Емисије на препоруку











Статистика од 12.11.2015

Данас: 117
Јуче: 708
Недељно: 5328
Месечно: 24982
Годишње: 170605
Укупно: 495771

Највише посета
25.8.2018 2808
























































Емисије Разбуђивање

На овој страници наћићете емисије "Разбуђивање", са Хелмкаст канала које вам препоручујемо да погледате. Аутор серијала је Милан Чучковић, који је доводио госте који су у протеклом периоду радили на ширењу националне свести Срба, чували традицију и културу или пак учествовали или организовали хуманитарне акције за помоћ угроженима.

Одвојите мало времена и слободно погледајте ове емисије, а потом их поделите вашим пријатељима путем друшвених мрежа, јер циљ нам и јесте да помогнемо некоме и да чувамо оно што је наше.

20. век: Кристална ноћ над Србима

Гост: Саво Штрбац

Објављено: 03.04.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије: У првој емисији угостили смо господина Саву Штрбца, директора ДИЦ Веритаса, са којим смо причали о злочинима над Србима у Крајини и СР Хрватској 1990-их година... о Међународном кривичном суду за бившу Југославију и пресудама Хашког трибунала, шта су оне донеле помирење или удаљавање.



Име организације: ДИЦ Веритас

Опис организације: ВEРИТAС je нeвлaдинa и нeстрaнaчкa оргaнизaциja коjу су крajeм 1993. годинe основaли грaђaни сa подручja Рeпубликe Српскe Крajинe. До aгрeсиje сjeдиштe оргaнизaциje je било у Книну a од тaдa приврeмeно сjeдиштe je у Бeогрaду. Нeпосрeдни повод зa оснивaњe Вeритaсa произишaо je из дипломaтског, eкономског и мeдиjског рaтa свjeтских рaзмjeрa против српског нaродa.

Најава 1. Сремског марша у Шиду

Гост: Срђан Симановић

Објављено: 12.04.2018

Тип емисије: Национално деловање

Садржај емисије:
У трећој емисији Разбуђивање, на Хелмкаст каналу угостили смо Срђана Симановића из Шида, председника удружења "Србски Витезови"...
 
Удружење Србски Витезови постоји нешто више од годину дана... Основани су по благослову православне црквене општине Шид 14. марта 2017. године у Шиду, АП Војводина, са основним циљем да сачувају сећања на славне претке и историју. До сада као удружење су узели учешће на на осмом Церском маршу и четвртом Колубарском маршу, прошле године, а ове године су организовали 24. марта 2018. године на деветнаесту годишњицу НАТО агресије и бомбардовања Србије и Црне Горе, парастос и молитвено сећање у Шиду за све србске жртве.
 
Манифестација коју они први пут покрећу у недељу 15. априла 2018. године јесте Сремски марш, односно назвали су то Путевима страдања србске младости, јер је посвећено хиљадама голобрадих младића који су углавном насилно мобилисани почетком 1945. године на територији Шумадије и послати на Сремски фронт, који је формиран у јесен 1944. године, када је ослобођен Београд.

Тачније немачке ратне јединице са усташким и домобранским снагама су формирали девет линија одбране од Земуна до Вуковара, јер је био циљ да се извуку јединице немачке војске "Групе Е" из Грчке. У пробоју Сремског фронта учествовале су јединице НОВЈ, Црвене Армије, италијански и бугарски партизани... Вођене су тешке и исцрпљујуће рововске борбе више месеци, а сам Сремски фронт пробијен 12. априла 1945. године, што је довело врло брзо до ослобађања целе земље. Цена тог пробоја плаћена са најмање 20.000 живота србске младости (иако званични подаци кажу да их је било око 14.000 људи), јер су србски младићи били практично без војне обуке и ратног искуства гурнути у "сремску кланицу".
Њима у част удружење "Србски Витезови" позивају све родољубе да дођу у Шид у недељу 15. априла 2018. године. Почетак Сремског марша биће од храма Св. Николаја у Шиду, где ће учесници добити благослов од свештенства СПЦ и имати молитвено сећање. Затим следи пешачење око 15 км до спомен-обележја Сремски фронт, где је подигнут православни храм светог Стефана Штиљановића... и ту ће се служити прва литургија, јер је изградња храма почела још 2000. године. Након тога организатори су обезбедили ручак за учеснике Сремског марша.
 
Све информације можете добити путем телефона: 0611971620 (Срђан).
 
Срђан Симановић је најавио да ово удружење планира у јуну месецу организовати хумани фудбалски турнир за помоћ најугроженијима општине Шид, али да и у октобру се планира један велики хумани концерт у Шиду.
 

Поред тога планира своје чланове да поведе на девети Церски марш у Шабац 19. августа, као и 15. септембра 2018. године на 100. годишњицу пробоја Солунског фронта у Грчку.





Име организације: Србски Витезови

Опис организације: Удружење "Србски Витезови" из Шида је нестраначка и непрофитабилна организација која је основана марта 2017. године са циљем да се чувају традиција, и историја србског народа, као и обичаји, вера, писмо.

Гвоздени пук 1912-1920

Гост: Радосав Петровић

Објављено: 14.04.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:

У другој емисији Разбуђивање, на Хелмкаст каналу угостили смо Радосава Петровића, председника скупштине удружења "Гвоздени пук Игриште"...

Господин Радосав Раде Петровић је најзаслужнији зашто је 1. октобра 2016. године у селу Игриште, крај Куршумлије откривен споменик Другом пешадијском пуку "Књаз Михаило", односно Гвоздени пук, најславнија јединица србске војске икада. Из његовог села Игриште у јесен 1912. године је отишло 17 војноспособних мушкараца, а вратило се само тројица. Четири Радетова претка су погинула у Церској бици августа 1914. године.

Ова јединица је преламала многе тешке битке у Балканским ратовима (1912-1913): Кумановска, Прилепска, Битољска, Брегалничка... чиме смо ми после више векова ослободили од Турака и сачували од Бугара Јужну Србију, односно Вардарску Македонију... као и Првом светском рату (1914-1918): Церска, Дринска, Колубарска битка, затим чување одступнице са истока према Бугарима, док се србска војска повлачила према Албанији. Исто тако, били су и предводници наших снага приликом пробоја Солунског фронта септембра 1918. године, а зауставили су се тек код Кикинде, после два месеца.

Војници Гвозденог пука су добили четвртину свих одликовања у Балканским ратовима и Првом светском рату... Било је 255 бораца са једним одликовањем Карађорђева звезде, а 36 дивјунака са две медаље Карађорђеве звезде...

Готово да није било куће у Топличком крају, а да није настрадао макар један члан у ослободилачким ратовима почетком 20. века, а негде и двоје, троје.


На дан самог откривања споменика у Игришту било је присутно око 5.000 људи, а били су присутни и представници Војске Републике Србије на челу са генералом Милосавом Симовићем. Телевизије са националном фреквенцијом су релативно слабо испратиле овај догађај, што баца сенку на позив којим се баве, јер први пут да је подигнут споменик нашој најславнијој ратној јединици.

Нажалост, нико од највиших државних функционера Републике Србије никада није у протеклих две године дошао у ово село Игриште да положи венац и ода пошту витезовима Другог пешадијског пука "Књаз Михаило" Моравске дивизије.


Радосав Петровић наставља са својим члановима да ради даље. Гради се спомен соба од дрвета где ће се чувати слике војника и разни други предмети из Великог рата.

Ово удружење узело 3. октобар као Дан Гвозденог пука и позива све добронамерне људе и заљубљенике у националну историју да дођу тог дана у ово планинско село Игриште и буду део церемоније обележавања стварања Гвозденог пука.





Име организације: Гвоздени пук Игриште

Опис организације: Гвоздени пук Игриште је нестраначко и непрофитабилно удружење основано 2015. године са циљем неговања традиције бораца Другог пешадијског пука "Књаз Михаило" Моравске дивизије Војске Краљевине Србије, као и традиције ослободилачких ратова 1912-1918

Борба за нестале

Гост: Драгана Ђукић

Објављено: 24.04.2018

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

У четвртој емисији Разбуђивање, на Хелмкаст каналу угостили смо госпођу Драгану Ђукић, председницу Управног одбора Удружења породица погинулих и несталих лица "Суза"...

Удружење "Суза" су 1996. године основале србске породице са простора авнојевске Хрватске, чији су очеви, мајке, синови, кћери, баке, деде убијени или се воде као нестали током грађанског рата у СР Хрватској 1991-1995, са циљем да сазнају истину о својим најмилијима. Ово удружење (нажалост) окупља око 5.000 чланова који већином живе у унутрашњости Србије...

Драгана Ђукић нам је испричала свој случај, односно породичну трагедију како је изгубила рођеног брата током агресије хрватских полицијских и (пара)војних снага на РС Крајину почетком маја 1995. године у злочиначкој акцији "Бљесак", када је скоро 20.000 западнославонских Срба прогнано, а скоро 300 је убијено, док их је 1.500 заробљено и одведено у концентрационе логоре. И њен отац је тада био заробљен.

1999. године постала је члан овог удружења, а годину дана касније ушла је у Управни одбор где се борила за истину о свом несталом брату. Та борба је трајала пуних 16 година када су је позвали из загребачког Института за судску медицину, ради идентификације. Њен брат је пронађен у заједничкој масовној гробници у Западној Славонији и преко ДНК анализе идентификован. Сахрањен је у Босни и Херцеговини, на градском гробљу у Градишки. Тиме је њена породица скинула велики терет. Она тада  није престала са активностима у Удружењу "Суза", већ јој је то дало снагу да помогне и осталим породицама из удружења да и они сазнају истину, ма каква она била.

Драгана Ђукић нам је причала и о састанку делегација Републике Србије и Хрватске који је одржан у Загребу 12. и 13. фебруара 2018. године, на коме је једна од тема била питање несталих лица. Она је представљала србске породице које више од две деценије неуморно траже правду и истину. Иако је добила врло мало времена за излагање, изнела је председници Хрватске Колинди Грабар-Китаровић проблематику са којом се сусрећу породице настрадалих, као и бројку од преко 1.800 несталих Срба на подручију авнојевске Хрватске. Од тог састанка прошло је више од два месеца, али је и даље све на обећањима, односно ништа се није променило на боље.

Удружење "Суза" организује већ деценијама парастосе за велике злочине над Србима 1990-их које су починиле хрватске ратне јединице. Тако је и сада г. Ђукић позвала све Крајишнике и друге родољубе да дођу 1. маја 2018. године у 11 сати у београдску цркву Св. Марка на Ташмајдану где ће кроз молитвено сећање и полагање венаца на споменик бити обележена највећа трагедија западнославонских Срба. Поред тог парастоса и у Новој Градишки се исти дан такође организује парастос и полагање венаца код "Моста спаса", како је остао назив из рата, јер је хиљаде Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. нашло уточиште у Босни преко њега.

Данас нажалост Удружење "Суза" нема више ни своје просторије у центру Београда, као што је некад имало, где би могли да одрже састанке и приме своје чланове који долазе из унутрашњости. Упућен је градским челницима Београда, да се обезбеди један простор од свега 20-ак квадрата, колико је потребно удружењу.





Име организације: Удружење Суза

Опис организације: Удружење породица несталих и погинулих "Суза" је основано 1996. године од породица коje су сaмe крeнулe зa истином о судбини нeстaлих своjих нajмилиjих током 1990-их на подручију авнојевске Хрватске одлучни дa нe посустaну, дa истрajу, свe док и послeдњи НН нe добиje имe. Удружeњe прикупљa подaткe и информaциje о нeстaлимa, прeдстaвљa породицe, зaступa њиховe интeрeсe у jaвности прeд влaстимa.

Ако те заборавим Метохијо моја... Јерусалиме мој?!

Гост: Милица Славковић

Објављено: 02.05.2018

Тип емисије: Традиција и култура

Садржај емисије:

У  петој емисији Разбуђивање, на Хелмкаст каналу угостили смо госпођу Милицу Славковић (р. Бараћ), чланицу ансамбла "Косовски Божури".

Ансамбл "Косовски Божури" неуморно пева, прича и рецитује о светој србској земљи више од 13 година... и на тај начин постали су прави амбасадори Косова и Метохије, представљајући широм света колевку србске духовности и националног идентитета. До сада су одржали преко 200 концерата, највећим делом хуманитарног карактера.

Са Милицом Славковић смо причали о њеном пореклу, јер она носи и личке гене, иако је већина њених предака из Косова Поља. Причала нам је и о свом детињству, како је то изгледало у условима када се над нашом отаџбином надвила опасност од НАТО бомбардовања... Школовање многе србске деце крајем 1990-их година било је често са прекидима уз пратњу војника КФОР-а и страхом од напада албанских екстремсиста. Њена породица је упркос свему се вратила у Приштину.  Ипак, то је није спречило да успешно похађа школу у Лапљем Селу, јужно од Приштине... и да осваја награде из рецитација и певања. Предстаљала је своју школу и на републичким смотрама више пута.

Други део емисије Милица Славковић нам је причала о Косовским Божурима. Како је после ужаса који је иза себе оставио Мартовски погром 2004. године (велико насиље албанских екстремиста над преосталим Србима у покрајини), дошла Ивана Жигон, доводећи руске делегације да посете србски Јерусалим. Мало после је Ивана Жигон повела пут Русије више стотина деце, која су заправо први пут изашла из застрашујућег света бодљикавих жица, пушака, страха... Мало касније Жигонка је схватила да ту има пуно талентованих девојчица и дечака. Почела је да зове и обилази школе по Косову и Метохији, да јој пронађу ту децу која су путовала у Русију... Сећала се Ивана Жигон плавокосог и црнокосог дечака из Ораховца, четири симпатичне девојчице из Велике Хоче, две сестре из Приштине, мале песникиње из Грачанице итд. Упознала је и наставника музичког васпитања Гаврила Кујунџића из Ораховца, који је са својим песмама опевао свој родни крај, своју Метохију, Велику Хочу... једну песму која је постала и планетарни хит "Ђенерале", посветио је генералу МУП-а Србије Вељку Раденовићу.

