јединица "Принц Еуген", састављена од тзв. Дунавских Немаца из Војводине. Њих око 2800 војника је окупирало село 10. октобра 1942. године и направило ужасан покољ над Србима. Цео овај злочин са елементима геноцида је документован. Тако је Крива Река уз Пребиловце постала једно од најстрадалнијих села у Другом светском рату.

Прошле године је одржан први Бруски марш, дужине 22 км, а ове године другог викенда октобра месеца ће бити и други марш посвећен криворечким Србима мученицима. Почетна тачка је Брус, а завршетак је у Кривој Реци, код цркве, где учесници имају прилику да запале свеће и да се помоле.

Тиме се ствара култура сећања, нешто сасвим нормално у Русији; Израелу, Јерменији, Француској и др.

У  седамнаестој емисији емисији "Разбуђивање" посјетили смо Олгу Драшко, бившу логорашицу хрватског концентрационог логора за Србе - Дретељ у Херцеговини. Била је то прва емсија Разбуђивање на терену.

Током наше посјете јужним дјеловима Босне и Херцеговине, пронашли смо Др. Олгу Драшко у Требињу, ратног страдалника и свједока ужаса босанско-херцеговачког рата. Она је у специјалном хрватском затвору Дретељ, општина Коњиц провела 2.5 мјесеца гдје је прошла најстрашније муке као из хорор филмова.

Испричала нам је детаљно своју исповјест од тога како је ухапшена почетком маја мјесеца 1992. године у Чапљини, потом опљачкана и одведена у Дретељ. Тамо је силована безброј пута од умоболника који су били више слични зверима из прашуме него ли људским бићима. Њен супруг Лазар Драшко за вријеме њеног тамновања је водио надљудску борбу да се она ослободи, јер су хрватски злочинци скривали пред међународним комисијама Олгу не желећи да она изађе ван и свједочи о томе шта је прошла.

Поред ње, у самом дретељском логору она је лично видјела мучења и других српских цивила, као и довођење њених комшија брачног пара Кузман: Никола и Душанка, који су послије неколико дана одведени ван логора, а касније су пронађени и идентификовани њихови лешеви.

Олга Драшко је угледала слободу 18. аугуста 1992. године код Стоца. И тај детаљ када је ослобођена нам је Олга испричала.

Након тога је услиједила правна борба за истину и кажњавање монструма из Дретеља, која и дан данас траје.

Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови.

У  осамнаестој емисији "Разбуђивање" гостовао је Момир Крсмановић, књижевник који је највећи дио свог стваралаштва посветио страдању и геноциду над Србима у Босни и Херцеговини.

Момир Крсмановић је рођен 1933. године у селу Бусићи, између Вишеграда и Рогатице. Његова породица је имала страшне губитке током Другог свјетског рата. Усташе су му убиле мајку и сестру још у октобру 1941. године, а он сам се спасио бјежањем у шуму. Када се вратио у кућу затекао је страшан призор. Те слике су га прогањале деценијама касније.

Послије Другог свјетског рата једно вријеме је учио занат у Бору, а онда се преселио у Београд. Ту је засновао породицу и често одлазио у родни крај... Већ 1960-их и 1970-их година снимао је на аудио касете свједочења преживјелих страдалника из покоља који су усташе направиле у прољеће 1942. године, а највећи злочин је почињен на Младенце у Старом Броду и Милошевићима. Тада је преко 6.000 Срба прогнаника из Источне Босне убијано и поклано од злогласне усташке јединице Црне Легије, од око 10.000 бојовника, које је лично предводио Јуре Францетић.

О злочинима над Србима се после 1945. године није смјело јавно причати јер су те приче "нарушавале" братство и јединство јужнославенских народа.

Тако је и сам Момир Крсмановић по издавању књиге "Тече крвава Дрина" 1983. године доспио на стуб срама комунистичких власти који су почели да га прогањају јер је у свом роману причао о усташким злочинима и навео да је покољ спречио један четнички батаљон, а да је Црвени Крст окупиране Србије умногоме допринео спашавању србских избеглица.

Касније је Момир Крсмановић написао још неколико књига од којих се издвајају:
- "Крваве руке ислама"
- "Клетва мртве браће"
- "Незарасле ране"
- "И Бог је заплакао над Босном"
- "Убијање Србије"

Чак и за вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их, Момир Крсмановић је одлазио у Подриње и обилазио свој народ, земљаке... Србски борци су у рововима читали његове књиге и радо су га угошћавали. Причали су му и свједочили о страхотама и ужасима које је донио са собом нови рат. Слушао је приче преживјелих логораша и све то биљежио на видео камеру, што му је послије рата омогућило да још напише књига.

У дијаспори он је један од најчитанијих писаца у последње три деценије, док у домовини и даље су његове књиге маргинализоване.

Ипак многе угледне личности су му дале подршку и признања као што су: Матија Бећковић, Смиља Аврамов, Радоје Смиљанић и др.


Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови.

У  деветнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Лозанку Радоичић, мајку погинулог дечака, војника Владимира Радоичића, који је погинуо на граничној караули Кошаре која се налази на југославенско-албанској граници, подно Јуничких планина.

Лозанка Радоичић је данас супруга, мајка и бака. Пре 20 година њен син Владимир Радичић (19 година) је добио позив за одслужење редовног војног рока у Војсци СР Југославије (Србије и Црне Горе). Првобитно је послат у Ниш, где је распоређен у извиђачко-диверзантске јединице, али је заклетву положио у Ваљеву јуна 1998. године. Већ тада су полицијске снаге имале велике проблеме са албанским теорирстима из ОВК, које нису могли више сами да контролишу, па је државно руководство укључило и војску како би сузбили тероризам. Тачније, албански терористи су преко непиступачних терена на планинском венцу Проклетије шверцовали оружје, које су делили својим сународницима на Косову и Метохији.

Једна од караула која је била најчешће на мети албанских терориста била је караула Кошаре, али поред ње и караула Морина, Горжуп и др. После скраћене војне обуке Владимирова чета је послата из Ниша на Косово и Метохију, у рејон ове карауле која је смештена у само подножије планина. Два дана по пристистизању на караулу Кошаре, заједно са још четири млада и неискусна војника Владимир бива послат на граничну линију 30. септембра 1998. године. Тако је возило којим су ишли улетело у заседу албанских терориста и само је возач пуком срећом преживео. Сви млади војнци су убијени. О томе чак постоји и видео снимак, када албански терористи прилазе возилу и ликују над лешевима србских војника.

Касније је породица Радоичић успела да добије посмртне остатке Владимира и достојно га сахрани на гробљу Орловача, крај Београда. Парастос за Владимира организују сваке године 30. септембра, али сем чланова најуже породице и пар пријатеља не долази нико.

Двадесет година највиши државни руководиоци окрећу главу од породице Радоичић и не желе да се прича о караулама у пограничној зони шири, јер је било озбиљних пропуста код официра СР Југославије, који су послали неискусне војнике на опасан терен.

Прича о Владимиру Радоичићу је била инспирација Ненаду Милкићу да напише роман "Последња стража", који је објављен 2014. године... а вероучитељ и песник Милутин Попадић је 2016. године написао песму "Јунаци са Кошара", која је врло брзо постала позната и слушана ван граница Балкана.

Емисија: ЕПОПЕЈА НА ПРАГУ СРБИЈЕ - ГУЧЕВСКА БИТКА

У  двадесетој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Милоша Дејановића, пензионисаног пуковника Војске Србије.

Милош Дејановић је рођен 1948. године у Лозници. Завршио је Војну Академију у Београду 1971. године, а касније се усавршавао 1989. године и радио на Електронским извиђањима. Одликован је више пута у одбрани земље.

Дејановић је ове године када се обележава Стогодишњица завршетка Првог светског рата и Велика победа Србије написао једну књигу под насловом "Гучевска битка 1914".

Гучевска битка је била део велике Операције на Дрини која је укупно трајала скоро два месеца. А започета је 6. септембра 1914. године када су аустроугарске снаге по други пут удариле на Краљевину Србију желећи да је униште. Већ два дана касније дошло је до првих окршаја у Подрињу. Највећи терет код србске војске изнела је Трећа армија под командом генерала Павла Јуришића Штурма.

Управо на планини Гучево тог септембра и октобра 1914. вођене су крваве битке где су аустроугарске снаге бројиле преко 123.000 војника, док су србске снаге имале једва 59.000 бораца. Занимљиво је и то да србски војници нису се повукли иако су били малобројнији, слабије опремљенији, и нису имали замену као аустроугарски војници.

Милош Дејановић је у емисији "Разбуђивање" објаснио до ситних детаља тактику и борбе Срба и аустроугарске војске која је добрим делом била попуњена са Словенцима, Хрватима, и муслиманима... нешто мање и са Србима, који су прелазили на србску страну када се указала прилика за то.

Србима је читаво време Великог рата фаило муниције, поготово за артиљерију јер иако су наши преци били добро обучени и погађали скоро увек из прве, нису имали довољно муниције. И не само то... србском војнику, сељаку фалило је поред муниције и храна и обућа, већина није имала праве чизме, углавном опанке, али је морал Срба био велики. Јер су бранили своју породицу, кућу, имање, завичај. У њихова леђа гледала је Србија.

Почетком новембра 1914. године Трећа армија се повукла са Дрине на резервне положаје и тако сачекала каснији нови напад Аустроугара, односно Колубарску битку, када су Бечки солдати коначно истерани из Србије. За четири месеца 1914. године Аустроугарска балканска војска је на србском фронту имала 300.000 војника избачених из строја (погинули, нестали и рањени).

Споменик на Гучеву су започели да зидају у облику пирамиде још Аустроугари 1917. године, али је после Великог рата он преправљен уместо Црног орла, симбола Хазбуршке монархије, стављен Бели орао окренут ка Западу, који је освештан 1929. године на Преображење. Споменик је годину дана касније посетио и краљ Александар I Карађорђевић.

Последњих година почетком септембра град Лозница и удружења која прате тематику Великог рата, посећују овај споменик и полажу венце.
 

У  двадесет и трећој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Љубишу Пауновића, једног од оснивача удружења "Клуб Велика".

Љубиша Љуба Пауновић је Србин који је рођен у Плаву 1969. године, на сјевероистоку Црне Горе. Његови преци су живјели на планини Чакор у селу Велика, на путу између Андријевице и Плава. Ово село се налази на тромеђи Републике Србије, Црне Горе и Албаније.  Вијековима насељено православним Србима који су опстајали упркос налетима страних завојевача. Борба са природом је свакодневна. Данас село Велика броји нешто више од 400 мјештана, иако се процењује да Величана и њихових потомака има скоро 10.000 од Аљаске до Аустралије.

Први помени села Велика су још почетком 14. стољећа када су Србијом управљали Немањићи. Од давнина је познато да је Велика била део метеха (црквеног добра) манастира Високи Дечани. Турци су у 15. стољећу дошли у Велику и освојили је. Миграције становништва су од тада биле честе. Два пута у великим сеобама. Бележи се и то да је 1850. године у селу Велика основана школа на србском језику, друга на територији Црне Горе.

Велика је опстајала и доживјела ослобођење почетком 20. стољећа, тачније Величани су, како Љуба Пауновић тврди први започели Први балкански рат борбом са Турцима 27. септембра 1912. године... Величани су такође припадали Доњовасојевићком батаљону и учестовали у борбама код Скадра, када је тај град и ослобођен, а касније политичким играма дат Кнежевини Албанији. Поред тога, Величани су бранили Србство у чувеној Мојковачкој бици на Божић 1916. године. Послије Првог свјетског рата Велика је доживјела процват у доба Краљевине СХС. Било је то богато село са људима који су били вредни и честити домаћини.

Срећа није дуго трајала Величанима јер је у априлу 1941. године након агресије Сила Осовине на југославенску краљевину село Велика је потпало под италијанску зону утицаја, односно припојено је тзв. Великој Албанији. У самој околини било је појединачних убистава и злочина током Другог свјетског рата, али је Велику задесио страшан покољ 28. јула 1944. године. Тог дана више хиљада нацистичких војника из СС јединица "Принц Еуген" и "Скендербег"  је окупирало село Велика и убили су више стотина мјештана. Процењује се од 428 па до 680 имена србских жртава.

Након Другог свјетског рата о овом злочину мјештани Велике су морали да ћуте у име братства и једниства, као и у другим србским земљама. Комунистичке власти су подигле скороман споменик мрамор где тешко да путник намерник може да схвати какав ужас се догодио тог несрећног 28. јула 1944. када су читаве породице Живаљевића, Пауновића, Јокића, Гојковића и др. нестајале у пламену својих запаљених кућа. Дјеца су убијана хладним оружјем... тако да овај покољ у Велици има све елементе геноцида, према Женевској конвенцији из 1948. године.

СПЦ је тек 1994. године, на педесету годишњицу почела да гради цркву у селу, која је освештана 2001. године, а Велички мученици су канонизовани 2014. године, на седамесету годишњицу злочина.

Удружење "Клуб Велика" је 2012. године основан са два циља, да промовише развој и опстанак села Велика, али и да расветли многа питања о Величком покољу из 1944. године, за шта је формиран посебан тим људи.

У овом планинском селу где владају оштри климатски услови пре пар година обновљене су некадашње Чакорске игре, сеоска надметања у традиционалним спортским играма која заокупља пажњу, не само мјештана већ и читавог региона. Крајем јула сваке године се ова манифестација одржава у селу Велика, код Плава.

По својим сећањима Владимир Фијат је хтео да напише књигу, али га је болест омела. Деценијама касније 2018. године Милован Лукић успева да приреди једно занимљиво са сликама и причама о Фијату коју је назвао Овејани Србин, баш како је Владимир Фијат сам себе звао.

У  двадесет и петој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо генерала Божидара Делића, комаданта Призренске бригаде "Цар Душан Силни".

Божидар Делић је Србин који је рођен у Ђаковици, на Косову и Метохији 1956. године. Његов деда је био солунски добровољац, који је после Првог светског рата добио од Краља Александра I Карађорђевића земљу у Метохији, недалеко Ђаковице. Тако да је повео тамо из херцеговачког крша своја четири сина из Невесиња. Колонинсти су формирали село Петровац у близини границе са Републиком Албанијом.

Још као дечак Божидар Делић је стално био везан за војску, пошто му је у близини куће била касарна и војници на одслужењу војног рока који су волели децу и заједно се дружили. Након смењивања Александра Ранковића са места шефа безбедоносних служби на чувеном Брионском пленуму у лето 1966. године, албански сепаратизам и иредентизам буја као гљиве после кише... то је и сам Божидар осетио када је са вршњацима из села похађао школу и морао проћи кроз албанска насеља где су их Албанци стално нападали, па је поред књига у торби носио увек камен или какав ланац да се брани.

Војну академију је уписао у Београду, а завршио је у Сарајеву 1977. године, па га је служба распоредила у Билећу са чином потпоручника ЈНА, где је био велики наставни центар за резервне официре читаве бивше Југославије. Ту је остао десетак година и онда прекомандован у Београд. Распадом СФРЈ 1990-1991 једно време је био на Дубровачком ратишту, где је и сам видео погрешне потезе политичког и војног руководства Београда. Касније је прекомандован 1992. године у Невесиње све до краја 1995. године када је бранио свој завичај од босанских муслимана и Хрвата.

Прекомандован је у Призрен 1995. године у 549. моторизовану бригаду "Цар Душан Силни", чија је оперативна зона деловања била на самом југу Косова и Метохије, односно погранични појац уз границу према Албанији. Већ тада су официри из Приштинског корпуса Војске СР Југославије били упознати да се у Албанији организују терористички кампови за обуку косовско-метохијских Албанаца. Касније 1997. године долазе у Албанију и војници из земаља НАТО пакта, онда и у БЈР Македонију, јер им је био циљ да помогну Албанцима да отму јужну србску покрајину.

Тзв. Ослободилачка Војска Косова почела је сваки дан да јача све више, јер су имали помоћ са Запада, прво од својих сународника из Швајцарске, Немачке, Аустрије и др. А онда и од држава, земаља чланица Северноатланског савеза... Тако је 1998. године већ у фебруару кренуо отворени рат и напади на нашу војску и полицију.

Генерал Делић је у емсији Разбуђивање се осврнуо на једну акцију специјалне јединице МУП-а Србије, а то је ликвидација Адема Јашарија и његове терористичке банде у селу Доње Перказе. Према његовом мишљењу, та акција морала је да се изведе на много бољи тј. професионалнији начин без цивилних жртава које је Адем Јашари (иначе криминалац и пробисвет светског калибра) намерно поставио као живи штит. Цех је плаћен тако што су онда и равнодушни Албанци се придружују екстремситима.

Чудно је било то што су наши државници стално добијали упозорења са Запада да војска не сме да се меша у сукобе са албанским терористима. Међутим, албански терористи нису презали ни да блокирају путеве, малтретирају грађане Србе, пљачкају, силују, убијају... додуше радили су они то и раније, али није била свакодневница. А јула 1998. године запосели су и Ораховац. Била је то здружена акција војске и полиције у ослобађању Ораховца где се генерал Вељко Раденовић са својим момцима из ПЈП из Призрена истакао како сам генерал Делић каже да су то били прави лавови.

У јесен 1998. године генерал Делић наводи да на основу споразума "Милошевић-Холбрук", чиме је избегнуто бомбардовање наше отаџбине долази на Косово и Метохију око 1.300 особа ОЕБС-а који су имали задатак да контролишу да ли војска се не меша у сукобе са албанским терористима, а полиција не употребљава прекомерно силу. Број контролних пунктова је био значајно смањен, што је бојовницима из тзв. ОВК дало ветар у леђа па су наставили са својим терористичким дејствима.

Зима је донела мало затишије, а већ у јануару 1999. подмештен је случај Рачак, који је чак и ушао у оптужницу нашим оптуженицима у Хашком трибуналу. Међутим, како наводи генерал Делић, доказано је баш у Хашком суду да је Рачак само подвала, и експресно је то избрисано из оптужнице, да нико више то није спомињао. Углавном, тај Рачак је био подметачина Виљема Вокера шефа те верификационе мисије ОЕБС-а, која је имала уствари шпијунски карактер да сними стање односно људство и технику на Косову и Метохији. Већ почетком марта 1999. године било је јасно да је бомбардовање неизбежно и да се мора припремити за тај удар.

Мисија ОЕБС-а је повучена са КиМ, а стране дипломате су напуштале Београд... 23. марта 1999. године проглашено је стање непосредне ратне опасности, да би дан касније 24. марта 1999. званично и почела агресија на нашу домовину под шифрованим именом "Милосрдни Анђео". Авиони НАТО пакта су бестијално тукли и војне и цивилне циљеве по целој Србији и Црној Гори, али највише на Косову и Метохији. Призренска 549. мтбр добила је попуну, тако да је имала око 14.000 војника под оружјем, од чега 2.000 добровољаца, између осталог и из других православних земаља: Русије, Грчке, Бугарске, Украјине, Румуније... Сви су они били на бранику отаџбине и борили се са Албанцима и њиховим помагачима (амерички маринци, британски специјалци, француска Легија странаца, Војска Републике Албаније и др.) који су кренули у копнену инвазију на Србију из више праваца. Један од тих праваца је био преко планине Паштрик, и ту се одвијала жестока битка јер су агресори били бројчано и технолошлки надмоћнији. Међутим, они нису успели у својој намери, нису успели да запоседну ниједан метар наше отаџбине. Та граница је крвљу исписана, али одбрана није попустила.

Генерал Божидар Делић је навео и то како је војска невесело дочекала вест о Кумановском споразуму 10. јуна 1999. године, јер су агресори били практично поражени, да би поново могли да изврше нападе морали су да доведу нове снаге са Запада... Последњи војник који је напустио Призрен 14. јуна 1999. био је управо генерал Делић.

Његова 549. бригада из Призрена је добила орден Народног хероја за учињена дела одбране 1998-1999 на Косову и Метохији. Своје борце генерал Делић није заборавио, као ни они њега, па се тако бар једном годишње окупљају и поздрављају са ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

У  двадесет и седмој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо генерала Милоша Ђошана, некадашњег комаданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО из Ђаковице.

Милош Ђошан је Србин, који је рођен у Босни 1949. године у селу Бистрица, Општина Жепче, БиХ. Завршио је три године Војне академије у Рајловцу, недалеко Сарајева, а завршну годину је био у Батајници.

Служба га је распоредила првобитно у Карловац на Кордуну. Тамо је провео седам година, где се оженио и добио два сина. Касније је добио прекоманду у Словенију 1980-их, где је провео пар година. Потом је опет добио прекоманду у Приштину. Његова војска ЈНА била је мултиетничка где је било поред Срба и других нација: Хрвата, муслимана, Словенаца, Албанаца. Почетком 1990-их и официри и војници других нација почели су масовно да напуштају своје јединице ЈНА.

У лето 1991. године када је Љубљана прогласила независност најзападније југославенске републике Генералштаб ЈНА га је послао Словенију да помогне извлачење артиљерије од тамо. Била је то једна јако тешка и компликована операција тим пре што је и СР Хрватска имала пуно паравојника ЗНГ, који су желели обрачун са ЈНА и Србима.

Током грађанског рата 1991-1995 на тлу авнојевске Хрватске ишао је на испомоћ крајишким Србима из СВК и гледао ужасе које су сејали НАТО авиони. Јер по мишљењу генерала Ђошана, НАТО авијација је бомбардовала Србе где год да је могла: Удбина 21. новембар 1994. године када је погинуло десетине цивила... касније на почетку августа 1995. године НАТО авиони су бомбардовали и радарске системе у РС Крајини, што је омогућило хрватским снагама да спроведу злочиначку акцију "Олуја 95".

Током 1996-1997 често је одлазио у Републику Српску где је од колега из ВРС прикупљао искуства у вези бомбардовања њихових положаја из септембра 1995. године када је НАТО опет сејао смрт по Србима у Босни и Херцеговини, што је омогућило да Хрвати и муслимани тада изведу лако своје морбидне операције. У то време Албанци са Космета су имали обуке у Републици Албанији у терористичким камповима и војне инструкторе из Немачке, Италије и других НАТО земаља.

Јуна 1998. године Милош Ђошан постаје командант 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО у склопу Приштинског коруписа Војске СР Југославије, са седиштем у Ђаковици. Доласком на то место увидео је да НАТО поново спрема нови удар на Србе и нова бомбардовања. Безбедоносне снаге СР Југославије су до октобра 1998. године извели операције уништавања шиптарских терористичких снага, па су њихови ментори са Запада брже-боље послали свог изасланика Ричарда Холбрука, који је да би се избегло бомбардовање Србије и Црне Горе подметнут споразум са Слободаном Милошевићем, тадашњим председником СРЈ. Према том споразуму на Косово и Метохију су послати око 300 "посматрача" ОЕБС-а, на челу са Вилијам Вокером. Суштина је била да су све то били шпијуни страних обавештајних служби, који су добро мотрили на локације наше војске и полиције. Имајући искуства од раније генерал Ђошан никада није примао посматраче ОЕБС-а у својој канцеларији у касарни у Ђаковици, већ искључиво на терену, на некој ливади. Они су показивали велику дрскост и бахатост. Касније је и сам генерал Ђошан видео да где год да су "посматрачи" долазили, падале су бомбе НАТО авиона, што значи да су имали неке локаторе са собом.

Дана 24. марта 1999. године НАТО авијација по налогу америчког генерала Веслија Кларка засновано на лажним оптужбама да су Срби криви за хуману катастрофу на Косову и Метохији, покреће бомбардовање Србије и Црне Горе под шифрованим именом "Милосрдни Анђео"... које је трајало 78 дана. На Космету готово да није било дана или ноћи да није било надлетања непријатељских авиона.

Његова 52. артиљеријско-ракетна бригада имала је скромну технику, која годинама није усавршавана, али и поред тога његови војници су се јуначки држали и помагали пешадинцима колико је то било могуће. Како прича генерал Ђошан, успели су чак да оборе један моћан амерички авион А-10... Свака друга крстарећа ракета која је долазила са војног брода из Јадранског мора била је оборена. Ове ракете су сателитски навођене. У емисији генерал Ђошан је испричао и једну ситуацију како је један његов војник имао херојски подвиг спашавања сабораца за шта је касније добио орден за храброст.

Поред тога, генерал Ђошан је испричао и једну интересантну ствар, а то је манипулација западних медија, касније Хашког трибунала са албанским избеглицама... Те колоне са албанским избеглицама су вођене организовано, са обученим водичима. Једном се десило 14. априла 1999. године код Ђаковице на једном брду Маја да су НАТО авиони бомбардовали колону око 300 Албанаца, углавном жена и деце. Било је јако пуно мртвих, а врло брзо по дејству на колону нашао се ту и сам генерал Ђошан, који је добио наређење од генерала Владимира Лазаревића да изађе на то место. Призори су били стравични.