После толико година, ансамбл Косовски Божури постали су велика породица. Неке чланице су се већ и удале, чекају принове, тако да ће Косовски Божури проширити свој ансамбл и наставити да чувају традицију свог народа.

Затим је Милица испирчала како је настала "Метохија за младе" својеврстно ходочасничко путовање из северног дела Србије за посету њеном јужном делу. Њен супруг Петар је имао велику жељу да поведе људе на Космет, иако није рођен тамо. Заједничким снагама су направили план, који је већ 2015. године почео да се реализује, односно, из Београда и околних градова кренуо је аутобус са путницима пут Метохије, земље са највећим бројем православних манастира. Редовно посећују царски град - Призрен, са манастиром Св. Архангели, цркву Богородицу Љевишку и Св. Спаса... призренску тврђаву Каљаја, са које се виде Паштрик, Шарпланину, Јуничке планине... Манастире Зочиште, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, где их увек радо дочекују и отварају врата за све добронамерне путнике.

Иако је назив тог ходочасничког путовања је "Метохија за младе", иду људи свих старосних структура, односно сви који се осећају младима. Посета Србима на Косову и Метохији значи нашем народу више него ишта. То им даје наду за опстанак на светој србској земљи, упркос бројним искушењима. Више пута годишње се реализује ово путешесвије и посета Метохији, тако да Милица позива и друге људе да се прикључе овој идеји.

На самом крају емисије Милица Славковић је запевала уживо једну песму коју воли да пева са Косовским Божурима, а написао ју је Гаврило Кујунџић.





Име организације: Косовски Божури

Опис организације: "Косовски Божури" су етно група која баштини музику са Косова и Метохије још од 2005. године, када су их окупили Гаврило Кујунџић и Ивана Жигон. До сада су одржали преко 200 концерата (углавном хуманитарних) не само на Балкану, већ и По Европи и Азији. Постали су прави амбасадори свете србске земље.

Аој Лико док ти име траје

Гост: Никола Ђапић

Објављено: 15.05.2018

Тип емисије: Традиција и култура

Садржај емисије:

У шестој емисији *Разбуђивање*, на Хелмкаст каналу угостили смо господина Николу Ђапића, оснивача и вођу групе "Плитвице".

Група "Плитвице" је етно група која је основана у љето 2006. године, са циљем да чува традицију и насљеђе динарских Срба, односно крајишких Срба који су стољећима насељавали подручије Лике, Сјеверне Далмације, Босанске Крајине, Кордуна и Баније. Поред мушке пјевачке групе, постоји и женска пјевачка група "Плитвице".

Никола Ђапић је рођен 1986. године у Кореници, иако има и далматинских коријена из Сиња. У Лици је започео школовање, које је усљед ратних дешавања прекинуто, а он се нашао у августовској колони 1995. године са 280.000 прогнаних крајишких Срба и тако дошао у Београд, гдје је наставио школовање.

Дружећи се својим земљацима крајем 1990-их година у њему су прокључали крајишки гени, тако да је слушајући стихове личког ојкана и кордунашке ојкаче добио жељу да и сам запјева такве пјесме. Као поштовалац народне традиције објаснио је зашто је своју изворну групу баш тако назвао, по националном парку Плитвице, а не рецимо по планинама Пљешевица или Велебит рецимо.

Прву поставку групе "Плитвице", чинили су поред њега: Лазар Ћук, Рајко Кесић и Бранислав Вујанић... због породичних и пословних обавеза група је често доживљавала измјену вокалног кадра, тако да су кроз групу "Плитвице", прошли још: Милан Свилар, Никола Радека, Саша Лукић, Јован Тричковић, Никола Жигић, Саша Вукша и др.

Никола Ђапић је причао и о животу Срба пре више од једног вијека, какав је био на том личком кршу, што је описано у књизи: "Сваки своју рече", аутора: Илије Дракулића и Николе Радеке. Група Плитвице је до сада имала велики број наступа за протеклих 12 година (често и хуманитарних), а наступали су углавном по Београду, Војводини, Босанској Крајини, Далмацији, Лици, Кордуну...

Са крајишком пјесмом увек разгале наше људе који се тако врате пут завичаја макар мало у мислима.Освајали су и награде: у Ваљеву на "Златном опанку", у Пландишту "Крајишки бисери"... а задњих година често учествују на ревијалном такмичењу у Стрмици код Книна на "Сијелу Тромеђе", једној од највећих и најбољих смотри народног стваралаштва које деценијама траје.

Са групом "Плитвице" Никола Ђапић је био један од организатора личког прела у земунском насељу Бусије новембра 2013. године, које је било и посјећено и служена је аутентична личка храна: баса, полице, купус, пршут, кобасице и др.

У емисији Разбуђивање, Никола је објаснио неке термине и разлике између: розгалице, ојкаче, ојкана... засвирао је личку тамбурицу - дангубицу, двојнице, а на крају запјевао своју чувену пјесму: "Мрки вук се с' Пљешевице чуди".

Поред тога, Ђапић је најавио нове наступе које је планирао са својом групом "Плитвице": 15. јула у Београду на XII Крајинади, и касније 21. јула у Стрмици на XXIV Сијелу Тромеђе.





Име организације: Група Плитвице

Опис организације: Крајишка група Плитвице су етно састав који његује препознатљив стил динарског мелоса какав се чује на Велебиту, Динари, Пљешевици, Грмечу, Петровој Гори, Капели... До сада су имали велики број наступа широм Балкана, изводећи најивше пјесме личког ојкана. Такође и награђивани су више пута.

Царски град Призрен

Гост: Лела Марковић

Објављено: 29.05.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:

У седмој емисији "Разбуђивање", на Хелмкаст каналу угостили смо госпођу Лелу Марковић, члана Удружења Књижевника Србије и Удружења књижевника Косова и Метохије, где је подпредседник.

Лела Марковић је књижевник која је највећи део свог опуса посветила свом родном граду - Призрену.

Призрен је био занатски, трговачки и дипломатски центар читаве регије, а у Средњем веку и царска престолница Немањића. Ту су пролазили каравани из Европе ка Малој Азији, и обрнуто. Често су долазили Дубровчани, који су учинили од Призрена и трговачку престолницу оног времена. У 19. веку Велике силе Хазбуршка монархија, Руска Империја имале су у Призрену отворена своја дипломатска представништва (конзулате). Исто тако то је град са дугом занатском традицијом, Призренци су се највише бавили израдом накита.

Лела Марковић је у Призрен заљубљена још од малена. Тамо је провела безбржно детињство средином 1970-их година, а онда је средином осамдесетих година дошло до великих друштвено-политичких турбуленција у земљи, које су се одражавале и на сва места у АП Косово и Метохији, па наравно и на Призрен. Уведени су полицијски часови и ограничено је кретање. Албанци су имали масовне демонстрације и правили велике нереде захтевајући "Косово републику", док се у околини Призрена чула пуцњава ноћу...

Младост је тако мирисала на рат, који је дошао десетак година касније. Студије права започиње на Београдском Универзитету октобра 1989. године, где се како каже осећала много слободније и опуштеније.

Почетком 1990-их улази у свет слободних књижевника који су се окупљали у Немањиној улици, у сутерену "Академије 28". Тамо је могла да се чује и мало другачија поезија, која је критиковала Милошевићеву владавину.

У првом делу емисије Лела Марковић је причала о историји, знаменитостима, културној и духовној баштини Призрена, као царског града. Када и где је цар Душан Силни засадио чувени платан, где су били царски двори, како је пио вино из Велике Хоче преко чесме, како је саградио манастир Свети Архангели, где је он првобитно сахрањен. Како је тај манастир срушен од Турака Османлија... како је 1927. године откривено то место и почела обнова крајем 1980-их година. Шта је за њу значила молитва у православној цркви Богородице Љевишке и зашто је тамо најчешће одлазила.

Причала нам је Лела и како су Турци рушили православне цркве, а потом од тог камена градили своје џамије у Призрену... Зашто сада Албанци прекрајају историју, ширећи неистине да су Срби своје православне цркве саградили на некаквим прастарим илирским светињама. Како су Албанци после 1999. године почели да уништавању све трагове вишевековног постојања Срба на том подручију. Шта је уништено у Мартовском погрому 2004. године од стране Албанаца, догађај који је познат као "Ноћ када су горели векови".

Пошто је Призрен био центар Рашко-Призренске епархије, тамо је једно време 1957-1990 живео и сада блаженопочивши Патријарх Павле. Лела Марковић је причала како је Патријарх Павле остао у лепом сећању призренским Србима, а поштовање је уживао и од других нација и верника, углавном Турака и Горанаца... док је код Албанаца било пуно екстремиста који су га често вређали и нападали, без разлога. То је иначе била трагична стварност у време социјалистичке Југославије да су на Косову и Метохији свештеници СПЦ преживљавали праву психофизичку тортуру од Албанаца, уз прећутно одобравање комунистичких власти у покрајини, али и републици.

У другом делу емисије, Лела Марковић нам је причала о својој библиографији, односно свом књижевном стваралаштву које је започело објављивањем збирке поезије још 1997. године. До сада је објавила преко 25 књига, што романа, што историјских књига, збирке песама, па чак и бајке за децу, које је написала у времену док је одгајала свог сина и ћерку. Касније је то објавила.

Њена последње објављена књига је "Ткачи сребра" која говори о животу две призренске породице у другој половини 19. века. Промоције су биле широм Србије и Црне Горе, али и у Бечу, престолници Аустрије.

Последињих година доста људи који нису рођени или живели на Косову и Метохији долазе на свету земљу и обилазе националне и православне светиње, што Лелу свакако радује

На крају смо се поздравили са старим поздравом: Догодине у Призрену.





Име организације: Удружење књижевника Косова и Метохије

Опис организације: Удружење књижевника Косова и Метохије ради као продужница УК Србије, са седиштем у Косовској Митровици. Циљ је окупити уметнике који писаном речи се боре за очување културне баштине АП Косова и Метохије.

Косово је душа Србинова

Гост: Милутин Попадић

Објављено: 13.06.2018

Тип емисије: Национално деловање

Садржај емисије:

У осмој емисији "Разбуђивање" угостили смо Милутина Попадића, вероучитеља из Лешка, општина Лепосавић, на Косову и Метохији.

Милутин Попадић је родољуб који се већ годинама бави са писањем родољубиве и духовне поезије, где у својим стиховима прожима патњу свога рода на Космету, али и надом у Васкрс свете србске земље.

Милутин Попадић је рођен 1981. године у Приштини, као четврто и најмлађе дете приштинског пароха. Име је добио по Св. Краљу Милутину, из средњовековне династије Немањића. Његови корени су из источне Херцеговине... тачније његов прадеда се почетком 20. века из околине јуначког Невесиња населио у околину Ђаковице, место радикалног албанског иредтентизма и сепаратизма.

Детињство му је било прожето непријатностима са Албанцима, који су тих касних 1980-их година имали велику нетрпељивост према Србима, наручито према православним свештеницима, о чему је и својевремено блаженопочивши Патријарх Павле извештавао редовно Свети Синод СПЦ... и сам је био сведок каменовања његова оца. После завршене основне школе сели се у Призрен, где је уписао чувену призренску Богословију, коју је са успехом завршио. Крајем марта 1999. године, сви полазници су били послати кући, тако се и он поново нашао у родној Приштини, где је провео читаво време НАТО агресије и варварског бомбардовања наше земље.

Милутин напушта Приштину 19. јуна 1999. године, као и већина изданих Срба и одлази код рођака у Крагујевац, скупа са мајком, сестром и једним братом. Док су његов отац и један брат упркос свему остали у Приштини, где су доласком снага КФОР-а повратили се и припадници озлоглашене терористичке ОВК... кренуло је убијање Срба, уништавање србске имовине и културно-историјске баштине, на очиглед мировних снага. Његов отац је остао у Приштини све до 18. марта 2004. године када су Албанци поново насрнули на Србе и њихову имовину, па су војници КФОР-а успели да му спасу оца... док су православне светиње гореле. Овај погром је познат као "Ноћ када су горели векови".

Тако се његова породица населила у Лешак, мало место на севреру Косова и Метохије. У међувремену Милутин је завршио Богословски факултет у Београду и вратио се на Космет да буде вероучитељ. Посао је добио у основној школи у Лешку. Његови ђаци од првог до четвртог разреда га обожавају.

Још док је на Косову и Метохији беснео рат, његови суграђани су чули да се подно Јуничких планина на караули Кошаре воде најжешћи окршаји са Албанцима. Годинама касније, после рата чуо је исповест Лозанке Радоичић, како је на тој караули она изгубиа сина Владимира још септембра 1998. године. То му је био мотив да напише једну песму "Јунаци са Кошара", коју је посветио свим србским витезовима, односно Обилићима новог доба који су своје животе уградили у темеље наше слободе и постојања. Песму је окачио на свој јутјуб канал која је врло брзо постала јако позната... а данас се управо та песма пева широм Балкана, па чак и у Италији. И сами борци са караула је радо слушају.

За суботу 16. јун 2018. године Милутин је најавио откривање споменика јунаку Зорану Мијатовићу у Лешку, који је погинуо на караули Кошаре 1999. године.

Неколико година уназад Милутин Попадић активно је писао поезију на папирима и објављивао то на друштвеним мрежама, а једне прилике је био позван у Рашку да чита своју поезију. Тамо се родила идеја да изда збирку песама, коју је назвао "Порекло".

Промоцију књиге "Порекло" Милутин је већ одржао у Крагујевцу, Лешку, Рашки... а у емисији "Разбуђивање" је најавио и београдску промоцију за понедељак 18. јун 2018. године од 19 сати у парохијском дому Храма Светог Саве, на Врачару. Он и његови другари су припремили одличан програм, а својим гласовима ће промоцију улепшати певачка група "Везак" из Београда. Поред тога, промоције те књиге се планирају у Вршцу и Билећи наредних месеци.