По потписивању Војно-техничког споразума у Куманову 10. јуна 1999. године наша војска, полиција и државна администрација су добиле налог да се повуку са Косова и Метохије. Генерал Ђошан каже да му је то саопштење о повлачењу био најтежи моменат не само у каријери већ и животу. Ђаковачки Срби су то доживели као издају, јер су знали да долазе албански терористи жељни освете. Иначе Ђаковица је и у време брозове Југославије важила за центар албанског сепаратизма и иредентизма.
Његова 52.артиљеријско-ракетна бригада је измештена у Ниш, а расформирана је 2003. године.

За време трајања НАТО агресије на нашу отаџбину 1999. генерал Ђошан због тежине ситуације није могао ићи са сахране својих погинулих војника. Тек касније после 2000. године је обишао сваки гроб, односно породицу погинулог војника и подофицира, где је желео да их бар мало утеши.

До сада је генерал Ђошан написао пет књига о догађајима последње деценије 20. века, али и касније шта се дешавало након промене власти 5. октобра 2000. године, када је наша војска је претрпела радикалне организацијске промене (смањивање броја људи и многи генерали су пензионисани), а бивши министар Драган Шунтановац је био носилац пројекта уништавања наше војне технике.

Према мишљењу генерала Ђошана НАТО пакт је бомбардовање Србије спремао још 1991. године када је увео забрану увоза свих артиљеријско-ракетних оружја односно све за ПВО. Тако да и оптужбе на рачун нашег државног и војног руководства да нису хтели или могли да купе моћне руске системе С-300 су неосноване. Просто осам година је владао ембарго.

У двадесет и деветој емисији Разбуђивање угостили смо Милана Гајића песника са Косова и Метохије, који је до сада издао једну збирку песама, а друга је у припреми.

Милан Гајић је Србин, који је рођен 23. јуна 1992. године у Приштини на Косову и Метохији. Његово детињство је било суморно и тешко јер када је почео да спознаје свет око себе засвирале су ратне трубе у јужној србској покрајни и авиони НАТО пакта су отпочели страховито бомбардовање и агресију на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. године. Његов стриц је погинуо као припадник МУП-а Србије у борбама са шитпарским терористима... а неколико блиских рођака му је умрло од последица бомби осиромашеног уранијума почетком 21. века. Морао је да прекине своје тек започето школовање и његова породица се одселила из Приштине 1999. године. Прво у Краљево, па Крушумлију... и на крају се скрасила у Крушевцу.

Тај период свог живота не памти по лепом јер га Крушевљани нису добро прихватили, баш као и друге породице које су биле принуђене да напусте своје куће и имања на Косову и Метохији јуна 1999. године. Деца у школи су га задиркивала због говора, док су наставници ретко када имали разумевање ситуације у којој се налази. Његова љубав и филтер за све стресове које је као дечак пролазио био је фудбал. Доспео је чак и до националне селекције и облачио дрес кадетског и омладинског нивоа.

Једно време се бавио манекенством, након фудбала и прошао света. Живео је у Словачкој, Швајцарској, Чешкој, Индији, Русији... Путујући по белом свету Милан Гајић је лако увидео колико је лепа земља одакле потиче и да уствари своју суштину треба пронаћи баш у Србији.

Један сусрет са оцем Михаилом из призренског манастира Свети Архангели му је променио живот у смислу да је одлучио да посети после толико година свој завичај као и православне светиње Косова и Метохије (Зочиште, Високе Дечане, Архангеле, Девич...). Иако није наишао на одобрење код својих родитеља због безбедоносне ситуације на Космету, 2015. године је посетио србски Јерусалим и тек тада спознао живот и његову суштину.

У Београду 2017. године почиње да студира правне науке и објављује своју прву збирку песама "Идила се у сну снила". Промоције те књиге је имао у београдскомм Руском дому, Подгорици, Бањалуци, па чак и у далекој Холандији одакле носи прелепе утиске јер је увидео колико тамо људи воле Србију и Православље.

И на крају се поздрависмо са "Догодине у Призрену".
 

Милена Чанковић је личка Србкиња која је рођена 1968. године у Госпићу, а одрасла у селу Средња Гора, крај Удбине. Тамо је имала срећно и безбрижно дјетињство, гдје је дане проводила поред своје баке Јеје, док су њени родитељи отишли "трбувом за крувом" у Швајцарску. Управо бака Јеја била њезин прозор у свијет и водич кроз живот, иако није била писмена спадала је у оне оштроумне и вриједне крајишке жене које су разумјевале живот и бориле се за боље сутра своје дјеце. Милена је у први разред основне школе кренула у Госпић, гдје је била врло добар ђак и јако несташна, тако да је знала од баке Јеје добити и ћушку.

По завршетку 3. разреда родитељи је одводе у швајцарски град Шауфхаузен, гдје је наставила да живи и иде у школу. У туђини је патила за отаџбином и баком Јејом... али је током распуста долазила и тако ублажавала носталгију. Током школовања у Швајцарској упознала је једну дјевојчицу која је такође дошла из Лике са својом породицом и сједиле су заједно у клупи. Тада је осјетила прве проблеме на националној основи јер је добила погрдан израз да је: "Влахиња".

Први пут да је видјела да може поново доћи до рата у отаџбини било је на Сијелу Тромеђе у Стрмици (недалеко Книна), гдје се и удала... крајем јула 1989. године када се већ у зраку осјетила нека тензија између Срба и Хрвата, пошто су србски народни прваци поново се нашли на удару власти из Загреба због прославе 600. годишњице Косовског боја.

Миленина рођена тетка и тетак Милан Вранеш су убијени у јулу 1991. године у Госпићу и то на најстрашнији начин. Милена је емотивно изнијела те податке како су њихове комшије им говориле да се врате из Љубљане гдје су се склонили код родбине, и да им се ништа неће десити, а онда су покупљени од хрватских паравојних формација и убијени. Сахрањени су на гробљу у Ријеци.

Милена је свог првог сина родила 6. аугуста 1991. године у Швајцарској... то је спасило њезину баку од чистке Срба која је увелико трајала у Госпићу и другим мјешаним средниама авнојевске Хрватске, јер је бака сјела у аутобус и дошла да види праунука. Тако је и остала код ње мјесецима. Почетком деведесетих година 20. вијека Милена се активно укључила у помагање свом народу у Крајини, јер је допремала храну, одјећу и медицински материјал. Носила је то у Книн и на Удбину.

Злочиначка акција "Олуја 95" коју су почетком аугуста 1995. године извеле хрватске војно-полицијске снаге уз помоћ НАТО пакта и муслиманске војске када је очишћено србско становништво из Лике, Сјеверне Далмације, Кордуна и Баније... Милени је јако тешко пало. Иако је била у поодмаклој трудноћи она је спаковала комби ствари и кренула пут Апатина и Шида да дочека своје рођаке који су долазили у колони преко 250.000 прогнаних Срба Крајишника.

Почетком 21. стољећа Милена је активно писала на србским форумима и ту је често наводила сјећања и приче њезине баке Јеје, у оном изворном облику како их је она причала. То је запазила и књижевница Гордана Павловић која ју је и наговорила да објави те приче у књизи, што се десило пар година касније. Књигу је назвала "Дивани личких споменика" коју је посветила Личанима и Личанкама... а саму књигу је завјештала у хуманитарне сврхе, односно покренула је акцију подизања споменика свим Крајишницима на Банстолу, крај Новог Сада.

Управо са том књигом је обишла Србију, али стигла чак и до далеке Аустралије гдје има нашег народа. Споменик Крајишка суза је направио њезин кум Димитрије Мирко Ћелић, који је свечано откривен 3. јуна 2016. године у присуству великог броја људи. Поред тог споменика је никао Храм Благе Марије посвијећен крајишким жртвама. Почетком аугуста се ту одржавају парастоси жртвама злочиначке акције "Олуја 95".

Данас је Милена поносна бака која наставља да помаже свој народ и да их окупља у великом броју. Не воли подијеле, већ сматра да требамо то да превазиђемо и да будемо сложни.

У 34. eмисији Разбуђивање угостили смо Милосава Недића публицисту, који је деценије потрошио да изучава Колубарску битку, једуну од најтрагичнијих, али и најславнијих епопеја нашег народа и војске.

Милосав Недић је Србин који је рођен 1949. године у Ажањи код Смедеревске Паланке, али је одрастао, школовао се, а касније и засновао породицу у Београду. Иако његово факултетско образовање није везано за историју,  пошто је завршио Електротехнички факултет Универзитета у Београду средином седамдесетих година 20. века, одлучио се да магистарске студије одради баш на Философском факултету, одсек Савремена историја, са аспектом на Први светски рат.

Пошто је рођени Шумадинац а хоби му је ловство и природа, то је сва места где се одигравала Колубарска битка у јесен 1914. године обишао више пута. Поред тога што је имао прилике да чује од локалног становништва за неке занимљиве детаље, види аутентичне ровове, чак и чауре и делове артиљерије које су ту стајале више од седам деценија... Милосав Недић је у војним архивама имао овлашћења да прочита оргиналне рукописе односно дневнике које су водили подофицири, официри и генерали Војске Краљевине Србије.

Прошло је тако и петнаестак година у изучавају и исчитавању многих детаља о Колубарској бици. Да би напослетку се и прихватио посла писања књиге, коју је назвао „Колубара – српска Марна“, битка такође Великог рата, али на западном фронту, између француске и немачке војске. Та књига је објављена почетком 2017. године и имала промоцију широм Србије. Вредност књиге није само у штиву, већ и у оргиналним топографским картама тога времена.

У самој емисији Недић је изнео низ занимљивих детаља, на пример око руске помоћи Србима у другој половини 1914. када је допремљено хиљаде пушака преко Црног Мора и Дунава. Затим, како сам Недић каже деценијама кружи мит о фамозним „француским“ гранатима, коју износе тзв. кафански историчари и неупућени политичари. Реч је заправо о грчким гранатама за топове, али су Французи дали гаранције да ће бити плаћене, па је неко то протумачио да су француске. Такође недостатак тих граната није био у ширини већ дужини... и није реч о 2.5 мм, већ 72 мм дужим које су биле прерађиване и у Нишу, али и Крагујевцу.

Милосав Недић је описао и ситуацију каква је била на појединим локацијама са становништвом (цивилима) и војницима где се водила Колубарска битка и како је то Живојин Мишић решавао. Тада генерал Мишић је био сељачки син, рођен у тим крајевима и познавао је терен и људе. Описао је и како се Врховна команда трудила да крајем новембра 1914. године одвоји војску од непријатеља, затим да их нахрани и обује.

Једна од занимљивости је споменута у емисији, а то је прелазак већим делом Срба, па чак и Чеха током јесени 1914. године на страну Србије. Исто тако и погибија пуковника Живојина Бацића из Тимочке дивизије баш у Љигу.

Тако су србски војници били спремни за контраудар који је кренио у зору 3. децембра 1914. године на више места. Из више јуриша заузета је Кременица код Лазаревца, када је своје младе војнике предводио Миливоје Стојановић Брка, командант легендарног Гвозденог пука. Изненађени аустроугарски војници, су били у чуду, пошто су дан раније имали славље у Београду због освајања србске престонице. Такође и пуковник Миливоје Анђелковић звани Кајафа са својим борцима из Дунавске дивизије је допринео сламању непријатеља, а Јордан (а не Јован) Ђорђевић да се заштити бок Прве армије на Варовници код Младеновца и то са два батаљона трећепозиваца. И четнички одред под комадном Војводе Вука је имао великог успеха.

Коњичка дивизија, како наводи Недић је прва ушла у Београд и поносно испалила плотуне 15. децембра 1914. чиме је званично завршена Колубарска битка, а аустроугарски војници су већ били у Срему и Босни далеко од наших топова. У самом Београду је убијено више стотина Срба цивила од Аустроугара на најстрашније начине и то у року од два дана.

Колубарска битка је због свог значаја добила колико толико заслужено место у нашој историјографији, али су комунистичке власти после 1945. често трудиле да умање број наших жртава, а саму победу припишу „југославенским народима“.

Аутор емисије Милан Чучковић је на крају и навео да га је управо јунаштво наших славних предака навело да покрене 2014. године манифестацију Колубарски марш, која се сваке године одржава средином децембра, на територијама општина где се она и водила: Лазаревац, Љиг, Мионица, Младеновац итд.

У 37. емисији Разбуђивање гостовао је Мирослав Вишњић припадник легендарног 5. батаљона Војне полиције I борбене групе, Прве армијске области, чија је матична касарна била у београдском Топчидеру.