На крају смо се и поздравили са: "Догодине у Призрену".





Име организације:

Опис организације:

Ратни пут Невесињске бригаде 1992-1995

Гост: Зоран Јањић

Објављено: 22.06.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:


У деветој емисији "Разбуђивање" угостили смо Зорана Јањића, пуковника ВРС.

Зоран Јањић је пуковник србске војске у Босни и Херцеговини који је у најтежим моментима по наш народ био на првој линији фронта 1992-1995, са својим борцима из Невесињске бригаде, Херцеговачког корпуса ВРС, гдје је бранио нашу нејач од муслиманских и хрватских фанатика који су имали за циљ да истребе православне Србе са њихових вјековних огњишта.

Зоран Јањић је рођен 1959. године у околини Невесиња у источним дијеловима мучене херцеговачке земље, гдје су стасавали горштаци на љутом камену и кршу. Његови преци су дали велики допринос у ослободилачки ратовима Срба на Балкану у 19. и 20. вијеку, тако да је и њега тај слободарски дух и традиција јуначких предака одвела на војне школе. Прво Војну гимназију, а потом и Војну академију у Београд, а завршну годину у Задру. Већ тада почетком 1980-их видео је у срцу Далмације нетрпељивост Хрвата према Србима, односно да регрути ЈНА нису били пожељни на одређеним мјестима у Задру.

По завршетку академије добио је чин потпоручника и послат на службовање прво у Скопље, па у Тиват гдје је дочекао и распад друге Југославије 1990-1991. Иако није вјеровао да се то може десити у његовом гарнизону је било дозвољено хрватским и словеначким војницима да без последица напусте касарне и врате се кућама.

Почетком априла 1992. године ЈНА је доживљавала судбину државе коју је била у обавези да брани, те су Републике Србија и Црна Гора, почеле припреме за проглашење заједничке државе Савезене Републике Југославије, што је значило да државно руководство у Београду не жели Србе у Босни и Херцеговини и РС Крајини у својој држави. Тако је постепено настала у србска војска Босне и Херцеговине у мају 1992. године.

Пошто ВРС није могла да се формира и организује за кратко вријеме, то је како наводи Јањић била прилика муслиманским и хрватским паравојним формацијама да на сјеверу Херцеговине направе прво велико етничко чишћење у општини Коњиц... Дана 25. маја 1992. године село Брадина са својих 1.200 становника је нападнуто од 3.000 агресора који су у два дана починили геноцид над Србима. Поред тога, пуковник Јањић наводи и како је у Херцеговини изведена злочиначка операција "Чагаљ", гдје су Хрвати етнички очистили Мостар и околину, односно сва мјеста на лијевој обали Неретве. За ова злодјела нико још није одговарао ни у Хашком Трибуналу, али ни пред судовима Босне и Херцеговине.

Зоран Јањић је био одређен као рођени Невесињац да припреми услове за стварање Невесињске бригаде, која је у Отаџбинском рату одликована Орденом Немањића, јер поред тога што је зауставила непријатеља у два жестока напада, прво у новембру 1992. од стране хрвартских агресора, којима је командовао Јанко Бобетко, иначе генерал Војске Републике Хрватске... а други пут од муслиманске војске у новембру 1994. године. Обе ове офанзиве су се дешавале око Митровдана, па су и назване Митровданске офанзиве. У овој емисији пуковник Зоран Јањић је изнео низ занимљивих детаља у вези тих битака, као и о томе да су Невесињци једном помогли Хрватима да се извуку од муслимана, али и муслиманима да избегну покољ од Хрвата током рата, што им неки нису заборавили, а други јесу па су опет ударили по Србима.

Иначе, Невесињска бригада је у својој ратној биографији имала да упише и допринос на другим ратиштима, као што је заустављање муслиманских офанзива на сарајевском ратишту. Укупна бројност људства је била преко 4.000 бораца, од којих је преко 450 погинуло током рата. Дејтонски споразум из новембра 1995. године је довео до завршетка оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, али многи босанско-херцеговачки Срби нису били задовољни са њим јер су вјековна огњишта Срба остала у МХ федерацији.

Након рата, у Невесињу је урађена Спомен-соба за бригаду гдје се поред слика бораца налази доста материјала везано за погинуле и преживјеле борце и њихов огроман допринос у стварању треће србске државе на Балкану.

Иако је још током рата било неких покушаја да се треба написати нека књига о Невесињској бригади ВРС, тек 2012. године долази до реализације ове идеје односно књига улази у штампу и објављује се. А свим породицама погинулих припадника Невесињске бригаде књига је дата бесплатно. Издавање књиге је доста помогла Борачка организација Републике Србске.





Име организације:

Опис организације:

100 година убиства Романових

Гост: Ранко Гојковић

Објављено: 07.07.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:
У десетој емисији "Разбуђивање" угостили смо Ранка Гојковића, предсједника Руског сабрања у Србији - монархистичке огрганизације проруског типа.
 
Ранко Гојковић је родољуб и русофил који се деценијама бави преводом руских књига на србски језик... Рођен је 1967. године у селу Југовићи, крај Гацка на истоку Херцеговине, гдје како сам каже љубав према Русији и братском руском народу долази преко мајчиног млијека. Његов ђед је био Солунац у вријеме Првог свјетског рата.
 
Његова фамилија је претрпела велико страдање од муслиманских усташа за вријеме Другог свјетског рата, када је скоро 50 његових блиских рођака убијено 1941-1945...
 
Од малена је читао руске књиге, од класика до озбиљних штива, а први пут је био у Русији 2009. године, када је упознао многе руске родољубе, па је тако и настала идеја о формирању Руског сабрања у Србији. Неколико делегација Руса је угошћавао у Београду и водио их по Србији, гдје су обилазили мјеста значајна за Србе и Русе.
 
Иако поштује све руске владаре, посебно мјесто заузима император Николај II Романов, последњи руски и православни цар који је због Србије и Срба жртвовао своју круну, породицу и државу у Првом свјетском рату, због како сам наводи велике издаје која је владала у руској војсци и Думи (скупштини).
 
Руски владар цар Николај владао је на крају 19. и почетком 20. стољећа, гдје је за двије и по деценије успио да Русију учини једном од најразвијенијих земаља свијета. За разлику од западних империјалистичких држава гдје је владала грамзивост према туђем, руска империја се ослањала на сопствене снаге и није отимала никоме. Цар Николај је подизао школе да би описмењавао Русе, подизао је и хиљаде цркава, манастира који су продуховљавали народ.
 
Одувјек је цар Николај гајио симпатије према братском србском народу, па је тако и на почетку Првог свјетског рата упутио депешу србском престолонаследнику Александру I Карађорђевићу, у коме је изразио увјерење да ће сви његови напори бити усмјерени ка очувању достојанства Србије. И одмах је у први наврат послао 4.000 пушака као поклон војницима Краљевине Србије. Помоћ од Руса је наставила да стиже, за разлику од наших "савезника" Енглеза, који су нам сваку помоћ дебело наплаћивали.
 
Како је рат одмицао тако је руска војска почела да ниже успјехе, док је србска војска усљед Тројне инвазије (Њемачка, Аустроугарска и Бугарска) октобра 1916. године морала да се повуче преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније све до Јонског мора. И тада су нам тзв. Савезници спремали омчу око врата, јер су чекали да краљ Петар потпише ратне кредите за превоз Војске Краљевине Србије на острва, и наоружање које је касније дато на Солунском фронту. Пошто је цар Николај чуо како Срби масовно умиру на обалама Јонског мора, запријетио је Савезницима да ће потписати сепаратни мир са Пруском... Тек тада су Срби били пребачени на Крф, Видо, Корзику и Африку.
 
У Русији је почетком 1917. године подваљена Фебруарска револуција, а касније и Октобарска револуција, која је довела до абдикације, односно збацивања цара Николаја са власти... па је сам цар морао у изгнанство пошто су 15 од 17 руских генерала у Генералштабу потписали неповјерење цару Николају. Романови ухапшени долазе у градић Јекатаринбург, на Уралу, на граници европске и азијске Русије. Тамо су црвеногардејци, како Гојковић тврди унајмили Угрофинце који су 17. јула 1918. године извршили стрељање цара Николаја његове породице, односно жене, четири ћерке и једног сина, насљедника царске круне. Касније су комунисти у својим чисткама побили и све ближе рођаке Романових, а и сваког ко би потенцирао истрагу о томе.
 
Од изабраних текстова које је превео, Ранко Гојковић је ове године издао књигу "Свети цар" у коме је дао многе интересантне податке о цару Николају Другом Романову.
 
Након Првог свјетског рата, Краљевину Југославију је запљуснуо велики талас руских прогнаника, монархиста и интелигенције (лекара, професора, архитекти, свештеника)... који су у порушеној Србији дали велики прогрес између два рата. Њихов главни представник је био генерал Врангел.
 
Ранко Гојковић је објаснио и погубност руског филма "Матилда", који је покушао да лажима оклевета цара Николаја као неког развратника и блудника, који је имао емотивну везу са московском примабалерином. Филм иако је скупо плаћен, на крају је и забрањен.
 
Један од ретких Срба који ће на стогодишњицу убиства Романових бити у крсном ходу у Јекатаринбургу 17. јула 2018. године биће управо Ранко Гојковић, као представник братског србског народа... док ће у Србији, односно у Београду 17. јула 2018. године свештеници СПЦ организовати у Руској цркви у Београду парастос и молитвено сјећање, а потом и крсни ход до споменика цару Николају у улици Краља Милана. Прилика да се саберу Срби и одају пошту спасиоцу Србије у Великом рату.




Име организације: Руско сабрање у Србији

Опис организације: Руско сабрање у Србији ради на јачању руско-србских веза између два братска народа

Косидба на Рајцу 46. пут

Гост: Владимир Ивановић

Објављено: 12.07.2018

Тип емисије: Традиција и култура

Садржај емисије:

У једанаестој емисији "Разбуђивање" угостили смо Владимира Ивановића, директора Туристичке организације из Љига.

Владимир Ивановић је по струци економиста и велики заљубљеник у природу и природне лепоте наше земље. Случајно је почетком трећег миленујума дошао на идеју да треба промовисати више Косидбу на Рајцу, манифестација која у оваквом облику траје још од далеке 1970. године... иако је та идеја о кошевини зачета у Љигу још крајем 19. века.

Владимир Ивановић је 2004. године дошао на место првог човека Туристичке организације Љига, где је врло брзо допринео да три године касније Косидба на Рајцу постане најпосећенија манифестација тог типа на свету, јер је дошло преко 60.000 посетилаца у Љиг.

Последњиг година Косидба на Рајцу траје три дана... увек буде први викенд после Петровдана. Па тако и ове године почиње у петак 13. јула 2018. године, наставља се у суботу 14. јула и главна дешавања су у недељу 15. јула 2018. године, када долазе многи косци из читаве Србије, и околних земаља: Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније... али и има из иностранства: Норвешке, Енглеске.

Постоји ревијални део, али и такмичарски део где се коси 100 м2, односно парцела од 20 х 5 метара, коју оцењује стручни жири. Бодује се брзина кошења, али и квалитет... постоји жреб за екипно и појединачно такмичење. Фаворита скоро и да нема, јер долазе прекаљени косци уједначеног квалитета који се већ и познају.

Поред тога, на Косидби се може видети и много традиционалних ствари. На пример, стари сеоски доручак, који донесу жене из удружења "Златне руке"... етно песме и фолклорни ансамбли.

Задњих година доста је присутно излагање пољопривредне механизације, али и даље сви воле стари начин кошења.

Поред тога, Туристичка организација Љига се бави промоцијом још неких манифестација које су везане за љишки крај. На пример, Рајачка лисица почетком фебруара сваке године, која је магнет за ловце који долазе из околине, па се након лова друже. Затим планинарских походи као што су Сретењски успон.

Исто тако, већ четири године уназад, Туристичка организација Љига је дала значајан допринос у промоцији и организацији манифестације Колубарски марш, која има историјску подлогу, пошто се Колубарска битка 1914. године водила на фронту преко 150 км, који је обухватао и Љиг... А у самој општини Љиг налази се неколико споменика из Великог рата, као што су: Живојину Бацићу, пуковнику Војске Краљевине Србије и комаданту Тимочке дивизије, који се налази у центру града на једној раскрсници... Затим на главном шеталишту је споменик легендарном војводи Живојину Мишићу. Док на самом Рајцу подигнут је 1970. године највећи споменик јунацима Колубарске битке, који су подигли чланови удружења "1300 каплара".

Разлога је пуно да се дође у Љиг и ужива у сеоском туризму... а Косидба на Рајцу је добар почетак.





Име организације: Туристичка организација Љига

Опис организације: Туристичка Организација Љига се бави промоцијом сеоског туризма, и природних лепота Србије.

ОЛУЈА - Злочин који траје : Историја једне мржње

Гост: Бојан Арбутина

Објављено: 04.08.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:

У дванаестој емисији "Разбуђивање" угостили смо Бојана Арбутину,  сарадника Музеја жртава геноцида.

Бојан Арбутина је докторанд историје на Философском факултету Универзитета у Београду. Рођен је у фебруару 1995. године у Глини на Банији, иако су његови преци са Кордуна. То су крајеви који су вијековима насељени Србима, о чему говоре бројни културно-историјски споменици и православне цркве из 17. и 18. стољећа.

Бојан је као дете почетком аугуста 1995. године скупа са још 250.000 својих земљака прогнан у злочиначкој акцији под шифрованим именом "Олуја 95". Што се сматра највећим етниичким чишћењем у Евопи након Другог свјетског рата, са елементима геноцида. Злочиначка операција "Олуја 95" је изведена од стране хрватских војно-полицијских снага, НАТО авијације и Петог муслиманског корпуса Армије Босне и Херцеговине (комаданта Атифа Дудаковића).

На почетку емсисије смо причали о коријену мржње Хрвата према Србима... како је то Бојан објаснио да та нетрпељивост није од јуче или од 1941. године, већ из 19. стољећа, када је Бечки двор укинуо Србима Војну Крајину, као организациону јединицу у оквиру Хазбуршке монархије почињена директно аустријском цару, јер су Срби Крајишници долазили ту испред Турака и бранили германску царевину од Османлијске империје. Били су ратници, који су својом крвљу плаћали земљу на којој живе. За разлику од хрватског кметства и племства који нису имали толике повластице пред Бечом.

Тада се јавио Правашки покрет и др Анте Старчевић, поријеклом Србин, али су му преци покатоличени и тако је створена мржња према свему што има везе са православљем и Србима. Заправо он је имао свуда речи погрде за Србе у свим јавним наступима средином 19. стољећа. У наредним епохама мржња према Србима није јењавала, напротив. Хрватски официри и војници су активно учествовали у нападу на Краљевину Србију током Првог свјетског рата, док су многи Срби прелазили на страну својих сународника.

Усташе су током четири ратне године 1941-1945 на територији НДХ, која је углавном сачињена од србског етничког простора починиле невиђена зверства и геноцид над Србима и Православљем. Поред концентрационих логора Србе су убијали у шумама, вашарима, школама, збеговима и др. Тако је број Срба радикално смањен, а југославенске комунистичке власти наког Другог свјетског рата нису дозвољавали да се јавно прича о геноциду над Србима.

У другом дијелу емисије направљен је мали хронолошки списак догађаја који су претходили "Олуји"...  А то су промјена друштвено-политичког система у СФРЈ почетком 1990. године, односно вишестраначки избори на којима побјеђује Фрањо Туђман и његова милитантна странка ХДЗ. Затим увођење шаховнице за републички симбол СР Хрватске и илегално наоружавање хрватских екстремиста које су водили министри у Влади СР Хрватске: Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац... Брисање Срба из Устава СР Хрватске 21. децембра 1990. што је значило да Срби од државотворног народа  постају национална мањина.

Први окршаји у Пакрацу и Плитвицама у марту 1991. године... напади на касарне ЈНА гдје су били регрути на редовном одслужењу војног рока из свих других југославенских република... и проглашење РС Крајине у Книну на Никољдан 1991. године. Злочиначке акције прије "Олује", а то су: Миљевачки плато код Дрниша 21. јуна 1992. године, Масленица код Задра 22. јануара 1993. године, Медачки џеп код Госпића 9. септембра 1993. године... Прогон Срба из урбаних средина: Вуковар, Осијек, Карловац, Госпић, Шибеник, Дубровник, Загреб, Сплит, Сисак и др. током 1991-1992 гдје је скоро дупло више Срба прогнано од хрватских екстремиста по налогу власти.

У марту 1995. године крајишком руководству, које је иначе било под патронатом Београда понуђен је план "З-4", за који је Милан Мартић рекао да није у том моменту спреман да то прихвати.

Претходница "Олуји" била је злочиначка операција "Бљесак", када су почетком маја 1995. године хрватске војно-полицијске снаге напале Западну Славонију као дио РСК, гдје је скоро 20.000 Срба прогнао а скоро 300 убијено.

Почетком аугуста 1995. године крајишки представници су прихватили и потписали тај план "З-4", испред америчког амбасадора Питера Галбрајта, али Хрвати то више нису хтјели, него су се спремали за напад на Крајину. Тачније америчка фирма МПРИ је обучила хрватске официре и помогла хрватску војску за тај злочин.

"Олују 95" заправо за почињу авиони НАТО пакта тако што су бомбардовали радарске системе и репетиторе у 03:40 сати 4. аугуста 1995. године.. а само два сата касније око 135.000 хрватских војника креће у напад... гранатирани су Книн и Грачац и још неколико мјеста, касније се укључују јединице Петог муслиманског корпуса Армије БиХ. Одбрана је у јужном дијелу РСК лагано пукла, док је на Кордуну и Банији пружен жилав отпор 4 дана. Врховна команда СВК доноси одлуку о привременој евакуацији 4. аугуста увече, а Хрвати улазе 5. августа 1995. године у напуштен град Книн, крајишку престолницу.

За тих неколико дана аугуста 1995. године убијено је и нестало око 2.500 Срба, а процењује се да је најмање 250.000 Срба у колонама кренуло ка матици желећи да избегну покољ од хрватске војске. Занимљиво је и то што су многи злочини у неким селима: Вариводе, Гошићи, Грубори, Кијани и др. почињени након 12. аугуста 1995. године, када је "Олуја" званично завршена. Циљ је био истребити Србе у потпуности.

Иначе, у списима Хашког Трибунала "Олуја 95" окарактерисана је као удружени злочиначки подухват, на чијем челу је стајао Фрањо Туђман, хрватски председник 1990-1999... Иако пред Међународним кривичним судом званично нико није одговарао за "Олују 95", јер су хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач у другостепеним пресудама ослобођени.

У данашњој Хрватској 4. и 5. аугуст су проглашени Данима домовинске захвалности, гдје се окупља стотине хиљада посетилаца из цијеле Европе, уз присуство свих државника... док у Србији и Републици Србској то су дани туге и сјећања на погром.

Тако су гледаоци позвани на парастос у београдској цркви Св. Марка на Ташмајдану у недјељу 5. аугуста 2018. године од 11 сати. Али, парастоси за жртве "Олује 95" одржавају се у Шиду, Бања Луци, Чикагу и др.





Име организације: Музеј жртава геноцида

Опис организације: Музеј жртава геноцида је државна институција Републике Србије која је основана са циљем трајног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривању обавеза из Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Наше мало некоме значи много

Гост: Бранко Антић

Објављено: 08.08.2018

Тип емисије: Хуманитарни рад

Садржај емисије:

У четрнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Бранка Антића, испред хуманитарне организације "Српска солидарност храном".

Бранко Антић се годинама бави хуманитарним пословима и помаже социјално угроженом становништву. Добровољни давалац крви је преко 50 пута.

Средином марта 2004. године када су Албанци на Косову и Метохији извели страшан Мартовски погром, када је хиљаде Срба било прогнано, а десетине убијено... Бранко се активно укључио у прикупљање помоћи за настрадале Србе. Тако је почео његов хуманитарни рад који и данас траје. Било је ту више активности, али је Бранко навео неке... помоћ Обреновчанима и Крупањцима када су Србију задесиле поплаве 2014. године.

2007. године први пут је отишао на Косово и Метохију после рата и тамо видео како наш народ живи и бори се за опстанак на светој србској земљи. После тога је наставио да иде све више и упознавао нове људе и свештенике Рашко-Призренске епархије... Тако је 2015. године одлучио да оснује своју хуманитарну организацију за помоћ онима којима је та помоћ неопходна. Помагао је људима у остатку Србије, али највише на Косову и Метохији.

Редовне акције су му у августу и септембру када се прикупља школски прибор за децу основне школе, као и пакетићи у децембру месецу, који бивају подељени србској деци Косова и Метохије током јануара, највише за Православну Нову годину и Савиндан.

У емисији Разбуђивање Бранко Антић је позвао родољубе да посећују Косово и Метохију колико год је то могуће, јер нашим људима много значи посета и чињеница да нису заборављени. Али исто тако и донаторе који могу са својим прилозима да помогну социјално-угроженим породицама.


 





Име организације: Српска Солидарност Храном

Опис организације: Српска Солидарност Храном је невладина и непрофитна организација која се бави помагањем најугроженијих грађана Републике Србије

Херојски пут Илијашке бригаде 1992-1996

Гост: Миленко Зупур

Објављено: 15.08.2018

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:

У тринастој емисији "Разбуђивање" угостили смо Миленка Зупура, предсједника УГ "Пријатељи Илијаша" из Бијељине.

Миленко Зупур је учесник босанско-херцеговачког рата почетком 1990-их година, када се србски народ западно од ријеке Дрине борио за опстанак против истребљења на својим вијековним огњиштима. Три и по године носио је униформу као припадник славне Илијашке бригаде ВРС. Више пута је рањаван.

Миленко Зупур звани Цицо, рођен је у мјесту Високо недалеко Сарајева 1965. године, а одрастао је у сарајевској градској општини Илијаш, чији је геостратешки положај био веома важан јер је повезивао сарајевски басен са зеничко-тузланским. Његови родитељи су њега и двије старије сестре васпитавали да буде вриједан и поштен човјек у духу братства и јединства, што је била карактеристика тог времена социјалистичке Југославије, али нажалост само за Србе. Једино ко му је спомињао страхоте Првог и Другог свјетског рата јесте била његова бака. Послије одслуженог редовног војног рока у ЈНА 1986. године двије године је радио у металном комплексу... Али је већ 1988. године у самом Илијашу прво отворио продавницу, а касније и ресторан на магистралном путу.

Промјеном друштвено-политичког система почетком 1990. године, када је у СФРЈ уведен вишестраначки систем, један земљак који је годинама радио у Француској наговјештавао је да може доћи до рата, јер гдје је више странака ту долази мафија, а мафија се богати ратом, како је објашњавао. Међутим, чак и када су прве гранате 3. маја 1992. године падале на Илијаш из правца Високог стојећи испред своје продавнице Миленко Зупур није желио да вјерује да је рат почео, мислио је да је све то ружан сан и да се не дешава.

Ситуација је врло брзо постала озбиљна и морао је као млад момак да обуче униформу заједно са осталим вршњацима и другим комшијама, рођацима јер су сви имали исти мотив, а то је одбранити своје куће, породице, огњишта, имања... 16. јуна 1992. године је формирана Илијашка бригада у склопу Сарајевско-Романијског корпуса србске војске Босне и Херцеговине, која је сачињена највише од Илијашана, али и Срба који су били прогнани из централних дијелова Босне: Вареш, Високо, Бреза, па чак и Зеница... Бројала је око 6.500 бораца сврстани у четири батаљона.

На сам Илијаш муслиманске ратне јединице Армије БиХ су извеле најмање 20 жестоких офанзива и често се дешавало да линија фронта "пукне", односно да су муслиманске јединице пробиле фронт, па је задатак његовог јуришног батаљона Илијашке бригаде био да враћа на старо односно "крпи рупе" на фронту.

У том рату тренуци радости и весеља били су заиста ретки. Миленко Зупур се октобра 1993. године оженио, док је било неко примирије, а 11 мјесеци касније родио му се син, док је он у том моменту био у гипсу рањен и није могао да се радује што је постао отац. Штавише, он није ни желио да се жени, јер није вјеровао да ће преживјети рат. Много људи је погинуло око њега и сахране су биле тужна свакодневница.

На питање шта му је било најтеже и најжалије, Цицо је одговорио: "То што у једном моменту дружимо се испред продавнице и одједном креће гранатирање са муслиманских положаја... па онај са којим са којим сам причао бива разнет у сто дијелова".

Илијашка бригада је била читаво вријеме рата 1992-1995 не поражена! Ова бригада је имала највише губитака у односу на друге бригаде са простора бивше Југославије. Миленко Зупур је описао и једну од најжешћих офанзива босанско-херцеговачког рата из јуна 1995. године, када је силна муслиманска војска од 24.000 бојовника напала Илијаш, коју је у том моменту бранило нешто више од 6.000 бораца који су већ били три године измучени ратовањем. Тада је пуно његових комшија, рођака и пријатеља погинуло... па је тада био први пут у страху да Илијаш не падне, да ће поклекнути. Али то се није десило и Срби су одбранили Илијаш.

Чак и када је потписан Дејтонски мировни уговор 21. новембра 1995. године у САД, многи Илијашани нису вјеровали да је рат заиста готов, јер је потписивање примирија било често, али се редовно кршило са муслиманске стране. Нико од Сарајлија није знао уствари шта је тај мир доносио... заправо потпис Слободана Милошевића, тадашњег предсједника Србије је пет сарајевских општина: Илиџа, Илијаш, Рајловац, Вогошћа и Грбавица је поклонио муслиманима, односно Федерацији БиХ, иако то Србима нико није тражио. Децембра 1995. године су кренули протести у тим општинама, али безуспјешно.

У фебруару 1996. године Срби су масовно напуштали Сарајево и одлазили у беспуће у колонама. Овај догађај је познат као "Сарајевска Олуја" или "Сарајевски егзодус", који је иселио преко 120.000 Срба. Они су се углавном населили у Бијељину, Зворник, Соколац, Вишеград, Брчко и др.

И сам Миленко Зупур је са женом и дјететом отишао у Бијељину гдје је започео нови живот. Основао је са својим земљацима удружење "Пријатељи Илијаша", па су удруженим снагама направили у манастиру Св. Петке у Бијељини један достојан споменик за србске борце и жртве са сарајевског ратишта, гдје је уписано преко 1250 имена. Ту се окупљају и одржавају прастосе сваког марта мјесеца као сјећање на погинуле саборце и рођаке и дане када су морали напустити свој завичај.





Име организације: Пријатељи Илијаша

Опис организације: Удружење "Пријатељи Илијаша" је невладино и нестраначко удружење које има за циљ да чува обичаје и традицију србског народа Сарајева.

Злочин над Србима - Медачки џеп 1993

Гост: Драган Пјевач

Објављено: 16.09.2018

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

У петнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Драгана Пјевача, предсједника УО Координације српских избјегличких удружења са подручија бивше Југославије.

Драган Пјевач се више од деценије бори против заборава са својим удружењем, проблемима несталих лица са простора некадашње СФРЈ, као и то да се злочинци приведу правосуђу и адекватно казне.

Драган Пјевач је рођен 1956. године у Чутлуку, мало личко село подно Велебита, општина Госпић. Његови преци су убијани за вријеме Другог свјетског рата од усташа, два стрица су му убијена. У родном мјесту је завршио основну школу и послије у Госпићу гимназију. Средином 1970-их одлази на студије у Загреб, гдје је дипломирао на Правном факултету. Послије студија долази у Топуско, мјесто на Кордуну познато и ван граница бивше Југославије због својих природних љепота и ресурса - бања Топлице. Тамо га је затекао и рат, односно крвави распад Југославије почетком 1990-их. Никада није васпитаван и учен да људе дијели по нацији, већ по доброти, тако је и своју дјецу васпитавао.