Мирослав Вишњић је Србин који је рођен 1980. године у Инђији, где је провео детињство и рану младост. Корени су му широм Балкана: од Дурмитора и Лике, преко Кордуна и Далмације па до Славоније. Његови дедови и бабе су били активни учесници Другог светског рата када су се борили против оружаних снага НДХ (усташа и домобрана). Током деведесетих његова кућа је била пуна фамилије која је прогнана из СР Хрватске од Туђмановог режима.

Још као дечак Мирослав је волео борилачке спортове, а највише карате, древну јапанску вештину коју и данас као тренер преноси бесплатно деци, да би их склонио са улице.

У јесен 1998. године када су се водиле жестоке борбе на Косову и Метохији између припадника Војске Југославије, Полиције Србије са албанским теориристима и њиховим помагачима Мирослав одлази у војни одсек и тражи да одслужи редован војни рок. У Ваљево стиже 16. децембра 1998. где је прошао редовну обуку, а после три недеље је положио војничку заклетву да ће бранити земљу.

Врло брзо је постављена селекција међу војницима, где би они који прођу психо-физичке тестове отишли у Београд на посебне обуке. Он је био један од 25 младића који су из ваљевске касарне "Живојин Мишић" дошли у београдску касарну у Топчидер када је почела ригорозна селекција са јако тешким обукама налик на руске специјалне јединице АЛФА. Након тога су одабрани најбољи који су одведени у Бубањ поток на војни полигон где су такође пролазили посебне курсеве. Од њих педесетак укупно формирана је јединица ПЕТИ БАТАЉОН ВОЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ за специјалне намене.

Крајем фебруара 1999. године након што су пропали преговори у Рамбујеу (Француска) између представника Владе Републике Србије и албанске националне заједнице са АП Косово и Метохија... команда Прве армијске области их упућује на Косово и Метохију преко Ниша. Чим су ступили на тло Свете земље - Космета били су праћени од припадника Мисије ОЕБС-а, који су имали задатак да шпијунирају кретање наших војно-полицијских снага јужне србске покрајине.

Тако су почетком марта 1999. године доспели у метохијске Дечане. Ту су били смештени, али су одмах послати на терен. Њихов основни задатак је био дубинско обезбеђење границе. Ово је подразумевало да смање притисак удара непријатељских снага које су у хордама наваљивале на југославенске карауле према Републици Албанији.

Како сам Вишњић тврди у емсиији међу непријатељским снагама поред Албанаца које су лако добијали у директнима окршајима и терали у панични бег... Било је и разних плаћеника као што су муслимански кољачи из Сребренице, хрватски бојовници из Далмације... које су лако препознали по језику који причају, али и усташким стиховима. И они су били побеђивани у директним мегданима "прса у прса". Затим припадници Легије странаца и ветерани Чеченског рата - муџахедини, који су били најжешћи борци... али и против њих се нису никада повлачили, напротив, требало је само више времена да их елиминишу.

Према Вишњићевом мишљењу разлог успеха ове малобројне јединице није само у доброј опреми коју су задужили, већ и у командом кадру. Били су то командири и команданти пре свега добри људи, али и прекаљени ратници из Отаџбинског рата са западне стране Дрине који се водио у Крајини и Босни за време разбијања друге Југославије.

Дешавало се и то да његов 5. батаљон иде дубоко у албанску територију испред карауле Кошаре, што би фудбалским речником рекли ишли су у напад, јер је оцењено да само тако може да се издржии копнена инвазија НАТО пакта на Србију која је носила шифровано име "Стрела 1". Било је то током априла и маја 1999. године када су вођене најљуће борбе на Кошарама - прави пакао за земљи. Пешачили су по 25-30 км дневно по снегу под пуном ратном опремом. Упадали су у непријатељске обруче више пута, када их је најмање 1.500 војника окруживало, а некада и више. Тада су биле најопасније ситуације јер су меци и гелери летели на све стране.

Вишњић је навео имена сабораца тј. људи који су ту на граници положили своје животе на олтару отаџбине, бранећи домовину од непријатеља. Тешко му је што већ више од две деценије њихова имена се готово не спомињу. То су капетан 1. класе Срђан Д. Кошанин звани Ђидо из краљевачког Ушћа, старији водник Јован Тепавац, водник Драган Комарица из Смедерева, војник Радиша Илић, потпоручник Александар Ђуровић, водник 1. класе Кузмановић, поручник Никола Вујичић, војник Дејан Милетић из Крушевца, десетар Саша Коматовић из Крагујевца, разводник Драган Станојевић и водник 1. класе Горан Трифуновић из Трстеника...

Познато је да су непријатељи Срба нападали на велике православне празнике. Тако и те 1999. године нападали, а Вишњић Мирослав добро памти крвави Васкрс и још крвавији Ђурђевдан испред карауле Кошаре.

Једном се десила ситуација да су били заиста отписани, тачније остали су у албанској територији дубоко према Тропоји где су имали окршаје, а онда су били два дана у обручу. Команда их је отписала, али није њихов капетан Кошанин. Он им је чувао одступницу и чекао на брду Шкоза, тамо је и погинуо од гелера гранте 120 мм.

Заправо, сви припадници 5. батаљона Војне полиције за специјалне намене што су погинили током 1999. године у одбрани Србије било је то од минобацачке гранате или ређе снајпера. У дирекнтим борбама са непријатељима није ниједан. То заправо довољно говори прво како су имали добру селекцију, затим обуке, а онда и како су били компактна целина што је јако важно. Успели су да се извуку тако што је легендарни мајор Бјелогрлић спасио, јер је провалио када је смена страже, па су се поред њихових ровова неопажено извукли и још им митраљез ДШК (совјетске производње) конфисковали.

Оно по чему Вишњић памти те дане јесте трофејна пушка коју је он лично запленио од терориста. Хтео је Србима из Дечана да то поклони јер су му тражили, али командири нису дали, већ је избила и свађа, а он послат у притвор краће време па је пуштен. Трагдедија је била када су чули да су ти Дечанци одведени у албански специјални логор Жута кућа, надалеко познат по трговини људским органима.

Средином маја 1999. његова јединица је десеткована, па им је команда послала испомоћ 24. батаљона Војне полиције из Крагујевца. Тада већ су на Кошарама и престајали жестоки окршаји, јер су непријатељске снаге биле уништене, а копнена инвазија је пребачена на долину Белог Дрима код Призрена "Стрела 2".

Укупно је његова јединица имала 20 погинулих и 36 рањених бораца током 1998-1999... у борбама на Светој земљи - Космету.

Када је потписан Војно-технички уговор у Куманову, јединица 5. батаљона је враћена у Ваљево.

Мирослав се након завршетка војног рока вратио у Инђију, а касније дипломирао на Факултету физичке културе у Београду. Данас је ожењен, има троје деце...

У 36. емисији Разбуђивање угостили смо Милана Јоловића команданта специјалне јединице "Вукови са Дрине" која се борила у саставу Дринског корпуса ВРС.

Милан Јоловић је Србин који је рођен 1967. године на Сокоцу на Романији у СР Босни и Херцеговини, гдје је одрастао и провео дјетињство. Његови родитељи Владо и Драгиња, поред Милана имају још три сина. Његова фамилија је ту досељена са простора старе Црне Горе из околине Никшића.

Основну школу Милан је завршио у родном мјесту. Када је напунио 15 љета одлучио се одмах да ће му животни позив бити војска. Тако је уписао средњу војну школу у Сарајеву, која је важила за једну од најбољих образовних установа бившег југославенског простора. Тамо су питомци већ са 16 година полагали заклетву под оружјем, што је био изузетак, јер приликом редовног служења војног рока младићи најраније са 18 сагодина су се свечано обавезивали на чување устава и независности земље. Тај период како рече сам, био је тежак јер је владала гвоздена дисциплина, али су другарства остала трајна. Тада нису постојали проблеми и свађе на националној основи.

Војну академију Јоловић је уписао у Београду коју је са успехом похађао, док је на четвртој години изабрао смјер: специјалне јединице, па је са колегама пресељен у Панчево, гдје је основана 72. специјална јединица Војне полиције, која је раме уз раме са 63. падобранском бригадом важила за најбољу јединицу не само бивше Југославије, већ и југоисточног дијела Европе. Од команданта је добио надимак Легенда, јер се тако и поздрављао "Ђе си легендо"... касније су то и његови војници прихватили.

Када је у љето 1991. године произведен у чин поручника послат је у Вуковар у касарну "Петрова Гора". Тамо је провео неколико недјеља под опсадом пошто је сама касарна била под блокадом хрватских паравојника. Касарна није предата, већ је успешно деблокирана, а сам град ослобођен. Вратио се у Београд на редовне дужности. На лични захтјев послат одлази у Зворник у прољеће 1992. године, јер је у Босни и Херцеговини већ отпочео грађански рат. Јоловићу је то био сигнал да дође и помогне свом народу у одбрани од сљедбеника Алије Изетбеговића који је имао визију унитарне Босне и Херцеговине према начелима Исламске декларације, коју је он лично писао 1971. године.

Милан Јоловић је дошао у Зворник гдје је већ постојала једна мања јединица коју је његов покојни саборац назвао "Вукови са Дрине", јер је волео псе вучијаке, и сам је имао једног. Тамо је успјешно вршио обуку младића углавном између 18 и 32 године. Са својим борцима је прошао многа ратишта широм Босне, док сарајевско ратиште издваја као најтеже пошто су се ту водиле уличне борбе. Муслимански снајперисти су вребали са многих зграда, а често се дешавало да су линије раздвајања муслимана и Срба не више од 30 митара. Било је ситуација гдје линија усљед жестоке офанзиве пукне и да Јоловић и његови саборци морају да "крпе" фронт. Биле су то изузетно опасне акције у којима су момци гинули.

Како сам Јоловић рече у емисији Разбуђивање, док траје борба нема страха, већ адреналин је тај који расте и разбија страхове. Тачније знао је своје борце да мотивише урликом, односно завијањем попут вукова што је често на фронту давало снаге његовим саборцима да издрже у преломним моментима битке те остваре побједу. Поред уличних борби биле су тешке борбе и у шумама, врлетима гдје је углавном долазило до борбе "прса у прса" или како то војници воле да кажу "месо на месо".

У емисији је Јоловић Милан такође испричао своју прву борбу и окршај са муслиманским екстремистима код Зворника, коју је успешно извео на радост мјештана који су им раније говорили "То ни Швабо није освојио". Памти и најтежи дан у рату када му је на Нишићкој висоравни код Олова погинуо најбољи командант чете са три саборца.

Током пјешадијских окршаја никада се јединица "Вукови са Дрине" није повлачила назад, увјек су ишли напријед, изузетак је било приликом бомбардовања НАТО авијације. То се дешавало нпр. на Бихаћу, Горажду, Сребреници, Бјелашници... јер када крене нека акција ослобађања неког мјеста, односно енклаве и припадници ВРС крену да пробијају непријатељске линије и тада се успјех већ назире... онда амерички, француски и британски авиони жестоко бомбардују положаје Срба. Поред тога, Јоловић је казао како је и политичко руководство на Палама и у Београду било под великим притисцима Запада, јер они су стално пријетили да ће се умјешати ако Срби ослободе своју отаџбину.

Једном се десило 1993. године код Сарајева да је његова јединица успјела да спаси и живот начелнику Генералштаба ВРС Ратку Младићу, што је он сам рекао. "Вукови са Дрине" никада се нису тиме хвалили, то ми је била и дужност.

Такође "Вукови са Дрине" су јула 1995. године учестовали у ослобађању Сребренице, која уствари никада није демилитаризована иако је то морала бити према резолуцијама Савјета Безбједности УН. Они су заузели све доминантне коте изнад града, а онда ушли у саму Сребреницу. Насер Орић, командант муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине се већ хеликоптером евакуисао, пар дана раније. Управо Орић и његови крвници су током 1992-1994 године у средњем Подрињу (Милићи, Братунац, Зворник, Сребреница, Власеница, Жепа...) етнички очистили десетине мјеста (Братунац, Кравица, Бјеловац, Факовићи, Скелани, Залазје, Сасе итд.), хиљаде Срба поубијали на најстрашније начине, десетине хиљада их прогнали итд. Јоловић Милан је био међу првима који је ушао у сам град Сребреницу... и сам рече да је било немилих сцена, али далеко од тога да је било геноцида. То је политичка прљава игра која је режирана од страних обавјештајних служби да би се злочини над Србима у Подрињу сакрили... јер је било и самих муслимана као нпр. Ибран Мустафић који је свједочио о томе.