Хрватска полиција и (пара)војска је током грађанског рата у Хрватској 1991-1995 имала низ злочиначких акција против Срба, а Драган Пјевач је навео неколико: Миљевачки плато 1992, Масленица и Медачки џеп 1993, Бљесак и Олуја 1995.

У емисији Разбуђивање, Драган Пјевач се посебно осврнуо и детаљно описао злочин над Србима у Медачком џепу, одосно злиочиначку акцију хрватске војске из септембра 1993. године, када су три српска села: Дивосело, Читлук и Почитељ спаљена до темеља, а скоро 90 личких Срба, становника споменутих села је мучки убијено. Углавном су то били особе старије доби и ненаоружане. Међу њима ујак и мајка Драгана Пјевача, која је имала 68 година старости. Читавом акцијом прогона са елементима геноцида су командовали Мирко Норац и Рахим Адеми, док су највиши државни и војно-полицијски руководиоци Републике Хрватске били .упознати са свим детаљима шта се дешавало на том подручију. Мирко Норац је одмах награђен чином генерала.

Петнаест година након овог злочина Мирко Норац је изведен у Ријеци пред суд правде, односно Хашки Трибунал је уступио хрватском правосуђу овај предмет. Пресуда за овај злочин је гласила само шест година затвора, иако су се на суђењу могли чути монструозни детаљи убистава српских цивила какви људски ум тешком може замислити. Било је то право изругивање правди и породицама жртава. Током издржавања казне Мирко Норац је био више слободан човек, него затвореник: оженио се, добио двоје дјеце, завршио факултет и др.

Драган Пјевач је још у емсији Разбуђивање причао о проблемима идентификације посмртних остатака, као и несталих лица односно са велики проблеми пред којим хрватске институције затварају очи и врше опструкцију деценијама. Пет пута је присуствовао састанцима српских и хрватских делегација гдје се врши искључиво пропаганда и замјена теза, ко је жртва а ко злочинац.

На крају емсије Драган Пјевач је позвао све родољубе да дођу у недјељу 9. септембра 1993. године у београдску цркву Св. Марка на Ташмајдан, гдје ће се 25. пут одржати парастос у 11,00 сати, у организацију удружења "Суза". Прилика да се помолимо за наше невино пострадале сународнике и упалимо свијеће.





Име организације: Координација избјеглишких удружења

Опис организације: Координације српских избјегличких удружења са подручија бивше Југославије се бори против заборава са својим удружењем, проблемима несталих лица са простора некадашње СФРЈ, као и то да се злочинци приведу правосуђу и адекватно казне.

Сачувајмо реке Србије

Гост: Александар Милутиновић

Објављено: 23.09.2018

Тип емисије: Традиција и култура

Садржај емисије:


У  шеснаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Александра Милутиновићаа, оснивача и председника удружења "Рајко од Расине"

Александар Милутиновић рођен је 1982. године у Брусу. Тамо је завршио школу, а касније дошао у Београд где се запослио и живи.

Он се са својим удружењем бори за чисту и здраву природу на практичан начин. Са пријатељима  и члановима свог удружења неколико пута годишње иде у Брус, подно Копаоника где чисти реке од смећа које људи оставе. До сада су имали око 15 успешних акција, где су им помагали и представници општине Брус, као и комуналне службе тог градића на југу Србије. У тим акцијама учествовало је 10-12 људи различитих профила, било је чак и доктора и инжењера... заправо свих оних који воле природу и здраву околину.

Поред друштвене одговорности, Александрово удружење има и неговање српског наслеђа. Једна од тих је свакако и Бруски марш, који је посвећен невиним српским цивилима који су средином октобра 1942. године убијени на најстрашнији начин у селу Крива Река, поред Бруса, од Немаца и Бугара. Тада је за неколико дана, од 12. октобра 1942. године убијено преко 400 српских цивила углавном жена и деце, од чега је највећи део био убачен у православну цркву, која је запаљена, а потом и минирана.

Одговорност за овај злочин сносе бугарске окупаторске јединице и специјална јединица "Принц Еуген", састављена од тзв. Дунавских Немаца из Војводине. Њих око 2800 војника је окупирало село 10. октобра 1942. године и направило ужасан покољ над Србима. Цео овај злочин са елементима геноцида је документован. Тако је Крива Река уз Пребиловце постала једно од најстрадалнијих села у Другом светском рату.

Прошле године је одржан први Бруски марш, дужине 22 км, а ове године другог викенда октобра месеца ће бити и други марш посвећен криворечким Србима мученицима. Почетна тачка је Брус, а завршетак је у Кривој Реци, код цркве, где учесници имају прилику да запале свеће и да се помоле.

Тиме се ствара култура сећања, нешто сасвим нормално у Русији; Израелу, Јерменији, Француској и др.





Име организације: Рајко од Расине

Опис организације: Удружење "Рајко од Расине" се бори за чисту и здраву природу на практичан начин, али исто тако чува наслеђе српског народа.

Силовање Србкиња у Херцеговини 1992

Гост: Олга Драшко

Објављено: 10.10.2018

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

У  седамнаестој емисији емисији "Разбуђивање" посјетили смо Олгу Драшко, бившу логорашицу хрватског концентрационог логора за Србе - Дретељ у Херцеговини. Била је то прва емсија Разбуђивање на терену.

Током наше посјете јужним дјеловима Босне и Херцеговине, пронашли смо Др. Олгу Драшко у Требињу, ратног страдалника и свједока ужаса босанско-херцеговачког рата. Она је у специјалном хрватском затвору Дретељ, општина Коњиц провела 2.5 мјесеца гдје је прошла најстрашније муке као из хорор филмова.

Испричала нам је детаљно своју исповјест од тога како је ухапшена почетком маја мјесеца 1992. године у Чапљини, потом опљачкана и одведена у Дретељ. Тамо је силована безброј пута од умоболника који су били више слични зверима из прашуме него ли људским бићима. Њен супруг Лазар Драшко за вријеме њеног тамновања је водио надљудску борбу да се она ослободи, јер су хрватски злочинци скривали пред међународним комисијама Олгу не желећи да она изађе ван и свједочи о томе шта је прошла.

Поред ње, у самом дретељском логору она је лично видјела мучења и других српских цивила, као и довођење њених комшија брачног пара Кузман: Никола и Душанка, који су послије неколико дана одведени ван логора, а касније су пронађени и идентификовани њихови лешеви.

Олга Драшко је угледала слободу 18. аугуста 1992. године код Стоца. И тај детаљ када је ослобођена нам је Олга испричала.

Након тога је услиједила правна борба за истину и кажњавање монструма из Дретеља, која и дан данас траје.

Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови.





Име организације:

Опис организације:

Триптих о голготи Срба

Гост: Момир Крсмановић

Објављено: 16.10.2018

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

У  осамнаестој емисији "Разбуђивање" гостовао је Момир Крсмановић, књижевник који је највећи дио свог стваралаштва посветио страдању и геноциду над Србима у Босни и Херцеговини.

Момир Крсмановић је рођен 1933. године у селу Бусићи, између Вишеграда и Рогатице. Његова породица је имала страшне губитке током Другог свјетског рата. Усташе су му убиле мајку и сестру још у октобру 1941. године, а он сам се спасио бјежањем у шуму. Када се вратио у кућу затекао је страшан призор. Те слике су га прогањале деценијама касније.

Послије Другог свјетског рата једно вријеме је учио занат у Бору, а онда се преселио у Београд. Ту је засновао породицу и често одлазио у родни крај... Већ 1960-их и 1970-их година снимао је на аудио касете свједочења преживјелих страдалника из покоља који су усташе направиле у прољеће 1942. године, а највећи злочин је почињен на Младенце у Старом Броду и Милошевићима. Тада је преко 6.000 Срба прогнаника из Источне Босне убијано и поклано од злогласне усташке јединице Црне Легије, од око 10.000 бојовника, које је лично предводио Јуре Францетић.

О злочинима над Србима се после 1945. године није смјело јавно причати јер су те приче "нарушавале" братство и јединство јужнославенских народа.

Тако је и сам Момир Крсмановић по издавању књиге "Тече крвава Дрина" 1983. године доспио на стуб срама комунистичких власти који су почели да га прогањају јер је у свом роману причао о усташким злочинима и навео да је покољ спречио један четнички батаљон, а да је Црвени Крст окупиране Србије умногоме допринео спашавању србских избеглица.

Касније је Момир Крсмановић написао још неколико књига од којих се издвајају:
- "Крваве руке ислама"
- "Клетва мртве браће"
- "Незарасле ране"
- "И Бог је заплакао над Босном"
- "Убијање Србије"

Чак и за вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их, Момир Крсмановић је одлазио у Подриње и обилазио свој народ, земљаке... Србски борци су у рововима читали његове књиге и радо су га угошћавали. Причали су му и свједочили о страхотама и ужасима које је донио са собом нови рат. Слушао је приче преживјелих логораша и све то биљежио на видео камеру, што му је послије рата омогућило да још напише књига.

У дијаспори он је један од најчитанијих писаца у последње три деценије, док у домовини и даље су његове књиге маргинализоване.

Ипак многе угледне личности су му дале подршку и признања као што су: Матија Бећковић, Смиља Аврамов, Радоје Смиљанић и др.


Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови.





Име организације:

Опис организације:

Наша деца су на небеској стражи

Гост: Лозанка Радоичић

Објављено: 30.10.2018

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

У  деветнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Лозанку Радоичић, мајку погинулог дечака, војника Владимира Радоичића, који је погинуо на граничној караули Кошаре која се налази на југославенско-албанској граници, подно Јуничких планина.

Лозанка Радоичић је данас супруга, мајка и бака. Пре 20 година њен син Владимир Радичић (19 година) је добио позив за одслужење редовног војног рока у Војсци СР Југославије (Србије и Црне Горе). Првобитно је послат у Ниш, где је распоређен у извиђачко-диверзантске јединице, али је заклетву положио у Ваљеву јуна 1998. године. Већ тада су полицијске снаге имале велике проблеме са албанским теорирстима из ОВК, које нису могли више сами да контролишу, па је државно руководство укључило и војску како би сузбили тероризам. Тачније, албански терористи су преко непиступачних терена на планинском венцу Проклетије шверцовали оружје, које су делили својим сународницима на Косову и Метохији.

Једна од караула која је била најчешће на мети албанских терориста била је караула Кошаре, али поред ње и караула Морина, Горжуп и др. После скраћене војне обуке Владимирова чета је послата из Ниша на Косово и Метохију, у рејон ове карауле која је смештена у само подножије планина. Два дана по пристистизању на караулу Кошаре, заједно са још четири млада и неискусна војника Владимир бива послат на граничну линију 30. септембра 1998. године. Тако је возило којим су ишли улетело у заседу албанских терориста и само је возач пуком срећом преживео. Сви млади војнци су убијени. О томе чак постоји и видео снимак, када албански терористи прилазе возилу и ликују над лешевима србских војника.

Касније је породица Радоичић успела да добије посмртне остатке Владимира и достојно га сахрани на гробљу Орловача, крај Београда. Парастос за Владимира организују сваке године 30. септембра, али сем чланова најуже породице и пар пријатеља не долази нико.

Двадесет година највиши државни руководиоци окрећу главу од породице Радоичић и не желе да се прича о караулама у пограничној зони шири, јер је било озбиљних пропуста код официра СР Југославије, који су послали неискусне војнике на опасан терен.

Прича о Владимиру Радоичићу је била инспирација Ненаду Милкићу да напише роман "Последња стража", који је објављен 2014. године... а вероучитељ и песник Милутин Попадић је 2016. године написао песму "Јунаци са Кошара", која је врло брзо постала позната и слушана ван граница Балкана.





Име организације:

Опис организације:

Епопеја на прагу Србије: Гучевска битка 1914

Гост: Милош Дејановић

Објављено: 13.11.2018

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

Емисија: ЕПОПЕЈА НА ПРАГУ СРБИЈЕ - ГУЧЕВСКА БИТКА

У  двадесетој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Милоша Дејановића, пензионисаног пуковника Војске Србије.

Милош Дејановић је рођен 1948. године у Лозници. Завршио је Војну Академију у Београду 1971. године, а касније се усавршавао 1989. године и радио на Електронским извиђањима. Одликован је више пута у одбрани земље.

Дејановић је ове године када се обележава Стогодишњица завршетка Првог светског рата и Велика победа Србије написао једну књигу под насловом "Гучевска битка 1914".

Гучевска битка је била део велике Операције на Дрини која је укупно трајала скоро два месеца. А започета је 6. септембра 1914. године када су аустроугарске снаге по други пут удариле на Краљевину Србију желећи да је униште. Већ два дана касније дошло је до првих окршаја у Подрињу. Највећи терет код србске војске изнела је Трећа армија под командом генерала Павла Јуришића Штурма.

Управо на планини Гучево тог септембра и октобра 1914. вођене су крваве битке где су аустроугарске снаге бројиле преко 123.000 војника, док су србске снаге имале једва 59.000 бораца. Занимљиво је и то да србски војници нису се повукли иако су били малобројнији, слабије опремљенији, и нису имали замену као аустроугарски војници.

Милош Дејановић је у емисији "Разбуђивање" објаснио до ситних детаља тактику и борбе Срба и аустроугарске војске која је добрим делом била попуњена са Словенцима, Хрватима, и муслиманима... нешто мање и са Србима, који су прелазили на србску страну када се указала прилика за то.

Србима је читаво време Великог рата фаило муниције, поготово за артиљерију јер иако су наши преци били добро обучени и погађали скоро увек из прве, нису имали довољно муниције. И не само то... србском војнику, сељаку фалило је поред муниције и храна и обућа, већина није имала праве чизме, углавном опанке, али је морал Срба био велики. Јер су бранили своју породицу, кућу, имање, завичај. У њихова леђа гледала је Србија.

Почетком новембра 1914. године Трећа армија се повукла са Дрине на резервне положаје и тако сачекала каснији нови напад Аустроугара, односно Колубарску битку, када су Бечки солдати коначно истерани из Србије. За четири месеца 1914. године Аустроугарска балканска војска је на србском фронту имала 300.000 војника избачених из строја (погинули, нестали и рањени).

Споменик на Гучеву су започели да зидају у облику пирамиде још Аустроугари 1917. године, али је после Великог рата он преправљен уместо Црног орла, симбола Хазбуршке монархије, стављен Бели орао окренут ка Западу, који је освештан 1929. године на Преображење. Споменик је годину дана касније посетио и краљ Александар I Карађорђевић.

Последњих година почетком септембра град Лозница и удружења која прате тематику Великог рата, посећују овај споменик и полажу венце.
 





Име организације:

Опис организације:

Време зла - Велички покољ 1944

Гост: Љубиша Пауновић

Објављено: 27.01.2019

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:

У  двадесет и трећој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Љубишу Пауновића, једног од оснивача удружења "Клуб Велика".

Љубиша Љуба Пауновић је Србин који је рођен у Плаву 1969. године, на сјевероистоку Црне Горе. Његови преци су живјели на планини Чакор у селу Велика, на путу између Андријевице и Плава. Ово село се налази на тромеђи Републике Србије, Црне Горе и Албаније.  Вијековима насељено православним Србима који су опстајали упркос налетима страних завојевача. Борба са природом је свакодневна. Данас село Велика броји нешто више од 400 мјештана, иако се процењује да Величана и њихових потомака има скоро 10.000 од Аљаске до Аустралије.

Први помени села Велика су још почетком 14. стољећа када су Србијом управљали Немањићи. Од давнина је познато да је Велика била део метеха (црквеног добра) манастира Високи Дечани. Турци су у 15. стољећу дошли у Велику и освојили је. Миграције становништва су од тада биле честе. Два пута у великим сеобама. Бележи се и то да је 1850. године у селу Велика основана школа на србском језику, друга на територији Црне Горе.

Велика је опстајала и доживјела ослобођење почетком 20. стољећа, тачније Величани су, како Љуба Пауновић тврди први започели Први балкански рат борбом са Турцима 27. септембра 1912. године... Величани су такође припадали Доњовасојевићком батаљону и учестовали у борбама код Скадра, када је тај град и ослобођен, а касније политичким играма дат Кнежевини Албанији. Поред тога, Величани су бранили Србство у чувеној Мојковачкој бици на Божић 1916. године. Послије Првог свјетског рата Велика је доживјела процват у доба Краљевине СХС. Било је то богато село са људима који су били вредни и честити домаћини.

Срећа није дуго трајала Величанима јер је у априлу 1941. године након агресије Сила Осовине на југославенску краљевину село Велика је потпало под италијанску зону утицаја, односно припојено је тзв. Великој Албанији. У самој околини било је појединачних убистава и злочина током Другог свјетског рата, али је Велику задесио страшан покољ 28. јула 1944. године. Тог дана више хиљада нацистичких војника из СС јединица "Принц Еуген" и "Скендербег"  је окупирало село Велика и убили су више стотина мјештана. Процењује се од 428 па до 680 имена србских жртава.

Након Другог свјетског рата о овом злочину мјештани Велике су морали да ћуте у име братства и једниства, као и у другим србским земљама. Комунистичке власти су подигле скороман споменик мрамор где тешко да путник намерник може да схвати какав ужас се догодио тог несрећног 28. јула 1944. када су читаве породице Живаљевића, Пауновића, Јокића, Гојковића и др. нестајале у пламену својих запаљених кућа. Дјеца су убијана хладним оружјем... тако да овај покољ у Велици има све елементе геноцида, према Женевској конвенцији из 1948. године.

СПЦ је тек 1994. године, на педесету годишњицу почела да гради цркву у селу, која је освештана 2001. године, а Велички мученици су канонизовани 2014. године, на седамесету годишњицу злочина.

Удружење "Клуб Велика" је 2012. године основан са два циља, да промовише развој и опстанак села Велика, али и да расветли многа питања о Величком покољу из 1944. године, за шта је формиран посебан тим људи.

У овом планинском селу где владају оштри климатски услови пре пар година обновљене су некадашње Чакорске игре, сеоска надметања у традиционалним спортским играма која заокупља пажњу, не само мјештана већ и читавог региона. Крајем јула сваке године се ова манифестација одржава у селу Велика, код Плава.





Име организације: Клуб Велика

Опис организације: Договором Величана из читавог свијета, основан је "Клубу Велика" како би својим знањем и искуством, утицали на развој Велике и околних села, са приоритетним циљем заустављања демографког пада становништава у Велици и Муринском дијелу Горњег Полимља.

Овејани Србин - Владимир Фијат

Гост: Милован Лукић

Објављено: 18.02.2019

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:
У  двадесет и четвртој емисији Разбуђивање гост је био Милован Лукић, библиотекара из Панчева.
 
Он нам је испричао детаље о заборављеном јунаку Великог рата Владимиру М. Фијату из банатског села Самош, који је војевао као србски добровољац у неколико јединица. Као дечак Фијат је одрастао у селу које је било србско и православно. Ту је завршио основну школу.
 
У лето 1914. године Владимир Фијат се задесио у Мачви, где се по објави мобилизације због напада Аустроугарске царевине на Краљевину Србију одмах пријавио као добровољац. Постао је тако борац шестог пешадијског пука, а надређени су му поверили извиђачке задатке. Он се на том месту одлично сналазио јер је добро говорио немачки и мађарски језик, а помало италијански и румунски.
 
Презиме му није било баш "србско", што су многи сумњали да није Србин, већ шпијун. Својим успешно извршеним ратним задацима је све демантовао и задивио своје саборце како је умео да зароби по неколико десетина непријатељских војника.
 
Учествовао је у Церској бици, као и Колубарској 1914. године, затим у Срему... касније се повлачио према југу, све до Пећи, а онда прешао преко албанских и црногорских планина све до Јонског мора, одакле је из Валоне пребачен на Крф. Тамо се опорављао неколико месеци, а потом скупа са саборцима пребачен у средиште Солунског (македонског) фронта.
 
После рата био је на Белом Двору, где је радио за краљевску породицу Карађорђевић, а то му је након Другог светског рата правило пробелеме, јер је био у немилости комунистичког режима. Скупио је колекцију слика непроцењиве вредности, која је после његове смрти мистериозно нестала.
 

По својим сећањима Владимир Фијат је хтео да напише књигу, али га је болест омела. Деценијама касније 2018. године Милован Лукић успева да приреди једно занимљиво са сликама и причама о Фијату коју је назвао Овејани Србин, баш како је Владимир Фијат сам себе звао.





Име организације:

Опис организације:

Ратни пут 549. бригаде из Призрена

Гост: Божидар Делић

Објављено: 23.03.2019

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:

У  двадесет и петој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо генерала Божидара Делића, комаданта Призренске бригаде "Цар Душан Силни".

Божидар Делић је Србин који је рођен у Ђаковици, на Косову и Метохији 1956. године. Његов деда је био солунски добровољац, који је после Првог светског рата добио од Краља Александра I Карађорђевића земљу у Метохији, недалеко Ђаковице. Тако да је повео тамо из херцеговачког крша своја четири сина из Невесиња. Колонинсти су формирали село Петровац у близини границе са Републиком Албанијом.

Још као дечак Божидар Делић је стално био везан за војску, пошто му је у близини куће била касарна и војници на одслужењу војног рока који су волели децу и заједно се дружили. Након смењивања Александра Ранковића са места шефа безбедоносних служби на чувеном Брионском пленуму у лето 1966. године, албански сепаратизам и иредентизам буја као гљиве после кише... то је и сам Божидар осетио када је са вршњацима из села похађао школу и морао проћи кроз албанска насеља где су их Албанци стално нападали, па је поред књига у торби носио увек камен или какав ланац да се брани.

Војну академију је уписао у Београду, а завршио је у Сарајеву 1977. године, па га је служба распоредила у Билећу са чином потпоручника ЈНА, где је био велики наставни центар за резервне официре читаве бивше Југославије. Ту је остао десетак година и онда прекомандован у Београд. Распадом СФРЈ 1990-1991 једно време је био на Дубровачком ратишту, где је и сам видео погрешне потезе политичког и војног руководства Београда. Касније је прекомандован 1992. године у Невесиње све до краја 1995. године када је бранио свој завичај од босанских муслимана и Хрвата.

Прекомандован је у Призрен 1995. године у 549. моторизовану бригаду "Цар Душан Силни", чија је оперативна зона деловања била на самом југу Косова и Метохије, односно погранични појац уз границу према Албанији. Већ тада су официри из Приштинског корпуса Војске СР Југославије били упознати да се у Албанији организују терористички кампови за обуку косовско-метохијских Албанаца. Касније 1997. године долазе у Албанију и војници из земаља НАТО пакта, онда и у БЈР Македонију, јер им је био циљ да помогну Албанцима да отму јужну србску покрајину.

Тзв. Ослободилачка Војска Косова почела је сваки дан да јача све више, јер су имали помоћ са Запада, прво од својих сународника из Швајцарске, Немачке, Аустрије и др. А онда и од држава, земаља чланица Северноатланског савеза... Тако је 1998. године већ у фебруару кренуо отворени рат и напади на нашу војску и полицију.

Генерал Делић је у емсији Разбуђивање се осврнуо на једну акцију специјалне јединице МУП-а Србије, а то је ликвидација Адема Јашарија и његове терористичке банде у селу Доње Перказе. Према његовом мишљењу, та акција морала је да се изведе на много бољи тј. професионалнији начин без цивилних жртава које је Адем Јашари (иначе криминалац и пробисвет светског калибра) намерно поставио као живи штит. Цех је плаћен тако што су онда и равнодушни Албанци се придружују екстремситима.

Чудно је било то што су наши државници стално добијали упозорења са Запада да војска не сме да се меша у сукобе са албанским терористима. Међутим, албански терористи нису презали ни да блокирају путеве, малтретирају грађане Србе, пљачкају, силују, убијају... додуше радили су они то и раније, али није била свакодневница. А јула 1998. године запосели су и Ораховац. Била је то здружена акција војске и полиције у ослобађању Ораховца где се генерал Вељко Раденовић са својим момцима из ПЈП из Призрена истакао како сам генерал Делић каже да су то били прави лавови.

У јесен 1998. године генерал Делић наводи да на основу споразума "Милошевић-Холбрук", чиме је избегнуто бомбардовање наше отаџбине долази на Косово и Метохију око 1.300 особа ОЕБС-а који су имали задатак да контролишу да ли војска се не меша у сукобе са албанским терористима, а полиција не употребљава прекомерно силу. Број контролних пунктова је био значајно смањен, што је бојовницима из тзв. ОВК дало ветар у леђа па су наставили са својим терористичким дејствима.

Зима је донела мало затишије, а већ у јануару 1999. подмештен је случај Рачак, који је чак и ушао у оптужницу нашим оптуженицима у Хашком трибуналу. Међутим, како наводи генерал Делић, доказано је баш у Хашком суду да је Рачак само подвала, и експресно је то избрисано из оптужнице, да нико више то није спомињао. Углавном, тај Рачак је био подметачина Виљема Вокера шефа те верификационе мисије ОЕБС-а, која је имала уствари шпијунски карактер да сними стање односно људство и технику на Косову и Метохији. Већ почетком марта 1999. године било је јасно да је бомбардовање неизбежно и да се мора припремити за тај удар.

Мисија ОЕБС-а је повучена са КиМ, а стране дипломате су напуштале Београд... 23. марта 1999. године проглашено је стање непосредне ратне опасности, да би дан касније 24. марта 1999. званично и почела агресија на нашу домовину под шифрованим именом "Милосрдни Анђео". Авиони НАТО пакта су бестијално тукли и војне и цивилне циљеве по целој Србији и Црној Гори, али највише на Косову и Метохији. Призренска 549. мтбр добила је попуну, тако да је имала око 14.000 војника под оружјем, од чега 2.000 добровољаца, између осталог и из других православних земаља: Русије, Грчке, Бугарске, Украјине, Румуније... Сви су они били на бранику отаџбине и борили се са Албанцима и њиховим помагачима (амерички маринци, британски специјалци, француска Легија странаца, Војска Републике Албаније и др.) који су кренули у копнену инвазију на Србију из више праваца. Један од тих праваца је био преко планине Паштрик, и ту се одвијала жестока битка јер су агресори били бројчано и технолошлки надмоћнији. Међутим, они нису успели у својој намери, нису успели да запоседну ниједан метар наше отаџбине. Та граница је крвљу исписана, али одбрана није попустила.

Генерал Божидар Делић је навео и то како је војска невесело дочекала вест о Кумановском споразуму 10. јуна 1999. године, јер су агресори били практично поражени, да би поново могли да изврше нападе морали су да доведу нове снаге са Запада... Последњи војник који је напустио Призрен 14. јуна 1999. био је управо генерал Делић.

Његова 549. бригада из Призрена је добила орден Народног хероја за учињена дела одбране 1998-1999 на Косову и Метохији. Своје борце генерал Делић није заборавио, као ни они њега, па се тако бар једном годишње окупљају и поздрављају са ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!





Име организације:

Опис организације:

Ратни пут 125. бригаде из Кос. Митровице

Гост: Драган Живановић

Објављено: 10.04.2019

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:
У  двадесет и шестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо генерала Драгана Живановића, комаданта косовскомитровачке бригаде.
 
Драган Живановић је Србин који је рођен 1955. године у Љигу у срцу Шумадије. Његов деда Милић Живановић је био Солунски ратник који је дошао кући тек 1924. године, а са мајчине стране дедови су му били послати на пробијање Сремског фронта 1944. године.
 