Јоловић је мишљења да су сарајевски Срби највећи трагичари босанснко-херцеговачког рата јер су три и по године бранили сваки педаљ свог кућног прага, а да нису ни милиметра узмакли пред Алаховим фанатцима. Да би шест мјесеци након потписивања Дејтонског мировног уговора 21.11.1995. у америчкој држави Охајо њих скоро 150.000 Срба морали да напусте своје куће, њиве, ливаде, свој завичај и оду у беспуће. Ово је историја записала као Сарајевска Голгота.

У самој јединици поред Срба из Подриња било је и добровољаца, највише из Републике Србије. Али су долазили неколико из Грчке, Русије, па чак и два Пољака (католика). Био је и један Мађар из Суботице који се оженио у Зворнику и остао после рата ту да живи.

Милан Јоловић као командант је изузетно поштовао своје саборце, тако да је волио да са њима посједи, продивани и поједње дневно сљедовање хране. Испричао је у емисији Разбуђивање неколико анегдота које и дан данас памти. Једна је била о његовом војнику кога су звали Пастирко, када је схватио колико је срећа субјективна ствар... затим једном шаљивџији који је волио да добацује са зачеља колоне, па му је после борби морао читати буквицу. Или она антологијска анегдота са бихаћког ратишта из новембра 1994. године када му је војска једини пут одбила наређење, а њега то силно порадовало.

И данас у миру Милан Јоловић не стаје. Вратио се на Соколац гдје живи и ради на очевини. Друштвено је активан и помаже изградњу православних цркава, а исто тако учествује у хуманитарним акцијама. У плану је да у Зворнику се направи што прије спомен-соба за јединицу "Вукови са Дрине" јер како рече њих 85 је положило свој живот у одбрани народа и слободе, а преко 500 их је рањено, неки по више пута.

Активан је у Удружењу ветерана "Вукови са Дрине".

У 38. емисији Разбуђивање гостовао је Данко Р. Васовић бивши новинар Вечерњих новости који је средином осамдесетих година 20. века разоткрио "Аферу Валдхајм".

 Данко Васовић је Србин, рођен 1952. године у Београду, а његови корени су из Црне Горе, Херцеговине и Косова и Метохије. Оба родитеља су му били школовани новинари који су радили у Београду за познате медијске куће. И сам Данко је тако одабрао да му новинарство буде животна професија. У младости се бавио спортом и то врло успешно: тенис, бокс, скок у вис... па је тако прво писао чланке у спортским рубрикама. Касније је прешао у информативно-политички сектор како би се и ту доказао као врстан познавалац струке.

Његови преци су током 19. и 20. века активно учестововали у одбрамбеним ратовима на Балкану којe су Срби водили за слободу. Његов ујак је између осталог погинуо у борбама на Сутјесци у пролеће 1943. године као партизански борац.

Сусрет Васовића и Валдхајма у Бечу 1986.

Оно што ће његов живот променити јесте новински чланак угледног часописа у САД - "Њујорк Тајмс", где су амерички новинари почетком 1986. године Курта Валдхајма кандидата за председника Аустрије оптуживали за ратне злочине током Другог светског рата. Данкова мајка је приметила тај чланак и показала свом сину, баш због тога што је била врло осетиљва на ту тему.

Данко Васовић је у то време важио за једног од најспособнијих и најпродорнијих новинара своје генерације на читавом југославенском простору. Одмах је позвао изборни штаб Валдхајма у Бечу и тражио да направи један интервју са њим лично, на шта су његови блиски сарадници гледали да на све начине откажу сусрет са Васовићем, који се ипак није дао, него је заказао сусрет са Куртом Валдхајмом. Било је то у марту 1986. године у јеку изборне кампање за првог човека Аустрије.

Данко Васовић је дошао у Беч и у једном пријатном разговору са Валдхајмом је споменио реч "Корзара", што је био окидач и Валдхајму и његовим саветницима да Васовић није обичан новинар, већ да је потенцијални проблем пошто је било очигледно да зна више него што би требало.

Валдхајм у средини, као нацистички официр

Заправо, Курт Валдхајм је у доба Другог светског рата био један од најбрилијантијих официра немачке обавештајне службе. Учествовао је на балканском ратишту у геноциду над Србима 1941-1945, а исто тако је помагао јединице Вермархта у Грчкој.

Хрватске оружане снаге (усташе, домобрани...) и немачке СС јединице су у лето 1942. године извршили један стравичан злочин окупацијом планине Козара у Босни, јер су желели да униште партизанско језгро отпора у централном делу Посавине.

Тачније, у непосредној близини се налазила железничка пруга, како је у емсиији Разбуђивање објаснио Васовић, којом су се допремале сировине са Кавказа до Трећег Рајха, односно одржавало је немачку ратну машинерију.

Направљен је троструки прстен крајем јуна 1942. године око Козаре и убијали су све што се миче. Скоро 70.000 Срба је одведено у концентрациони логор Јасеновац код Новске, а од тога је 22.000 било деце млађе од 15 година. Тако је Анте Павелић, поглавник НДХ одликовао Курта Валдхајма за "добро обављен посао". Курт Валдхајм је такође био учесник још неколико тешких злочина, између осталог и у Црној Гори.

Иако је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Другог светског рата у Београду прогласила 17. децембра 1947. године Курта Валдхајма за ратног злочинца он је без икаквих сметњи наставио каријеру у међународној дипломатији. Да чудо буде веће седамдесетих година 20. века Валдхајм је у два мандата био је генерални секретар ОУН.

Баш тада 1977. године вођа социјалистичке Југославије Јосип Броз Тито га је одликовао Орденом југославенске заставе (највише одликовање у СФРЈ). Према речима Васовића мотив за додељивање овако високог признања Курту Валдхајму је био то што је и сам Броз био умешан у многе ратне злочине током Другог светског рата, али и што је Владхајм то све знао, па су један другог частили и причали све најбоље један о другом.

Курт Валдхајм је тада у пролеће 1986. године схватио опасност од Васовића и упутио га на Будимира Лончара, тадашњег министра иностраних послова социјалистичке Југославије.

Будимир Лончар	Лазар Мојсов

Међутим, из каснијих дешавања Васовић је схавио мрачне ствари не само о министру Будимиру Лончару, већ и о Лазару Мојсову, члану Председништва СФРЈ из СР Македоније.

Како Васовић тврди у емсији, Југославија која је једна од највећих жртава у Другом светском рату (процентуално по броју жртава) скривала је нацистичке ратне злочинце. Између осталог то је довело до заоштравања односа са Израелом који је имао тајну службу што је ловила нацистичке злочинце и изводила их пред суд правде. Више пута се десило да их агенти МОСАД-а лоцирају, али да их југославенске дипломате помажу. То му је потврдио и Симон Визентал који је радио дуго година у Бечу.

Данко Васовић такође је у емисији Разбуђивање детаљно описао покушај атентата на њега 1986. године, када је пуком срећом преживео напад Чилеанца који је добио задатак да га ликвидира металним боксером  у главу, не би ли се зауставило разоткривање Афере Валдхајм. О томе постоје и записи у београдској Полицији.

Све то што се дешавало у вези Валдхајма Васовић је решио да пренесе на филм и написао је књигу. Иако је филм "Скривено зло" био приказан на међународним фестивалима и побрао одличне критике, док у Србији тај филм никада није могао да се прикаже на националној телевизији. Штавише, Васовић је имао потписан уговор са РТС о снимању 12 епизода на тему Курта Валдхајма... међутим, и ту је добијао само лажна обећања.

На самом крају емисије Данко Васовић је навео и то да за последњих 33 године све и један вођа Републике Србије, почевиши од Слободана Милошевића, па до Александра Вучића буквално стопирају да истина о Курту Валдхајму изађе на видело.

У 39. емисији Разбуђивање гостовао је Петар Мишић потпоручник у пензији и некадашњи припадник 52. артиљеријско-ракетне бригаде у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије.

Петар Мишић је Србин, рођен 1976. године у Новом Саду, а одрастао у насељу Каћ које се налази на југу Бачке. Његов прадеда са очеве стране је носилац Албанске споменице и учесник Првог светског рата као војник Краљевине Србије. Деда са мајчине стране је био заточеник усташког концентрационог логора Јасеновац, највећег стратишта Срба у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

Иако је као млади матурант имао жељу да упише средњу војну школу 1990. године у Загребу или Мостару, уз договор са родитељима уписује средњу електротехничку школуу Новом Саду. Ипак, жеља за Војном академијом није га напуштала ни после 4 године... тако да је 1994. године постао питомац ове образовне установе.

Поткрај августа 1998. године промивисан је у Београду са својим колегама у најнижи официрски чин: потпоручник и дозвољен им је годишњи одмор, који је требао да траје месец дана. Међутим, како се ситуација на Косову и Метохији из дана у дан усложњавала услед бројних оружаних дејстава албанских терориста из Окупаторске Војске Косова, то је младим официрима одмор прекинут након 3 дана и сви су морали да се јаве у своје јединице.

Послати су на Космет, а Мишић је ново радно место добио у Ђаковици, место које је деценијама словило за најтврђе језгро албанског иредентизма и сепаратизма. Његов командант јединице је био тада пуковник Милош Ђошан.
У току јесени Мишић је имао и ватрено крштење у пешадијским обрачунима где су се ШТС повлачиле у нереду и паници према Републици Албанији са великим губицима.

У марту 1999. године ситуација се додатно компликује јер амерички ментори са Запада виде да ШТС не могу сами да победе југославенске снаге безбедности и да им морал страховито пада. НАТО пакт се званично умешао 24. марта тако што је започео агресију и геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"... тачније почео да бомбардује војне и цивилне циљеве на подручју целе Србије и Црне Горе... а врло брзо је отпочела и копнена инвазија из правца Републике Албаније која се одвијала у две фазе и носила је шифровано име "Стрела"...

Први удар односно "Стрела 1" је био преко Јуничких планина у зони карауле Кошаре, изнад села Батуша. Било је то на Велики петак 9. априла 1999. године. Агресори су имали више хиљад војника сачињени од косметских Албанаца, Војске Реп. Албаније, страних плаћеника и НАТО специјалаца. Војска Југославије је имала много мање снаге на располагању, а додатни проблем је била конфигурација терена. Мишић са својом мањом групом од 12 војника (од 19 до 21 година старости) бива придодат 125. моторизованој бригади у склопу 3. тактичке групе.

Са својим војницима који су имали 3 борбена-оклопна возила први су кренули на караулу Кошаре јер су добили већ информацију да је отпочео прави напад, пошто је био један лажни напад на караулу Морина. Имали су окршај током читавог дана када су се приближили караули Кошаре на доминантној коти 601 - Раса Кошарес и били под сталним ударима ШТС. Касније током дана пристижу и друге јединице: специјалци, диверзанти, војна полиција... које су разбили албанске теористе и њихове помагаче.

Преко радио везе Мишић добија информацију да је тада мајор Душко Шљиванчанин командант 53. граничног батаљона, упао у албанску заседу и да је један војник са њим погинуо. Предвече када је већ нестало муниције и хране Мишић добија од претпостављеног мајора Баљошевића дозволу да се спусти до села Батуша где се налазила команда.

Тако да се његова посада од три БОВ-а купи и креће полако у колони, с тим да је други БОВ у коме се Мишић возио био механички неисправан. Таман да крену пут Батуше из шуме излази наш војник без ознака, шлема и беретке са пушком у руци који се представља као Дејан Агочевић, командант карауле Кошаре. Иако је Петар Мишић посумњао да ту нешто није уреду и да прича Агочевића има пуно рупа, ипак пристаје да га повезе са њима.

На том путу налећу на мању албанску заседу у коме је његов БОВ налетео на против тенковску мину, а још је и погођен "зољом" (М-80). Мишићеви војници из друга два БОВ-а су одлично одреаговали и разбили ту групу ШТС, док је сам Мишић био тешко рањен, остало је без десне потколенице... пребачен је прво у Ђаковицу, а после у Београд на ВМА. Опоравк је трајао месецима.

Иако се више није враћао у јединицу Мишићу је тешко пала вест о потписивању Војно-техничког уговора у Куманову 10. јуна 1999. године. Брзо после тога је и пензионисан.

Оно што је занимљиво јесте то што се Мишић у емисији Раубуђивање осврнуо на филмове које прате тематику Битке на Кошарама.