Драган Живановић је одрастао је у селу Ба, на падинама Рајца, односно Сувобора, где је завршио основну школу. Потом је отишао пут Београда где је уписао најпре Војну гимназију, а одмах након тога и Војну академију. Четврту годину је завршио у Сарајеву. По завршетку основних студија бива првобитно распоређен у Призрен, а онда се вратио у Београд где је наставио школовање.
 
У другој половини 1970-их када су Албанци на Косову и Метохији имали врло висок степен аутономије, заправо "државу у држави", и док је добар део југославенског грађанства издвајао 3% свог личног дохотка за нашу јужну покрајину како сам генерал каже видео је да Албанци нису истински прихватили Југославију као своју домовину. Већ од марта 1981. године кренули су немири и жестоки сукоби са полицијским снагама на Косову и Метохији, док се албанско насиље над Србима повећавало из дана у дан. Војска ЈНА тада није реаговала.
 
Распад СФРЈ је генерала Драгана Живановића затекао у Београду, који је био послат 1991. године на Банију и Кордун са својом тенковском четом, да помогне Србима да се одбране од хрватских паравојника. У пролеће 1992. када су Република Србија и Црна Гора прогласиле трећу јужнославенску државу, он се враћа у Београд, где наставља школовање.
 
Јуна 1998. године када је на Косову и Метохији почео отворени рат, односно напади албанских терориста на војне и полицијске снаге, Драган Живановић је био постављен за команданта 125. моторизоване бригаде чије је седиште било у Косовској Митровици... а зона одговорности од јужних падина Копаоника, па све до планинског венца Проклетије... односно од Косовске Митровице па све до Пећи и Дечана.
 
Влада СР Југославије је у јесен 1998. године прихватила мисију страних посматрача из ОЕБС-а, са циљем да се избегне бомбардовање наше земље. Ти посматрачи, које је предводио Вилијам Вокер, имали су шпијунско деловање, односно осматрали су локације и кретање наших безбедоносних снага и снимали све то... Касније како и сам генерал Живановић каже, авиони НАТО пакта су тачно гађали те циљеве.
 
Бројно стање 125. бригаде до почетка агресије на СР Југославију 1999. године било је око 1.800 људи, а након почетка агресије почело је попуњавање људства са резервним саставом, тако да је било и до 8.000 људи у време НАТО агресије.
 
Мисија ОЕБС-а је повучена 20. марта 1999. године, као што су и стране дипломате добиле налог да напусте у што краћем року нашу земљу. Да би 24. марта 1999. године НАТО пакт покренуо своју геноцидну акцију "Милосрдни Анђео", када је извршена 78-дневна агресија на Србију и Црну Гору, са несагледивим последицама.
 
Поред тога што су авиони НАТО пакта готово даноноћно бомбардовали војне и цивилне циљеве на Косову и Метохији, и то забрањеним касетним бомбама... било је покушаја копнене инвазије на нашу земљу из више праваца. Један од тих праваца је ишао преко карауле Морина и Кошаре, а што се завршило неуспехом непријатеља. Тачније, албански терористи су имали помоћ у људству од Војске Републике Албаније, затим британских специјалних јединица САС (тројица су им погинула код Кошара), Легије странаца, америчких маринаца и разних других плаћеника, највише из исламских земаља. Генерал Живановић тврди, да су у терористичким камповима у Тропоји и Кукесу, Албанци су обучавани од немачких и италијанских војних инструктора.
 
Више пажње у емисији Разбуђивање генерал Живановић је посветио Бици за Кошаре, која је почела 9. априла 1999. године на Велики петак, а трајала је све до 14. јуна те године. Непријатељи су кориситили амерички систем напада у таласима. Први жестоки талас је био од 9. до 11. априла 1999. када је 53. гранични батаљон издржао страховити удар. Тада се у ширем рејону карауле Кошаре налазило свега 135 људи, иако је првобитно Војска Републике Албаније гранатирала суседну караулу Морина, што је била варка.
 
На јако неприступачном планинском терену где често има високих снежних наноса и магла кренуле су борбе наших војника и нападача. Сам генерал Живановић је наводио нека имена и њихова херојска дела, као што су: Предраг Леовац, војник из Пљеваља, затим Иван Васојевић звани Јагуар, који је са својом малом групом од десетак војника јуришао на више стотина терориста. Капетан Крунослав Иванковић, који је иако рањен одбио да се евакуише, већ је тако командовао и штитио своје војнике... после је искрварио на смрт.
 
Касније је стигло појачање на караулу Кошаре, тако да је копнена инвазија на Србију заустављена. Свеукупно у пролеће 1999. године са наше стране ту на Кошарама је било око 1.500 војника, док су они испред себе имали четири пута бројнијег непријатеља.
 
По потписивању Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, почело је наредних дана извлачење наших снага са простора Косова и Метохије у централне делове Србије. То повлачење било је у борбеном положају јер су из Републике Албаније надирали албански терористи. Завладала је анархија јер јединице КФОР-а нису одмах преузеле територију.
 
125. бригада је измештена од Трстеника до Крушевца, а одликована је и орденом Народног хероја те 1999. године. Десетак година касније ова јединица је расформирана.

 





Име организације:

Опис организације:

Од распада СФРЈ до Хашког Трибунала

Гост: Милош Ђошан

Објављено: 30.04.2019

Тип емисије: Историја

Садржај емисије:

У  двадесет и седмој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо генерала Милоша Ђошана, некадашњег комаданта 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО из Ђаковице.

Милош Ђошан је Србин, који је рођен у Босни 1949. године у селу Бистрица, Општина Жепче, БиХ. Завршио је три године Војне академије у Рајловцу, недалеко Сарајева, а завршну годину је био у Батајници.

Служба га је распоредила првобитно у Карловац на Кордуну. Тамо је провео седам година, где се оженио и добио два сина. Касније је добио прекоманду у Словенију 1980-их, где је провео пар година. Потом је опет добио прекоманду у Приштину. Његова војска ЈНА била је мултиетничка где је било поред Срба и других нација: Хрвата, муслимана, Словенаца, Албанаца. Почетком 1990-их и официри и војници других нација почели су масовно да напуштају своје јединице ЈНА.

У лето 1991. године када је Љубљана прогласила независност најзападније југославенске републике Генералштаб ЈНА га је послао Словенију да помогне извлачење артиљерије од тамо. Била је то једна јако тешка и компликована операција тим пре што је и СР Хрватска имала пуно паравојника ЗНГ, који су желели обрачун са ЈНА и Србима.

Током грађанског рата 1991-1995 на тлу авнојевске Хрватске ишао је на испомоћ крајишким Србима из СВК и гледао ужасе које су сејали НАТО авиони. Јер по мишљењу генерала Ђошана, НАТО авијација је бомбардовала Србе где год да је могла: Удбина 21. новембар 1994. године када је погинуло десетине цивила... касније на почетку августа 1995. године НАТО авиони су бомбардовали и радарске системе у РС Крајини, што је омогућило хрватским снагама да спроведу злочиначку акцију "Олуја 95".

Током 1996-1997 често је одлазио у Републику Српску где је од колега из ВРС прикупљао искуства у вези бомбардовања њихових положаја из септембра 1995. године када је НАТО опет сејао смрт по Србима у Босни и Херцеговини, што је омогућило да Хрвати и муслимани тада изведу лако своје морбидне операције. У то време Албанци са Космета су имали обуке у Републици Албанији у терористичким камповима и војне инструкторе из Немачке, Италије и других НАТО земаља.

Јуна 1998. године Милош Ђошан постаје командант 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО у склопу Приштинског коруписа Војске СР Југославије, са седиштем у Ђаковици. Доласком на то место увидео је да НАТО поново спрема нови удар на Србе и нова бомбардовања. Безбедоносне снаге СР Југославије су до октобра 1998. године извели операције уништавања шиптарских терористичких снага, па су њихови ментори са Запада брже-боље послали свог изасланика Ричарда Холбрука, који је да би се избегло бомбардовање Србије и Црне Горе подметнут споразум са Слободаном Милошевићем, тадашњим председником СРЈ. Према том споразуму на Косово и Метохију су послати око 300 "посматрача" ОЕБС-а, на челу са Вилијам Вокером. Суштина је била да су све то били шпијуни страних обавештајних служби, који су добро мотрили на локације наше војске и полиције. Имајући искуства од раније генерал Ђошан никада није примао посматраче ОЕБС-а у својој канцеларији у касарни у Ђаковици, већ искључиво на терену, на некој ливади. Они су показивали велику дрскост и бахатост. Касније је и сам генерал Ђошан видео да где год да су "посматрачи" долазили, падале су бомбе НАТО авиона, што значи да су имали неке локаторе са собом.

Дана 24. марта 1999. године НАТО авијација по налогу америчког генерала Веслија Кларка засновано на лажним оптужбама да су Срби криви за хуману катастрофу на Косову и Метохији, покреће бомбардовање Србије и Црне Горе под шифрованим именом "Милосрдни Анђео"... које је трајало 78 дана. На Космету готово да није било дана или ноћи да није било надлетања непријатељских авиона.

Његова 52. артиљеријско-ракетна бригада имала је скромну технику, која годинама није усавршавана, али и поред тога његови војници су се јуначки држали и помагали пешадинцима колико је то било могуће. Како прича генерал Ђошан, успели су чак да оборе један моћан амерички авион А-10... Свака друга крстарећа ракета која је долазила са војног брода из Јадранског мора била је оборена. Ове ракете су сателитски навођене. У емисији генерал Ђошан је испричао и једну ситуацију како је један његов војник имао херојски подвиг спашавања сабораца за шта је касније добио орден за храброст.

Поред тога, генерал Ђошан је испричао и једну интересантну ствар, а то је манипулација западних медија, касније Хашког трибунала са албанским избеглицама... Те колоне са албанским избеглицама су вођене организовано, са обученим водичима. Једном се десило 14. априла 1999. године код Ђаковице на једном брду Маја да су НАТО авиони бомбардовали колону око 300 Албанаца, углавном жена и деце. Било је јако пуно мртвих, а врло брзо по дејству на колону нашао се ту и сам генерал Ђошан, који је добио наређење од генерала Владимира Лазаревића да изађе на то место. Призори су били стравични.

По потписивању Војно-техничког споразума у Куманову 10. јуна 1999. године наша војска, полиција и државна администрација су добиле налог да се повуку са Косова и Метохије. Генерал Ђошан каже да му је то саопштење о повлачењу био најтежи моменат не само у каријери већ и животу. Ђаковачки Срби су то доживели као издају, јер су знали да долазе албански терористи жељни освете. Иначе Ђаковица је и у време брозове Југославије важила за центар албанског сепаратизма и иредентизма.
Његова 52.артиљеријско-ракетна бригада је измештена у Ниш, а расформирана је 2003. године.

За време трајања НАТО агресије на нашу отаџбину 1999. генерал Ђошан због тежине ситуације није могао ићи са сахране својих погинулих војника. Тек касније после 2000. године је обишао сваки гроб, односно породицу погинулог војника и подофицира, где је желео да их бар мало утеши.

До сада је генерал Ђошан написао пет књига о догађајима последње деценије 20. века, али и касније шта се дешавало након промене власти 5. октобра 2000. године, када је наша војска је претрпела радикалне организацијске промене (смањивање броја људи и многи генерали су пензионисани), а бивши министар Драган Шунтановац је био носилац пројекта уништавања наше војне технике.

Према мишљењу генерала Ђошана НАТО пакт је бомбардовање Србије спремао још 1991. године када је увео забрану увоза свих артиљеријско-ракетних оружја односно све за ПВО. Тако да и оптужбе на рачун нашег државног и војног руководства да нису хтели или могли да купе моћне руске системе С-300 су неосноване. Просто осам година је владао ембарго.





Име организације:

Опис организације:

Истина о Јасеновцу

Гост: Србољуб Живановић

Објављено: 08.05.2019

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:
У  двадесет и осмој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо проф. др. Србољуба Живановића, члана Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу.
 
Србољуб Живановић је Србин, који је рођен у Сарајеву 1933. године јер је његов отац ту добио прво запослење као железнички радник. Његови преци су из источне Србије са падина Хомољских планина.
 
Србољуб Живановић је као дечак запамтио почетак Другог светског рата, окупацију Сарајева од усташа... његова породица се често селила због опасности да његовог оца не ухапсе усташки злотвори. Медицински факултет је завршио у Београду, а након тога се бавио судском медицином и антропологијом.
 
Услед притиска јавности руководство социјалистичке Југославије у пролеће 1964. године доноси одлуку да формира домаћу комисију за утврђивање истине о Јасеновцу... коју су сачињавали два професора из СР Словеније, један Хрват Маричић и један Србин Живановић. Комисија је послата на локалитет некадашњег концентрационог логора Јасеновац и почела да врши истраживања око месец дана. Нису имали контакт са "спољним светом" јер су читаву ту операцију надгледали агенти југославенске безбедоносне службе УДБ-е. Истраживања су била мучна и тешка јер се радило о стотинама хиљада лешева и откопавању масовних гробница.
 
Сав њихов материјал је заплењен, а сам проф. др. Србољуб Живановић је дао један интервју београдском листу Илустрована Политика везано за та истраживања у Јасеновцу, који никада није објављен. Штавише, добио је претњу да "не дира у осињак".
 
Напустио је отаџбину и отишао у Африку да ради посао за који се школовао. Касније је отишао Велику Британију, тачније у Лондон, где се настанио. Своја истраживања о Јасеновцу и другим стратиштима усташке Независне Државе Хрватске није прекидао већ је наставио са посебним жаром.
 
Тако је долазио и до веома интересантних података као што су сарадња усташа и комуниста... тачније у затвору у Сремској Митровици давне 1935. године дошло је до потписивања споразума између Коминистичке Партије Југославије и Усташког покрета, па су Моша Пијаде и Миле Будак ставили параф на папир. Циљ је био уништити Србе и Српску Православну Цркву, јер су Усташе као Ватиканска чеда и комунисти као синови пролетерске Интернационале сматрале да свако ко хоће да подигне револуцију у Европи мора да сломи прво православне Србе.
 
Ватикан је још 1930-их година помагао усташки покрет у Италији и спремао их за обрачун са Србима. Априлски напад на Краљевину Југославију 1941. године донео је слом и распарчавање њене територије, где је највећи део припао Независној Држави Хрватској у који су ушли: Загорије, Славонија, Срем, Босна, Банија, Кодун, Лика, Горски Котари, Дубровник, дио Далмације, Херцеговина... већим делом области насељене српским живљем и са православним светињама.
 
Усташка идеологија и смисао постојања је био заснован на истребљењу Срба и Православља. Покољи над Србима су почели већ крајем априла 1941. у Гудовцу, настављени у Вељуну на Ђурђевдан 1941... и тако редом. Када су Италијани увидели да систем концентрационих логора Јадовно-Госпић-Паг превазилази ужасе и да број жртава расте из дана у дан, они су га затворили. Мало касније, 21. августа 1941. заживео је логор Јасеновац у југозападном делу Славоније... логор који се стално ширио и постао права "фабрика смрти". Затвореници Срби, Јевреји и Роми су довожени углавном сточним вагонима. Убијања су била на најстрашније начине, здравом људском мозгу несхватљиве. Људи су топљени у казанима и од њих се правили сапуни, спаљивани у високим пећима. и сл.
 
У два наврата усташе су палиле документацију у Јасеновцу 1943. и крајем априла 1945. године. Сви напори током Другог светског рата да се ослободи Јасеновац нису уродили плодом јер је врх КПЈ стално стопирали.
 
Број жртава који већ деценијама изазива проблеме у српско-хрватским односима откривен је управо од оне комисије из 1964. Како проф. др. Живановић тврди да је у јсаеновачким казаматима убијено 700.000 Срба, па 30.000 Јевреја.... и 80.000 Рома. Тај број је израчунат на основу десне бусне кости у једој јами. Комисија је била убрзо распуштена.
Тек касније 1991. на иницијативу удружења из Бања Луке формирана је један посебан тим међународних експерата, научника од којих ниједан није био са подручија СФРЈ. Они су истраживали локалитете у Јасеновцу у утврдили бројку од 700.000 Срба, 30.000 Јевреја и 80.000 Рома. Тако је и презентовано светској јавности.
 
О Јасеновцу и усташким стратиштима проф. др. Србољуб Живановић је до сада написао три књиге. У свакој књизи каже да главну одговорност за усташке злочине (с)носи Ватикан, јер су знали све шта се дешава и подстрекивали усташе преко римокатоличких свећеника. Он наводи и податак да је око 1.400 фратара директно учествовало у геноциду над Србима 1941-1945.

 





Име организације:

Опис организације:

Идила се у сну снила

Гост: Милан Гајић

Објављено: 10.07.2019

Тип емисије: Књижевност

Садржај емисије:

У двадесет и деветој емисији Разбуђивање угостили смо Милана Гајића песника са Косова и Метохије, који је до сада издао једну збирку песама, а друга је у припреми.

Милан Гајић је Србин, који је рођен 23. јуна 1992. године у Приштини на Косову и Метохији. Његово детињство је било суморно и тешко јер када је почео да спознаје свет око себе засвирале су ратне трубе у јужној србској покрајни и авиони НАТО пакта су отпочели страховито бомбардовање и агресију на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. године. Његов стриц је погинуо као припадник МУП-а Србије у борбама са шитпарским терористима... а неколико блиских рођака му је умрло од последица бомби осиромашеног уранијума почетком 21. века. Морао је да прекине своје тек започето школовање и његова породица се одселила из Приштине 1999. године. Прво у Краљево, па Крушумлију... и на крају се скрасила у Крушевцу.

Тај период свог живота не памти по лепом јер га Крушевљани нису добро прихватили, баш као и друге породице које су биле принуђене да напусте своје куће и имања на Косову и Метохији јуна 1999. године. Деца у школи су га задиркивала због говора, док су наставници ретко када имали разумевање ситуације у којој се налази. Његова љубав и филтер за све стресове које је као дечак пролазио био је фудбал. Доспео је чак и до националне селекције и облачио дрес кадетског и омладинског нивоа.

Једно време се бавио манекенством, након фудбала и прошао света. Живео је у Словачкој, Швајцарској, Чешкој, Индији, Русији... Путујући по белом свету Милан Гајић је лако увидео колико је лепа земља одакле потиче и да уствари своју суштину треба пронаћи баш у Србији.

Један сусрет са оцем Михаилом из призренског манастира Свети Архангели му је променио живот у смислу да је одлучио да посети после толико година свој завичај као и православне светиње Косова и Метохије (Зочиште, Високе Дечане, Архангеле, Девич...). Иако није наишао на одобрење код својих родитеља због безбедоносне ситуације на Космету, 2015. године је посетио србски Јерусалим и тек тада спознао живот и његову суштину.

У Београду 2017. године почиње да студира правне науке и објављује своју прву збирку песама "Идила се у сну снила". Промоције те књиге је имао у београдскомм Руском дому, Подгорици, Бањалуци, па чак и у далекој Холандији одакле носи прелепе утиске јер је увидео колико тамо људи воле Србију и Православље.

И на крају се поздрависмо са "Догодине у Призрену".

 





Име организације:

Опис организације:

Лички дивани

Гост: Милена Чанковић

Објављено: 17.08.2019

Тип емисије: Национално деловање

Садржај емисије:

Милена Чанковић је личка Србкиња која је рођена 1968. године у Госпићу, а одрасла у селу Средња Гора, крај Удбине. Тамо је имала срећно и безбрижно дјетињство, гдје је дане проводила поред своје баке Јеје, док су њени родитељи отишли "трбувом за крувом" у Швајцарску. Управо бака Јеја била њезин прозор у свијет и водич кроз живот, иако није била писмена спадала је у оне оштроумне и вриједне крајишке жене које су разумјевале живот и бориле се за боље сутра своје дјеце. Милена је у први разред основне школе кренула у Госпић, гдје је била врло добар ђак и јако несташна, тако да је знала од баке Јеје добити и ћушку.

По завршетку 3. разреда родитељи је одводе у швајцарски град Шауфхаузен, гдје је наставила да живи и иде у школу. У туђини је патила за отаџбином и баком Јејом... али је током распуста долазила и тако ублажавала носталгију. Током школовања у Швајцарској упознала је једну дјевојчицу која је такође дошла из Лике са својом породицом и сједиле су заједно у клупи. Тада је осјетила прве проблеме на националној основи јер је добила погрдан израз да је: "Влахиња".

Први пут да је видјела да може поново доћи до рата у отаџбини било је на Сијелу Тромеђе у Стрмици (недалеко Книна), гдје се и удала... крајем јула 1989. године када се већ у зраку осјетила нека тензија између Срба и Хрвата, пошто су србски народни прваци поново се нашли на удару власти из Загреба због прославе 600. годишњице Косовског боја.

Миленина рођена тетка и тетак Милан Вранеш су убијени у јулу 1991. године у Госпићу и то на најстрашнији начин. Милена је емотивно изнијела те податке како су њихове комшије им говориле да се врате из Љубљане гдје су се склонили код родбине, и да им се ништа неће десити, а онда су покупљени од хрватских паравојних формација и убијени. Сахрањени су на гробљу у Ријеци.

Милена је свог првог сина родила 6. аугуста 1991. године у Швајцарској... то је спасило њезину баку од чистке Срба која је увелико трајала у Госпићу и другим мјешаним средниама авнојевске Хрватске, јер је бака сјела у аутобус и дошла да види паунука. Тако је и остала код ње мјесецима. Почетком деведесетих година 20. вијека Милена се активно укључила у помагање свом народу у Крајини, јер је допремала храну, одјећу и медицински материјал. Носила је то у Книн и на Удбину.

Злочиначка акција "Олуја 95" коју су почетком аугуста 1995. године извеле хрватске војно-полицијске снаге уз помоћ НАТО пакта и муслиманске војске када је очишћено србско становништво из Лике, Сјеверне Далмације, Кордуна и Баније... Милени је јако тешко пало. Иако је била у поодмаклој трудноћи она је спаковала комби ствари и кренула пут Апатина и Шида да дочека своје рођаке који су долазили у колони преко 250.000 прогнаних Срба Крајишника.

 Почетком 20. стољећа Милена је активно писала на србским форумима и ту је често наводила сјећања и приче њезине баке Јеје, у оном изворном облику како их је она причала. То је запазила и књижевница Гордана Павловић која ју је и наговорила да објави те приче у књизи, што се десило пар година касније. Књигу је назвала "Дивани личких споменика" коју је посветила Личанима и Личанкама... а саму књигу је завјештала у хуманитарне сврхе, односно покренула је акцију подизања споменика свим Крајишницима на Банстолу, крај Новог Сада. Управо са том књигом је обишла Србију, али стигла чак и до далеке Аустралије гдје има нашег народа. Споменик Крајишка суза је направио њезин кум Димитрије Мирко Ћелић, који је свечано откривен 3. јуна 2016. године у присуству великог броја народа. Поред тог споменика је никао Храм Благе Марије посвијећен крајишким жртвама. Почетком аугуста се ту одржавају парастоси жртвама злочиначке акције "Олуја 95".

Данас је Милена поносна бака која наставља да помаже свој народ и да их окупља у великом броју. Не воли подијеле, већ сматра да требамо то да превазиђемо и да будемо сложни.

 





Име организације:

Опис организације:

Бугарска окупација и злочини над Србима 1915-1918

Гост: Милован Писари

Објављено: 04.11.2019

Тип емисије: Злочини и страдања

Садржај емисије:
У тридесет и другој емисији Разбуђивање угостили смо Милована Писарија, историчара који је докторирао у Италији на тему бугарских злочина у Првом светском рату, на територији окупиране Краљевине Србије.
 
Милован Писари је Италијан са балканским коренима. Рођен је 1980. године у јужном делу Апенинског полуострва, градић Четаро, покрајина Калабрија. Одрастао је у Италији, где је у детињству научио слабо србски језик од баке. Уписао је студије историје у Венецији, одсек савремена историја. За доктроску дисертацију је одабрао "Балкан и Србија у Првом светском рату", коју је успешно одбранио 2011. године. Његов докторски рад је 2015. године добио призање "Premio Vittorio Veneto dalla vittoria alla pace" као најбоља дисертација о Првом светском рату у Италији.
Своје истраживање је највише обављао у Београду и исчитавао документа у Архивама Србије, бивше Југославије и Војном архиву. Ту је имао прилике да се упозна са бугарским злочинима који су били годинама планирани и пре уласка званичне Бугарске у Први светски рат на страни Централних сила: Аустроугарске и Немачке.
Тачније, како Писари наводи у емисији, Бугарска је била незадовољна поделом Македоније након Првог балканског рата 1912. године, што је условило и Други балкански рат 1913. године где је Бугарска убедљиво поражена. Званична Софија није крила почетком Првог светског рата да жели да присвоји вардарски и моравски део Србије. Иако су бугарске јединице званично напале србску краљевину октобра 1915. године, злочиначке акције њихове војске биле су и месецима пре тога, нпр. у Валандову код Удова, на Велики Петак те године.
У свим документима које је Милован Писари имао на увид јасно се види геноцидна намера Бугара који су вршили бугаризацију Срба у окупираним деловима Србије, убијања Срба, пре свега интелигенције, свештенства СПЦ и богатих људи, који су могли да се супроставе њиховом организованом терору огромних размера.
Према његовим истраживањима Бугари су основали најмање 22 логора за Србе на својој територији где су утамничили преко 100.000 Срба, војника и цивила, а процене иду чак и до 120.000 Срба... а најмање 80.000 их се никада није вратило. Један од најпознатијих логора је Сливен, у југоисточном делу Бугарске, у коме је убијено најмање 5.000 Срба, а број заробљених је и преко 10.000 људи. Само у пролеће 1917. године пошто је угушен Топлички устанак преко 20.000 Срба је одведено у логоре.
Србе су у Бугарску доводили сточним вагонима, или ређе пешице. Многи Срби нису ни дошли до логора, већ су умирали у вагонима.
Типови мучења су били застрашујући према причама преживелих сведока. Они су дали савезничкој, али и домаћој комисији за испитивање злочина изјаве у коме се може сагледати језива свест њихових  морбидних мучитеља. Много жена Србкиња је силовано у тим логорима и оне су такође давале после Великог рата изјаве комисији, што постоји све у архивама документовано.
Неке од тих изјава и докумената је сачинио и Рудолф А. Рајс, швајцарски криминолог који је још средином 1914. године дошао у Краљевину Србију на позив наше Владе.
У малом месту Сурдулица код Врања, Бугари су починили страшне злочине где су доводили Србе из других делова јужне Србије, а потом их одводили у Бугарску. Према проценама најмање 20.000 Срба је оставило своје кости само у Сурдулици.
 
Писари наводи између осталог и ово... Извештаји о бугарским злочинима су презентовани на Версајској мировној конференцији 1919. године у Паризу, али нису донели жељени резултат, јер је делегација Краљевине СХС доставила списак од најмање 500 Бугара који су познати именом и презименом да су починили злочине над Србима 1915-1918... Велике силе нису обавезали Бугарску да мора да их испоручи већ да их процесуира пред својим судовима. То је довело до тога да су само три зликовца изведена пред бугарски суд правде, а само један осуђен.
Међутим, Влада Краљевине СХС односно Југославије никада није инсистирала код Владе Бугарске за испоруку злочинаца, а да иронија буде већа 24. јануара 1937. године потписан је "Пакт о вечном пријатељству Југославије и Бугарске", што је поништено већ априла 1941. године када је Бугарска са Силама осовине удружено напала територију југославенске краљевине и поново заузела Вардарску, Моравску и Тимочку Србију... поново су починили геноцид над Србима, а сви споменици из Првог светског рата су уништавани.




Име организације:

Опис организације:



























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!