Слађана Зарић која је аутор филма "Ратне приче са Кошара", емитован 2019. на РТС, њега није звала, иако се у том филму на 24. минуту спомињу његова три БОВ-а...

А друго је играни филм аутора Балше Ђога који треба да се ове године заврши. Ниједан од директних учесника Битке на Кошарама није консултован приликом прављења сценарија, ни генерал Драган Живановић, ни потпуковник Драган Димчевски који поседује ратни дневник, ни пуковник Душко Шљиванчанин...

На крају Петар Мишић закључује да борци и учесници не могу такве пројекте да подрже.

Иначе, Петар Мишић је крајем 2019. године у Каћу организовао једну трибину о Кошарама, која је имала око 1200 људи у великој школској сали, махом деце и омладине... Труди се са саборцима да оживи сећање на јунаке из протеклих ратова деведесетих година.

У 40. емисији Разбуђивање гостовао је Душко Шљиванчанин пуковник у пензији и некадашњи командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије.

У 41. емисији Разбуђивање гостовала је Биљана Живковић дугогодишњи новинар, публициста, родољуб, русофил, која је написала двадесетак књига на тему националне историје и страдања.

Биљана Живновић је Српкиња која је рођена 1959. године у Прибоју на Лиму. Осамдесетих година 20. века радила је као новинар у Београду, Новом Саду, Кикинди... Направила је мноштво интервјуа са личностима из света геополитике, стратегије, историје, философије и др. Касније је писала чланке за многе патриотске портале.

У емисији Разбуђивање Биљана Живковић је дошла да прича о Србима у Албанији, како они данас живе, како опстају на балканској ветрометини протеклих векова и епоха, како су уствари после свих бура, олуја и ратова васкрсли.

На самом почетку емисије Биљана је направила увод где је испричала зашто је данашњи географски простор Албанске Републике уствари наша прапостојбина. О томе доказују историјске чињенице и извори о нашим владарима пре династије Немањића који су били хришћани и градили православне светиње још у 10. веку, ако не и раније... Међу њима свакако наш мученик и свети краљ Јован Владимир (990-1016) који је столовао у Скадру. Управо је тај Скадар био србска престоница пет векова, све док га Турци нису освојили 1479. године.

Такође данашња Албанија је касније ушла у састав средњовековне србске државе односно Душановог царства... Није тајна да се моћни цар Душан о Васкрсу 1346. године у Скопљу крунисао за цара Срба, Грка и Арбанаса. У доба османских освајања и похода на Европу, све су Турци покорили и присвојили.

Након пропасти Османског царства почетком 20. столећа када су државе Балканског савеза: Црна Гора, Србија, Бугарска и Грчка у Првом балканском рату 1912-1913 године оствариле задати циљ и ослободиле се Турака. Тада је Војска Краљевине Црне Горе ослободила Скадар и дала многе жртве, док је Војска Краљевине Србије ослободила Драч и изашла на море, што је уплашило Енглеску, Аустроугарску и Италију. На захтев Великих сила и Србија и Црна Гора су морале да се повуку из Скадра односно Драча априла 1913. године. Тако је створена Кнежевина Албанија.

Биљана Живковић у емисији наводи и податке које данашњи Срби већином не знају, а то је постоји изнад Скадра једно брдо Брдањола на коме је у Првом балканском рату изгинуло преко 13.000 Срба војника, три пута више него на Кајмакчалану септембра 1916. године. Поред тога северни део Албаније је пун србских топонима: Велепоље и сл. Још фрапантнији податак од тога је да данашњих грађани Албанске Републике, њих 78% има србске корене.

Албанизација Срба је почела још пре Другог светског рата у време Краља Зогуа, који је само Србима од нацоналних мањина бранио употребу језика, писма, говора, фолкора, све оно што наше сународнике веже за матицом. Након Другог светског рата комунистички диктатор Енвер Хоџа је још више појачао тај притисак, али је и рушио православне светиње које су старе више од једног миленијума.

Данас ситуација није много боља, али србска заједница се и даље бори за опстанак. Значи им много када неко дође из Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, дијаспоре, било ко да прича на србском језику. Како Биљана Живковић наводи ти сусрети су веома сентиментални и пуни радости. После 76 година она је у Скадру присуствовала првом часу који су Срби имали на свом матерњем језику, а емоције су прорадиле. Велики допринос опстанка Срба у Албанији је дала Митрополија црногорско-приморска и блаженопочивши митрополит Амфилохије Радовић.

Живковићева је успела да у покрене акцију да Срби у Скадру опреме своју библиотеку са књигама на ћирилици, што нису имали више од три чртвртине столећа. Наводила је у емисији и имена која су значајна за опстанак србске заједнице, као и неке анегдоте са њима.

На крају емисије Биљана Живковић је још занимљивих података, као рецимо да је Скадар имао 250 православних цркава и храмова, а Драч 365 исто као и Призрен. Такође и податак како и зашто је установљена Албанска православна црква и коме је то све одговарало, ко је ту причу помогао.

Емисија је за сваку препоруку уз жељу да не остане само га гледању, већ и да се Скадар и Драч посети бар једном у животу.

У 43. емисији Разбуђивање угостили смо Милу Рајчевића професора у пензији и некадашњег директора ОШ „Нада Димић“ у Госпићу.

Миле Рајчевић је рођен 1938. године у селу Дивосело у јужним дијеловима Лике, подно планине Велебит, а које се налази јужно од града Госпића (7 км) и неких 35 км од обала Јадранског мора. Ово село је стољећима насељено Србима о чему свједочи и православна црква Рођења Пресвете Богородице која је подигнута у средином 18. вијека (око 1756. године) од Срба Крајишника, који су били аустријски граничари. Дивосељани су били вриједни и поштени људи, од којих су се многи школовали у Госпићу, Загребу, Карловцу још у доба Хабзбуршке монархије. Дали су велики број интелектуалаца, доктора, инжењера, трговаца, официра…

Као дјечак Миле је упамтио Други свјетски рат јер је са породицом морао да побјегне из родне куће у велебитске шуме заједно са својим комшијама и рођацима. Прво му је убијена рођена сестра стара 10 година од хрватских фашиста (Усташа) у прољеће 1941. године, а двије године касније и његов отац Богдан (45 год)… Поред тога, током љета 1941. године око 80-ак Дивосељана је одведено у хрватски систем концентрационих логора „Јадовно-Госпић-Паг“, одакле се нико није вратио жив. Рат су преживјели Миле, његова мајка и двије сестре. Вратили су се на згариште тек у прољеће 1945. године. Иначе, преко 1.600 Срба је убијено у Дивоселу током постојања клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, што ово село чини међу најстрадалнијим личким насељима, гледано кроз проценте преко 66% их није преживило рат, а готово да није било дјетета које је имало оба родитеља.

Након рата је усљедио јако тежак период обнове и живота, али је Дивосело успјело да васкрсне и одржи се. Миле се школовао и завршио је у Госпићу гимназију, а потом дипломирао на Философском факутету у Загребу – смјер педагогија. Вратио се у Госпић и запослио у основној школи, гдје је касније постао и директор те образовне установе. Оженио се крајем шездесетих година и добио двоје дјеце.

Крајем 1980-их година дошло је до увођења вишепартијског система у бившој Југославији, а на јавној сцени се појавио Фрањо Туђман и његова милитанта странка Хрватска Демократска Заједница (ХДЗ). Њихов програм је био шовинистички са антисрбским и антијугославенским идејама, фашистичко-усташком иконографијом. Добар дио госпићких Срба је видио да се понављају авети из НДХ… и да ће врло брзо да се понови 1941. година, јер хрватско друштво уистину никада није било суочено са својом прошлости нити је доживело дефашистизацију.

Локални одбори ХДЗ-а у Госпићу су веома предано радили на директивама централе из Загреба о етничком чишћењу госпићке општине, па су већ почетком 1991. године почели оформљавање правојних формација, гдје су се истицали: Мирко Норац, браћа Орешковић: Тихомир и Ивица, Стјепан Грандић, а касније им се придружује и Томислав Мерчеп. У љето те године постављени су полицијски пунктови и ограничено је кретање Србима, који су свакодневно легитимисани, а добар дио њих је позиван на информативне разговоре у полицијске станице. Ово је рађено са циљем застрашивања Срба на овом подручју. Хрватски екстремисти и паравојници нису се либили убијања Срба, као ни пљачке њихове имовине.

Многи локали: кафане, ресторани, киосци, куће, пољопривредни објекти… чији су власници Срби дизани су у ваздух (минирани). Касарна ЈНА „Станко Опсеница“ је била већ 18. септембра 1991. године запоседнута, а Рајчевић је описао и како, пошто је у самој касарни било издаје од хрватских и албанских официра који су радили за Хрвате. Највеће етничко чишћење у Госпићу било је средином октобра 1991. године када су хрватске банде упадале незаконито Србима у куће, те их извлачили и ликвидирали на непознатим локацијама. Процена је да их је између 160 и 250 убијено тада. Током емисије, Миле Рајчевић је детаљно наводио имена локала, тј. власника који су оштећени, као и имена убијених госпићких Срба.

Такође православни парох Славко Стевановић је прогнан из Госпића са породицом од хрватских екстремиста. Поред тога Рајчевић је описао као је православна црква Св. Георгија у Госпићу срушена, на веома стручан начин са посебним врстама експлозива, тако да сусједне зграде не буду оштећене, већ само црква која је подигнута 1785. године… Иначе, ова госпићка црква није до данас обновљена. Муке Срба нису престале те 1991. године, већ су настављене наредних година. Већ у фебруару 1992. године Хрвати су срушили споменик научнику светског гласа Николи Тесли, баш зато што је био Србин и син православног свештеника Милутина Тесле, као и сви антифашистички споменици, односно борцима НОР-а.

Рајчевићево село Дивосело је имало више напада од стране хрватских снага 1991-1992, док се највећи погром десио у септембру 1993. године када је изведена злочиначка акција „Медачки џеп“… Тада су сем Дивосела страдали Читлук и Почитељ… тачније ова села су буквално сравњена са земљом. Хрватима су снаге УНПРОФОР-а помогле и одавале положаје Срба, односно Војске РСК. Данас ова три села више не постоје, јер се нико није вратио да живи ту нити Хрвати то дозвољавају. Како и сам Рајичевић у емисији наводи, оно што није Павелић успио 1945. то је Фрањо Туђман урадио 1995. године.

Данас Рајчевић живи у Београду гдје проводи своје пензионерске дане. Иако је силом напустио Лику августа 1995. године када је прогнан током „Олује“, њега Лика никада није напустила, а Дивосело носи у срцу. Написао је и двије књиге: „Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању“ (2013.), као и „Историја школства Лике 1752-1995“ (2020.)…

У 44. емисији Разбуђивање угостили смо Душана Шеховца предсједника удружења „Истина и правда“ из Сарајева.

Душан Шеховац је Србин који је рођен у Сарајеву 1951. године. Све до осмог кољена његови преци су рођени у сарајевским насељима. Он је одрастао на Илиџи, док су његови деда, прадеда из Трнова.Завршио је Факултет Политичких Наука у Сарајеву (смјер: социологија), гдје је као одличан студент наставио своју каријеру.

До почетка маја 1992. године Шеховац је долазио на посао. Међутим, када су муслиманске паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотска лига“ блокирале град и ограничили кретања… уз истовремено психо-физичка малтретирања, пљачку, убиства, силовања Срба.

Како Шеховац у емисији Разбуђивање наглашава, тада је дошло до подјеле сарајевских насеља по националном кључу. Тамо гдје су Срби имали већину они су прогласили Српско Сарајево, док су муслимани имали своју зону коју су контролисали. Алијини бојовници су у свом дијелу града имали ниску од преко 125 концентрационих логора гдје је хиљаде Срба Сарајлија било утамничено, а један дио и свирепо убијен. Уствари, многи муслимански заповједници као што су: Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Празина, Исмет Бајрамовић, Алишпаго Зулифкар… који су окупљали око себе пробисвјете и ликове са маргине људског друштва (алкохоличар, коцкари, силеџије, лопови…), имали су своје зоне одговорности гдје су оснивали казамате за монструозна иживљавања над Србима цивилима, који су остали у њиховој зони града, јер су ту имали куће, станове, имања.

Такође изнад Сарајева у насељу Богушевац, паравојна група око злогласног криминалца Мушана Топаловића звани Цацо је доводила Србе и бацала их без милости. Није позната тачна бројка бачених у ту јаму Казани, али свакако да се не ради о малом броју жртава, већ је ријеч о стотинама Срба.

Такође Шеховац је први пут посље скоро три деценије разбио муслимански мит о ткз. Опсади Сарајева који је одзвањао свјетски медијима, тако што је нацртао мапе сарајевских општина гдје се јасно види да су опсаду Сарајева заправо извршиле муслиманске ратне јединице лојалне Алији Изетбеговићу јер су они запосједали већи дио сарајевских брда и планина: Игман, Бјелашница, Ормањ, Волујак, Трескавица… као и сљедећа општине: Трново (75%), Хаџићи, Нови Град (50%) Стари Град, Ново Сарајево, Центар.

Поред свега тога, Шеховац наводи и подакте о људима који су се борили под знамењем ВРС, а који нису имали пребивалиште у пријератном Сарајеву, њих 620 није имало… остали су сви били Сарајлије. Тако да је са тим податком разбијен мит како су Срби из Републике Србије долазили да „отимају муслиманску земљу“.

Кућа Душана Шеховца је била на 300 метара од прве линије фронта, па ипак он није напуштао родну Илиџу са породицом све вријеме ратних дешавања. Слично као и остали дијелови Српског Сарајева Илиџанци је страховали од муслиманских граната и снајпера који су редовно вребали сваку прилику да убијају Србе цивиле.

Муслиманске снаге су иначе имале током 1992-1995 преко 35 жестоких офанзива на дијелове Сарајева под контролом ВРС, а највећи притисак је био на општину Илијаш, јер су рачунали да ће тако направити обруч око осталих дијелова и уништити их. Међутим, и поред бројчане и техничке надмоћи они нису успјели у својим намјерама, а борци Сарајевско-Романијског корпуса су све издржали што их сврстава у дивјунаке Отаџбинског рата.

У емисији Разбуђивање, Душан Шеховац се осврнио и на један детаљ непосредно по завршетку рата, а то је егзодус сарајевских Срба почетком 1996. године. Наиме, када је потписан Дејтонски мировни уговор у Америци 21. новембра 1995. године, обнародовано је да пет сарајевских општина (Илиџа, Илијаш, Вогошћа, дио Хаџића, Грбавица) враћа се под муслиманску контролу. Сарајевски Срби су ову одлуку равну издаји лоше примили и отпочео је велики талас протеста. Ипак, током фебруара и марта 1996. године у колонама пут беспућа отишло је преко 120.000 Срба, већином у Зворник, Бијељину, Требиње, Горажде, Братунац, Пале… Тако је и настао нови град – Источно Сарајево.

Посљедњих година муслиманске власти у Сарајеву покушавају да на све начине сакрију злодјела која су учинили припадници муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине. На примјер, на таблама гдје су пописана имена жртава српске националности, не говори се и није написано ко их је убио, већ само да су то „жртве ратних дешавања“, док на таблама за муслиманске жртве редовно се ставља да су то „жртве српског фашистичког агресора“ и сл. Такође, на постављеним таблама у Сарајеву долази до фалсификовања историје и истине у смислу да имена Срба се стављају као муслиманске жртве.

Данас, Душан Шеховац живи на Илиџи, гдје проводи своје пензионерске дане. Основао је удружење „Истина и правда“, које је прије пар мјесеци први пут испред некадашњег државног концентрационог логора у Тарчину обиљежило 25. годишњицу од затварања злогласног муслиманског логора „Силос“ гдје је утамничио преко 600 Срба, а који је постојао 1.355 дана.

Иначе ово није честа пракса да градске власти Сарајева дозвољавају овакве обреде јер муслимански екстремисти стално праве проблеме, што често доводи и до физичких сукоба. Покушавају да застраше Србе који би на миран начин да обиљеже своја стратишта.

У 45. емисији Разбуђивање угостили смо Винка Пандуревића генерала у пензији, некадашњег официра ЈНА који је учествовао у оружаним сукобима на бившем југославенском простору деведесетих година 20. столећа.

Винко Пандуревић је Србин који је рођен 1959. године у општини Соколац на Романији (СР Босна и Херцеговина). После завршене гимназије уписује 1978. године Војну академију, где након завршетка четири године касније бива поризведен у потпоручника Југославенске Народне Армије. Прво место службовања му је било у главном граду СР Словеније.

Осамдесетих година када је ступио на дужност међу словеначким становиштвом се осећала већа доза нетрпељивости према свему што има префикс „југославенски“ и свим дошљацима из осталих република тадашње Југославије.
Још од Другог светског рата постојао је договор Кардеља и Тита да словеначки регрути служе само у својој матичној републици редовни војни рок. Такође су издејствовали да имају ШРО код себе, што је био изузетак, када је у Билећи био велики војни комплекс и наставни центар, вероватно и најбољи у тог доба на тлу југо-источне Европе.

Винко Пандуревић је поред својих редовних дужности у ЈНА обављао и дужност председника омладине у 14. Љубљанском корпусу… Стицајем околоности присуствовао је чувеном XIV конгресу Савеза Комуниста Југославије у београдском Сава Центру 22. јануара 1990. године када је дошло до жестоких вербалних чарки између делегата СР Србије и СР Словеније… Неколико месеци касније како тврди Пандуревић Милан Кучан и Слободан Милошевић су се договорили о томе да ЈНА мирно напусти СР Словенију и да се повуче у остале републике СФРЈ… Међутим, Словенцима то није било у потпуности по вољи, јер су желели хероизам и епопеју своје независности.
Тако је дошло до формирања паравојнх формација у којима су учествовали највиши представници власти: Милан Кучан (председник), Алојзије Петерле (премијер), Јанез Јанша (министар одбране), Игор Бачвар (министар унутр. послова)… итд. Циљ је био да се направи етничко чишћење Срба и ЈНА са територије СР Словеније уз краткотрајни рат.

У Народној скуштини СР Словеније 25. јуна 1991. године дошло је до проглашења независности од СФРЈ, а дан касније је југославенска Влада из Београда послала припаднике Савезне полиције и Управе царина да уклоне нова обележја на граничним прелазима и државним институцијама у најзападнијој републици. Наредних дана словеначке полицијске јединице као и Територијална одбрана су блокирали касарне ЈНА и насеља где су живеле официрске породице. И гранични прелази су такође били под блокадом, као и аутопут. Уследиле су прво чарке, а онда и ватрени окршаји, где су се (под)официри ЈНА нашли у чуду, пошто нису имали видљивог непријатеља, нити су знали шта им је циљ.

Из касарни су већ словеначки, хрватски и албански карови масовно дезертирали. Поред тога Словенци, дојучерашње Винкове колеге су прелазили на страну словеначких паравојних формација и одавали положаје и сл. Такође ни команда Пете војне области са седиштем у Загребу није знала како да им свима помогне. Како Винко наводи направила се јако неугодна ситуација за официре који су већ обучене војнике из мартовске класе 1991. године послали у друге касарне, а тек придошла јунска класа није била довољно обучена, чак ни заклетву није положила… Имали су у касарни технику: тенкове, БОВ, хаубице, али од нових војника нико није знао да рукује са тим артиљеријским оруђем.
Касарна „Борис Кидрич“ је данима била под блокадом, али није имала мртвих и рањених као остале касарне.
Зна се да је 28. јуна 1991. године почињен ратни злочин код карауле Холмец, од чега је јануара 1999. године направљена и читава афера када је новинар Бојан Буђа у „Новицама“ објавио слике и текст о томе. Међутим, словеначке власти су то врло брзо заташкале, а Буђа је стављен на стуб срама.
Након потписивања Брионског споразума 7. јула 1991. године између Владе СР Словеније и Владе СФРЈ уследило је тромесечно повлачење јединица ЈНА у остале делове земље.

И данас после 30 година од тих догађаја Винко Пандуревић тврди како је Југославија остала једна илузија међу Србима, јер у Словенији је добар пример како братство и јединство није никада заживело. Све што су могли имали су одвојено и гледали искључиво свој национални интерес. Један од таквих примера јесте и скијашка репрезентација Југославије.

У 47. емисији Разбуђивање угостили смо др Милана Кољанина, историчара у пензији који је свој радни вијек провео у Институту за савремену историју у Београду.

Милан Кољанин је Србин који је рођен 1953. године у Београду, гдjе је одрастао и школовао се. Завршио је Философски факултет Универзитета у Београду са најбољим оценама.

Крајем седамдесетих година 20. стољећа Милан се запослио и добио од старијих колега упутства о истраживању, гдје је почео са темама Другог свјетског рата: холокауст, антисемитизам, логори на тлу клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске и окупиране Србије под управом Милана Недића… али и одвођење наших интернираца у окупирану краљевину Норвешку које је носило шифровано име „Викинг“ 1942-1945.

Још на почетку своје научне каријере Милан Кољанин је осамдесетих година истраживао и писао неколико научних радова на тему злочина у Глинској цркви који су се десили у љето 1941. године. Глина је иначе градић у југозападним дијеловима Баније уз границу са Кордуном и Босном.

Ради се о томе да су хрватски фашисти (Усташе) направили страшан покољ библијских размјера у православној цркви Рођења Пресвете Богородице, пошто је идеологија НДХ била заснована на геноциду и истребљењу „неподобних народа“, гдје су поред Срба спадали и Јевреји и Роми. Као и сам др Кољанин наводи у емисији, Ватикан је благословио стварање НДХ 10. априла 1941. године, а римокатолички свећеници су се одмах ставили у службу генцида. Преко 1.300 фратара, жупника, бискупа је активно помагало, подстрекивало и учествовало у злочинима над Србима током четири ратне године 1941-1945.

Такође, Милан Кољанин је објаснио да су у самој Глини од маја до августа 1941. постојала ТРИ ПОКОЉА, а два су била у самој православној цркви Рођења Пресвете Богородице (подигнута 1826.).

Први (Световасилијевски) покољ се десио у ноћи између 12. и 13. маја 1941. године када је неколико стотина Срба готово цијелокупно мушко становиштво (сви који су имали преко 15 година живота) похапшено у усташкој рацији и побијени су у околини саме Глине. Ове акције је организовао водио ранији глински адвокат, а касније и министар у Влади НДХ Мирко Пук…

Два мјесеца касније дошло је до нове рације у Глини, али и Топуском (Кордун) са околином када је скоро 500 домаћина доведено камионима до саме цркве. Тачније они су мученици који су повјеровали да ће се прекрстити у римокатоличку вјеру и да ће им то бити гаранција мирног живота и сигурности породице и имовине. Међутим, то је била само велика превара и мамац. У ноћи између 29. на 30. јула 1941. усташе са ноживима и камама праве други страшан (Огњеномаријски) покољ када је само два свједока преживила: Љубан Једнак и Душан Злокас. С тим да је Злокас касније издан и убијен од Усташа, док је Љубан Једнак неколико пута свједочио о ужасу који је преживио у цркви.

Др Кољанин је објаснио и постојање трећег покоља неколико дана касније 4. на 5. аугуст 1941. године, када су поново кордунашки Срби спроведени до исте локације – Глинске цркве, овај пут групе су биле бројније, скоро 1.300 Срба је доведено на „покрст“, гдје су такође радили ножеви и начињен је морбидан злочин несхватљив здравом људском уму.

Хрватски цивили су имали радну обавезу да покупе лешеве са тих стратишта и да их баце у раније већ ископане јаме. Неке од тих јама су чак заливане са кречом како би лешеви што прије били распаднути и уништени трагови злодјела. Такође сама црква је похарана и срушена до темеља.

Југославенске комунистичке власти нису дозвољавале да се о овоме јавно прича након Другог свјетског рата јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, али су дозволиле ексхумацију и похрањивање костију у заједничку гробницу на гробљу Погледић изнад Глине. Дозволиле су да се новцем из дијаспоре шесдесетих година обнови црква, али на новој локацији 350 метара даље.

На мјесту некадашње цркве и покоља направљен је Спомен-дом у Глини осамдесетих година, током деведесетих (док је Глина била у саставу РС Крајине) је започета изградња Меморијалног центра. Међутим, пошто су хрватске војно-полицијске снаге спровеле злочиначку акцију „Олуја“ у августу 1995. године никада није дошло до шире публикације… а хрватске власти су Спомен-дом преименовале у Хрватски дом и ту су се одржавају разне манифестације културно-запавног типа. Шта више одржано је и неколико промоција књига и скупова које негирају саме злочине над Србима у Глини из 1941. године.

Др Милан Кољанин је 2012. године био у Загребу на једном научном скупу гдје су поред историчара из Републике Хрватске дошли и колеге из Босне и Херцеговине и Републике Србије. Циљ је био да са научне стране се објасни да је покоља у Глини односно злочина заиста било. Тако да он очекује ове године да ће изаћи један зборник радова на ту тему. Он се осврнуо да његове колеге историчари (научници) људи од струке, а не политике и да они не негирају злодела у НДХ и да ће то допринети лакшем сагледавању прошлости, како би разумели садашњост.

Сем тога у емисији је др Кољанин промовисао своју књигу „Усташка зверства 1941-1942“ коју је он приредио на основу немачких докумената, односно архиве полиције ГЕСТАПОа и Војне команде у Београду. Књига је обимна и даје одличан приказ учињених зала.

Такође на крају емисије др Милан Кољанин је објаснио како се његује култура сјећања. Као одличан примјер је навео и центар Јад Вашем у Израелу, који нам може послужити као узор. Навео је и да Пољаци имају изузетно развијену културу сјећања… док је код нас то на веома ниском нивоу. Постоји Музеј жртава геноцида који нема довољно историчара (истраживача), такође ни средства од државе нису велика. Занимљив податак је то да је Брозов режим код нас укинуо Државну комисију за истржаивање ратних злочина од окупатора и њихових помагача још 1947. године(!?) па је све пребачено на цивило правосуђе, али да је Војноисторијски институт мало помогао да ове драгоцјене ствари остану сачуване.

У 48. емисији Разбуђивање угостили смо Тодора М. Бошковића, сина Марка "Маркице" Бошковића, стадалника и мученика из села Доњи Рујани у Лијевањском пољу.

Тодор М. Бошковић је 17. потомак по реду у свог оца Тодора и 11. дијете у своје мајке Ангелине (Анђе). Тодор Бошковић нам је испричао трагичну судбину свог оца који је рођен крајем XIX вијека у селу Доњи Рујани, општина Ливно у југозападним дијеловима Босне и Херцеговине (тада је то била покрајина Хабзбуршке монархије).

Родитељи су Марка Бошковића добили у позним годинама, односно послије три кћери родио им се син. Дадоше му име Марко, јер су у кући оживљавали дух Косовског завјета и гуслали епске јуначке пјесме. Марко је био живахан и вриједно дијете које је одрасло поред оваца.

Када је напунио 18 љета отишао је у Пулу (Истра), тада је то био дио Италије. Тамо је градио докове за пристаниште бродова. Имао је добру плату и након скоро двије године одлучио је да се врати у родни крај. У Сплиту (Далмација) је имао шансу да иде паробродом за Америку, али је ипак одлучио да дође кући, јер је знао да су му стари родитељи.

За уштеђевину он је купио земље и стоке, шуме и ливада... и тако почео да уздиже и домаћинство. Редовно је одлазио у цркву и био побожан. Брзо се и оженио са Аницом, али је морао да одслужи војску, па је послат у Невесиње 1911. године. Одатле га шаљу на Тирол, пошто је Аустроугарска заратила са Италијом. Тек посље 5 година вратио се кући у јеку Првог свјетског рата гдје га је дочекао син кога није ни упознао. Касније му је права жена родила још три сина, али је преминула од болести (сепса).

Двије године доцније Марко се жени са Маријом Коњикушић из сусједног села и она му је родила још шесторо дјеце (двоје преминуло на порођају). Најстарији син Војсилав му је отишао у Њемачку, град Минхен, гдје је радио и слао оцу новце. Имање Бошковића је почело да се увећава, али је Марко саградио и нову кућу јер је имао бројну породицу. Марко је био прави горштак, човјек који је био предузимљив и врло поштован у свом крају.

Када је Краљевина Југославија нападнута априла 1941. дошло је до слома и комадања њезине територије. Створена је клеро-фашистичка Независна Држава Хратска по благослову Ватикана, а у њен састав ушла је цијела Босна и Херцеговина. План хрватских фашиста (Усташа) био је етнички и вјерски чиста држава, без Срба. Зато су врло брзо почели да спроводе геноцид (Гудовац, Вељун, Глина...итд).

Током јула 1941. на ред је дошло и Ливно. Тамо су усташе почеле да се припремају и наивни Срби нису вјеровали да ће доћи до трагедије. Маркици Бошковићу је јављено да мора да се склони, а он је утекао према Динари планини јер је као искусни ратник знао шта може бити. Остали људи, па чак и његови рођаци нису вјеровали да ће их неко масовно убијати. Око Огњене Марије 1941. Србе из Доњих Рујана су убили на двије локације: Пролог (мушкарци) и јама Равни Долац (жене и дјеца).

Из те јаме Равни Долац успјело је 14-оро чељади (од 217 колико их је тада убачено) да се спаси посље 42 дана уз помоћ једног дјечака и италијанског жандарма. Тако је у року од пар дана Марко Бошковић остао без готово цијелокупне породице и ближе фамилије. Марко тад је био отишао према Бос. Грахову и прикључио се герилском покрету отпора, који је тек наредне године постао партизански. Када су ослобођени Доњи Рујани у септембру 1941. сазнао је страшне вијести. Од туге и муке је узео гусле и пјевао о Косову Пољу, Кнезу Лазару, Милошу Обилићу... доживио је нервни слом, а гусле су му биле терапија. Ипак, свештеник и комшије га наговарају да се поново жени и да се тако освети.

Успјева да се по трећи пут ожени са Ангелином која је такође била удовица (муж јој је био убијен 1941.) и довела му је три кћерке. Син Војислав му се вратио из Баварске када је чуо за породичну трагедију и посље неколико недјеља бунила и растројства умире.

Још током рата Ангелина му је родила двоје дјеце, а посље рата још синова. Тако да је Марко Бошковић са Ангелином имао осмеро потомака (једно дијете је умрло са 2 године) и њене три кћери. Своју дјецу је учио да буду вриједни и поштени, али да се не свете, јер се "зло на зло не враћа".

Сам Маркица је 1948. године је допао затвора јер је начелник општине Марета га оптужио да је четник и низ лажи, па је тако затворен. Тај начелник је иначе већи дио Другог свјетског рата клао и убијао Србе у усташким одорама, али је 1944. године прешао на страну Брозових партизана. Маркица је успио да се исчупа из затвора уз помоћ пријатеља који је био затворски управник, а онај начелник је смијењен и одведен у Мостар.

Почетком 1970-их година у СР Хрватској је букнуо профашистички покрет МАСПОК, а наредне године је у Бугојну и Ливну започет устанак Хрвата против Југославије. Врло брзо је то угушено, а Тодор Бошковић се сјећа да је полиција дошла у кућу код њих и дала им пушке да се бране.

Већи дио Срба са породицама се педесетих и шездесетих година 20. стољећа иселио са подручја Лијевањског поља, одлазећи у Београд, Нови Сад и Аранђеловац. Сам Маркица се упокојио 1975. године. Сахрањен је у Доњим Рујанима, а његову кућу су срушили хрватски екстремисти 1992. године када је отпочео нови рат.

Тодор Бошковић је описао и како је текла акција у јуну 1991. године када су вађене кости из јаме Равни Долац, затим изградњу крипте и спомен костурнице коју је освештао патријарх српски г. Павле.

Данас су Доњи Рујани пусти, вријеме је стало. Потомци жртава чувају успомену на стравичне злочине који су учињени од Павелићевог режима у НДХ.

У 49. емисији "Разбуђивање" гостовао је Милорад Муникравић, некадашњи припадник ЈСО и одреда "Поскок", учесник ратова на простору бивше Југославије деведесетих година.

Милорад Муникравић је рођен 1968. године у банијском селу Меменска, општина Костајница. Ту је одрастао и завршио основну и средњу школу. Пољопривредни факултет је уписао у Загребу и био успјешан студент. Апсолвирао је у мају 1991. године... а онда се вратио у родни крај јер су барикаде већ биле подигнуте од мјештана који су страховали за своју личну сигирност пошто су хрватски екстремисти и "Муповци" већ харали међу српским насељима и застрашивали људе.

Потиче из породице која је живила и стварала на селу, односно његов отац није био члан Савеза Комуниста, па је своје синове васпитавао да памте Други свјетски рат јер управо је Банија и сама Костајница усљед хрватско-фашистичког терора Павелићевог режима НДХ претрпила велике демографске губитке. Његове колеге на студијама нису му вјеровале да он иде на барикаде и чува своје мјесто. Годину дана раније Муникравић је присуствовао чувеној утамици Динама и Црвене звезде која 13. маја 1990. заправо није ни одиграна, већ је дошло до антологијских нереда, који су послужили Туђману и ХДЗ да очисти Полицију од српских кадрова.

Средином 1991. године у Костајници је дошло до природног раслојавања на Банији, у смислу да је један мањи дио Банијаца отишао у СР Србију, други дио је остао у Сиску или се вратио у Загреб, Вировитицу, Бјеловар, а трећи тј. највећи дио је схватио да мора да брани родни праг и остао на Банији. Дошло је до самоорганизовања Територијалне одбране, пошто је и сама Југославенска Народна Армија доживљавала судбину државе коју је морала да брани по Уставу, односно распадала се...

Како сам Муникравић у емисији објашњава данашњу Републику Хрватску је створило "хрватско крило ЈНА", односно генерали и (под)официри хрватске националности који су од маја мјесеца 1991. кренули да масовно дезертирају и издају СФР Југославију, државу која их је школавала и хранила њихове породице, односно омогућила све што су до тада имали. Према проценама таквих је било око 3.000, док прави податак вјероватно постоји у архивама данашње Војске Србије. Муникравић је споменио нека имена која су погазила заклетву: генерал Антун Тус, генерал Петар Стипетић, потпуковник Миливој Петковић, потпоручник Дамир Крстичевић итд. Они су хрватској паравојсци - ткз. Збор Нароне Гарде одавали повјерљиве информације и тако доприносили даљем слабљењу ЈНА...

У самој емисији Муникравић је описао дешавања с краја августа 1991. године у Сиску и Костајници... Наиме, 22. августа дошло је до стравичног масакра Срба цивила у подсисачким селима: Цапраг, Кињачка, Блињски Кут, Бестрма, Трњани...итд. Тада су хрватске паравојне јединице поубијале најмање 16 цивила, а иза њих је остало 32 сирочића.

Само пар дана касније у Костајницу долази лично Фрањо Туђман, тадашњи председник СР Хрватске који је постројио Прву гардијску бригаду "Тигрови", елитну јединицу ткз. Збора Народне Гарде... занимљиво је то што су тадашњи руководиоци у српској Територијалној одбрани прећутали Туђманов долазак у Костајницу рекавши да уствари авиони ЈНА треба да дејствују по Костајници и да морају бити сакривени. Тек на вечерњем Дневнику ХТВ су он и његови земљаци видјели шта је посреди.

Посље тога, 12. септембра 1991. године је кренила акција ослобађања Костајнице, јер су српски терироријалци видјели да ће им се поновити авијети и судбина предака из клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске уколико одмах не  реагују. Тако је отпочео "Блицкриг", где је за врло кратко вријеме успјешно обављен задатак уз мало и среће, хрватски "Тигрови" су били разоружани и заробљени, док су губици српске ТО били мали. Ову акцију је предводио Мирко Деветак.

Наредних мјесеци су се ослобађала и друга насеља на Банији, Лици, Кордун и Сјеверној Далмацији... па је о Никољдану те године проглашена Република Српска Крајина, гдје је пар недјеља касније ушла у састав РСК и Западна Славонија, као и Источна Славонија, Барања и Западни Срем.

Муникравић у емисији излаже тезу да "Крајина није пала за два дана", како се у јавности често шпекулише, већ да је она опстајала 4 године, а да злочиначко-терористичку акцију нису почели Хрвати, већ су почели Американци... и да 4. августа 1995. године није било њихово прво мешање, већ да је тога било и раније 21. новембра 1995. године када су бомбардовали Аеродром Удбина у Лици. Такође наводи да је данашња Хрватска уствари зачетник модерног тероризма.

С обзором да је у војно-полицијским јединицама провео скоро двадесет година дошао је до закључка да је најбоље за Србе форсирати концепт ЛИЧНЕ БЕЗБЕДНОСТИ, у смислу да сами морају радити на психо-физичкој спреми и борбености, јер како сам Муникравић тврди данашње безбедоносне снаге нису у прилици да помогну Србима на КиМ, Македонији, Хрватској, Федерацији БиХ...

На крају се осврнуо на дешавања у Авганистану, гдје је навео како је то распад НАТО пакта, који је свој почетак краја имао управо на Балкану са РСК, БиХ и Косметом, јер су Срби отупели његову оштрицу.